Omla­din­ske rad­ne ak­ci­je i isto­rij­ska ne­prav­da

Po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta (1945) do kra­ja pro­šlog ve­ka unu­tar Sr­bi­je de­ša­va­le su se bur­ne de­mo­graf­ske pro­me­ne. Mla­di su u ta­la­si­ma na­pu­šta­li se­la i za­po­šlja­va­li se u gra­do­vi­ma. Pro­me­ni struk­tu­re sta­nov­ni­štva znat­no su do­pri­ne­le do­bro­volj­ne omla­din­ske rad­ne ak­ci­je (ORA), ko­je su u sva­kom me­stu or­ga­ni­zo­va­ne ra­di oprav­ke pu­te­va, pru­ga, iz­grad­nje ško­la, am­bu­la­na­ta, za­dru­žnih do­mo­va, usta­no­va kul­tu­re… Go­to­vo da ne­ma po­ro­di­ce iz ko­je ne­ko od čla­no­va ni­je do­bro­volj­no ra­dio na ovim ak­ci­ja­ma.

Kad se pri­stu­pi­lo plan­skoj iz­grad­nji ze­mlje, gra­đe­vin­skim pred­u­ze­ći­ma ne­do­sta­ja­li su struč­ni rad­ni­ci i or­ga­ni­za­to­ri gra­di­li­šta. Naj­kra­ći put da se taj pro­blem re­ši bi­le su ORA. Na gra­di­li­šti­ma na ko­ji­ma su oba­vlja­ni pro­bi­ja­nje tu­ne­la, grad­nja na­si­pa, pru­ga, pu­te­va ili hi­dro­cen­tra­la, ob­u­ča­va­ni su mi­ne­ri, ro­vo­ko­pa­či ili ru­ko­va­o­ci gra­đe­vin­skim ma­ši­na­ma. Na ak­ci­ja­ma kao što je bi­la iz­grad­nja No­vog Be­o­gra­da (1948–1950), bri­ga­di­sti su ob­u­ča­va­ni za ar­mi­ra­če, be­to­nir­ce, zi­da­re, mal­ter­dži­je, te­sa­re, mo­le­re…

Fa­bri­ka­ma ko­je je gra­di­la omla­di­na ta­ko­đe su bi­li po­treb­ni struč­ni rad­ni­ci. To­kom iz­grad­nje fa­bri­ka („Se­voj­no”, fa­bri­ka ka­blo­va u Ja­go­di­ni i No­vom Sa­du, „Ivo Lo­la Ri­bar” u Že­le­zni­ku, „Po­be­da” u No­vom Sa­du i dr), or­ga­ni­zo­va­na je struč­na obu­ka. Bro­do­gra­di­li­šte „Ti­to” je na ORA „No­vi Be­o­grad – 68” or­ga­ni­zo­va­lo obu­ku bri­ga­di­sta za va­ri­o­ce. Svi ko­ji su uspe­šno po­lo­ži­li obu­ku, njih 95, pri­mlje­ni su u stal­ni rad­ni od­nos.

Bi­lo je i dru­gih raz­lo­ga zbog ko­jih su mla­di bi­li za­in­te­re­so­va­ni da idu na ORA. Se­la su bi­la si­ro­ma­šna, a na ORA su uče­sni­ci do­bi­ja­li obu­ću, do­nji veš, ode­la, sa­pun i čet­ki­cu za zu­be. Bes­plat­no su gle­da­li fil­mo­ve i po­zo­ri­šne pred­sta­ve i igra­li fud­bal „pra­vom” lop­tom. Vi­še od po­lo­vi­ne sta­nov­ni­ka tek iz­gra­đe­nog Stu­dent­skog gra­da u No­vom Be­o­gra­du bi­li su sred­njo­škol­ci iz unu­tra­šnjo­sti ko­ji su ra­di­li na nje­go­voj iz­grad­nji. Mla­di su ima­li svo­ju omla­din­sku or­ga­ni­za­ci­ju i niz dru­štve­nih-in­te­re­snih or­ga­ni­za­ci­ja za mla­de (Fe­ri­jal­ni sa­vez, Iz­vi­đa­či, Po­kret mla­dih, dru­štva za te­le­sno vas­pi­ta­nje…).

