Razvod podrazumeva brojna složena pitanja: Kako se deli imovina, kako se ko oseća, reakcije dece i prijatelja, starateljstvo, sujeta… A tu je i važna stavka koja se tiče još jednog važnog člana porodice – kućnog ljubimca. Nakon rastanka, kome pripada pas? Da li treba da se “seli” sa jednim partnerom ili ostaje sa drugim? Da li kod “mame” ostaje tokom nedelje, a kod “tate” preko vikenda? Odgovor na ova pitanja se svodi samo na jednu stvar.
Svaki rastanak je komplikovan i bolan, ali razvod braka povrh toga donosi mnoštvo dodatnog stresa zbog papirologije, razdvajanja porodica, pitanja o imovini… Zato nije ni čudo da se uvek nalazi na vrhu liste najstresnijih događaja u životu. Osim toga, kada se u obzir uzme generalno emocionalno stanje ljudi tokom ovog teškog vremena, svaki korak razvoda predstavlja zaseban izazov.
Ima i jedan aspekt koji može biti posebno veliki izvor stresa, a to je pitanje: Kome pripada pas kada se dvoje ljudi rastane? Postoje li zakoni koji mogu ponuditi odgovor?
“Pitanje ljubimaca se uglavnom nikada ne raspravlja pred sudom,” kaže profesorka Vanja Bajović sa Pravnog fakulteta u Beogradu za RT Balkan. “Ne postoji pravi način da se pred sudom postavi pitanje kome će da se dodeli pas, jer se na njega tehnički gleda kao na “stvar”. Najčešće sve zavisi od sporazuma partnera.”
Objašnjava da u nekim situacijama, ako jednom partneru, na primer, pripadaju deca, onda će po toj logici njemu da pripada i pas – ali i to je samo jedan svakodnevni životni primer, odluka koja nije regulisana pravom.
Ipak, jedan detalj može da menja stvari: Ako životinja ima neku vrednost, kao krava ili konj, a možda se radi o psu pomerancu vrednom hiljadu evra, to može postati rasprava o imovini, pa da se postavi pitanje i pred sudom dokaže da onaj ko je platio za njega ima pravo da ga dobije nakon razvoda. “Ovo je opcija samo kada se radi o životinji koja sigurno ima tržišnu vrednost,” dodaje profesorka Bajović.
Napominje da se u većini slučajeva životinje ipak tretiraju kao stvari, a ne kao osećajna bića. Ako se radi o psu koji nema tržišnu vrednost, on tehnički ne mora da bude dodeljen nikome. Ovo predstavlja problem za dobrobit životinja jer, usled intenzivnih svađa i frustracija tokom razvoda, može lako da se desi da pas ostane na ulici, a za to niko ne odgovara.
Dakle, odgovornost prema psu ne predstavlja nikakvu pravnu, već isključivo moralnu obavezu, što se često ne završi dobro po životinju. Neke zemlje u svetu su promenile zakone i ljubimcima dale status “osećajnog bića” koje ne može tek tako biti zapostavljeno prilikom razvoda, ali pitanje je kada će ovaj princip doći do nas.
Presudnu ulogu imaju emocije
Kada se partneri razvode, to znači kraj njihovog ljubavnog odnosa, zajedničkog života, to je razdvajanje porodice, a kućni ljubimci su često jedan od ključnih delova tog emocionalnog sveta. Zato oni mogu doživeti najgore posledice, kao rezultat stresa ili čak želje partnera da životinju koriste kao “alatku” za povređivanje ili ucenjivanje.
Važno je istaći da, čak i kada pas ne završi na ulici, on teško može da podnese razvod u kući.
Psi tada mogu osećati stres, što se najlakše može videti po njihovim promenama u ponašanju. Mogu da postanu nervozni, da se povređuju, ne jedu, ne spavaju kako treba… To je zato što život i porodične dinamike koje su mu do sada bile poznate se menjaju iz korena, sve postaje nepoznato, nepredvivo, nestabilno.Neki stručnjaci ne preporučuju da se pas “seli” svake nedelje ili da se smišljaju slična, alternativna rešenja, već je najbolje da ostane na jednoj lokaciji, u okolini u kojoj se oseća bezbedno.
Iako ne postoje zakoni koji će zaštititi ljubimce u ovim slučajevima, preporučljivo je da partneri, radi dobrobiti životinje, pronađu zajednički jezik i pokušaju jasno da odluče kome će pas da pripada.