Sve su to raz­lo­zi zbog ko­jih ne­ko­li­ko de­se­ti­na hi­lja­da ži­vih uče­sni­ka ORA, ne mo­gu da raz­u­me­ju zbog če­ga se u udž­be­ni­ci­ma srp­ske isto­ri­je štu­ro go­vo­ri o zna­ča­ju i do­pri­no­su ORA pri­vred­nom i eko­nom­skom na­pret­ku i de­mo­graf­skom, obra­zov­nom i kul­tur­nom pre­o­bra­ža­ju Sr­bi­je u pro­šlom ve­ku. Ko­me je sta­lo da sa­da­šnjim ge­ne­ra­ci­ja­ma uče­ni­ka us­kra­ti pra­vo na isti­nu o uče­šću nji­ho­vih oče­va i de­do­va na ORA?

Ta­ko­đe, ma­lo­broj­ni su spo­me­ni­ci i spo­men-obe­lež­ja ko­ji pod­se­ća­ju na vre­me do­bro­volj­nog ra­da mla­dih u ko­rist dru­štva. Od sto­ti­nak ve­li­kih obje­ka­ta ko­je je gra­di­la ili iz­gra­di­la omla­di­na u Sr­bi­ji na pr­ste se mo­gu iz­bro­ja­ti oni što no­se obe­lež­ja ko­ja na­mer­ni­ka pod­se­ća­ju na isto­ri­ju nji­ho­vog na­sta­ja­nja. U No­vom Be­o­gra­du, na pri­mer, ko­ji je pro­šle go­di­ne obe­le­žio 75. go­di­šnji­cu po­čet­ka iz­grad­nje, ni­je po­dig­nut spo­me­nik nje­go­vim pr­vim gra­di­te­lji­ma. Iz­grad­njom ovog spo­me­ni­ka bar de­li­mič­no bi bi­la is­pra­vlje­na isto­rij­ska ne­prav­da pre­ma dva mi­li­o­na mla­dih ko­ji su do­bro­volj­no ra­di­li na iz­grad­nji ze­mlje ko­ja nam je bi­la za­jed­nič­ka, a ko­joj je No­vi Be­o­grad tre­ba­lo da bu­de ad­mi­ni­stra­tiv­ni cen­tar.

Škol­ske eks­kur­zi­je iz ce­le Sr­bi­je tre­ba­lo bi oba­ve­zno da po­se­ću­ju No­vi Be­o­grad (naj­ve­će na­selj­sko ak­ci­ja­ško gra­di­li­šte u Sr­bi­ji) i dru­ge objek­te ko­je je gra­di­la ili iz­gra­di­la omla­di­na. Ak­ci­ja­ši su sklo­ni da ve­ru­ju da je je­dan od osnov­nih raz­lo­ga ak­tu­el­nog sta­nja u ško­la­ma Sr­bi­je ne­do­sta­tak ele­me­na­ta rad­nog vas­pi­ta­nja u pro­gra­mi­ma na­sta­ve i van­na­stav­nih ak­tiv­no­sti uče­ni­ka. Zbog to­ga je pod­se­ća­nje sa­da­šnjih ge­ne­ra­ci­ja mla­dih na isto­rij­ske rad­ne i hu­ma­ne po­du­hva­te nji­ho­vih pre­da­ka mo­žda i naj­va­žni­ji fak­tor nji­ho­vog for­mi­ra­nja. Da to zna­ju i da na to bu­du po­no­sni.

Sve su to raz­lo­zi zbog ko­jih do­pri­no­si ORA raz­vo­ju na­še ze­mlje u dru­goj po­lo­vi­ni pro­šlog ve­ka za­slu­žu­ju objek­tiv­ni­je isto­rij­sko vred­no­va­nje. Zar tre­ba če­ka­ti da nas na to pod­se­ća­ju stra­ni tu­ri­sti, tra­že­ći po Sr­bi­ji obe­lež­ja iz vre­me­na do­bro­volj­nih ORA, ko­jih ne­ma?

Ste­van Sto­ja­no­vić,

di­plo­mi­ra­ni eko­no­mi­sta