„Tramp rizikuje da izazove katastrofu kao Buš u Iraku“: CNN analizira situaciju sa Iranom

Ironično je što on sada može da oponaša neke od retoričkih stavova i strateških pogrešaka koje su predsednika Džordža V. Buša dovele do katastrofe na Bliskom istoku nakon 2003.

Tramp, navodno, još nije doneo odluku da li da napadne Iran. Ipak, njegova ogromna mobilizacija mornarice i vazduhoplovstva u regionu najveća je od invazije na Irak koja je srušila predsednika Sadama Huseina, piše CNN.

Ovo bi moglo dati Trampu pregovaračku moć da primora Iran na popuštanje u kriznim razgovorima koji se nastavljaju danas u Ženevi. Ali bez ogromnog diplomatskog proboja, povlačenje takve sile kući bez ispaljenog metka narušilo bi Trampov prestiž.

Trampova administracija je nastala na MAGA pokretu i njegovoj netrpeljivosti prema stranim ratnim zamkama. To može objasniti zašto je iznela malo koherentnih argumenata za rat koji preti da vodi.

Ali slabost ovog pristupa je u tome što, iako američka vojska može biti spremna za rat, javnost nije.

Pre invazije na Irak, Buš je mesecima pravdao rat – iako zasnovan na pogrešnim obaveštajnim podacima i lažnim pretpostavkama. Trampova administracija ponudila je samo nejasna i zbunjujuća opravdanja.

Tramp je doneo nešto više jasnoće u svom obraćanju Kongresu u utorak uveče, iako to možda ide na štetu jer se dodatno zatekao u ćorsokaku.

On je ponovio uobičajene predsedničke opomene da Iranu nikada ne sme biti dozvoljeno da poseduje nuklearnu bombu. U njegovom slučaju, međutim, ovo je izazvalo sumnje u njegove motive i iskrenost, jer je tvrdio da je prošle godine „uništio“ iranski nuklearni program.

Tramp je, takođe, istakao stotine američkih borbenih gubitaka u Iraku izazvanih od 0paravojnih formacija koje podupire Iran. On je izrazio žaljenje zbog brutalnog nedavnog obračuna sa iranskim demonstrantima, koji je mogao da odnese hiljade civila.

Istorijske paralele

Najglasnije istorijske paralele pojavile su se kada se okrenuo iranskim balističkim raketama. „Već su razvili rakete koje mogu da ugroze Evropu i naše baze u inostranstvu, a rade i na raketama koje će uskoro moći da dosegnu Sjedinjene Američke Države“, rekao je Tramp.

On možda preuveličava sposobnosti Irana. Ali prizivanjem pretnje domovini, sledio je kontroverzan put koji su pre toga primenili Bušova administracija i britanska vlada pod premijerom Tonijem Blerom kako bi opravdali rat u Iraku.

U Sinsinatiju 2002. Buš je rekao da su američki civili u Saudijskoj Arabiji, Izraelu, Turskoj i drugim državama ugroženi iračkim raketama.

Čak je tvrdio da Irak istražuje načine korišćenja dronova za raspršivanje hemijskih i bioloških agenasa na „misijama usmerenim protiv Sjedinjenih Država“. Te iste godine, potpredsednik Dik Čejni upozorio je u Nešvilu da Irak preti američkim saveznicima na Bliskom istoku raketama i da traži „celokupan spektar“ sistema isporuke koji bi eventualno mogli „podvrgnuti Sjedinjene Države ili bilo koju drugu naciju nuklearnoj uceni“.

Širenje straha od raketa nije jedini razlog nostalgije za ratom u Iraku. Jedan od najvećih promašaja Bušove administracije bila je njena ravnodušna nepažnja u planiranju posledica rata, što je dovelo do sektaških podela i pobune.

Iran je verovatno čvršća država od Iraka. Ali Tramp još nije otvoreno rekao Amerikancima šta bi se moglo dogoditi ako bilo koja američka vojna akcija sruši iranski klerikalni režim.

CNN je izvestio da general Dan Kejn, predsednik Združenog štaba američke vojske, nije u stanju da predvidi ishod promene režima u Teheranu. Izvori su ranije ovog meseca rekli za CNN da američka obaveštajna zajednica smatra da je najverovatniji kandidat za popunjavanje praznine u vođstvu tvrda linija Islamske revolucionarne garde.

Dakle, svrgavanje teokrata u Teheranu moglo bi jednostavno dovesti do jednako radikalne, antiameričke zamene koja ne bi značajno poboljšala bezbednost SAD ili regiona.

Trampova administracija već ima iskustvo sa promenom režima, nakon što su ranije ove godine svrgnuli venecuelanskog lidera Nikolasa Madura. Ali izgleda malo verovatno da bi mogli da pronađu iranski pandan privremenoj venecuelanskoj predsednici Delsi Rodrigez, koga bi mogli prisiliti da deluje u interesu Vašingtona.

Spoljna politika SAD često je nailazila na probleme zbog pogrešnih procena o tome kako će se protivnici ponašati. Logika Vašingtona često se raspada pri kontaktu sa toplim i prašnjavim bliskoistočnim vazduhom.

Trenutna administracija deluje pogođena sličnim nesporazumima, uprkos Trampovom upozorenju u Saudijskoj Arabiji prošle godine da „intervencionisti iz vremena rata u Iraku intervenišu u kompleksnim društvima koja sami nisu ni razumeli“.

Ove nedelje, američki izaslanik Stiv Vitkof rekao je da predsednik ne može da shvati zašto Iran jednostavno ne podleže njegovom pritisku. „Zanima ga zašto nisu… Ne želim da koristim reč ‘kapitulirali’, ali zašto nisu kapitulirali“, rekao je Vitkof za Foks Njuz.

Vitkof je nastavio:“Zašto, pod ovim pritiskom, sa tolikom pomorskom i vazdušnom snagom tamo, nisu došli kod nas i rekli: ‘Mi tvrdimo da ne želimo oružje, pa evo šta smo spremni da uradimo’?“

Evo jednog mogućeg razloga. Iran je posmatrao brutalan pad diktatora koji nisu imali oružje za masovno uništenje, poput Moamara Gadafija u Libiji. Nije teško shvatiti da bi želeli da zadrže oružje kako bi garantovali opstanak režima.

Oholost je sada opasnost, kao što je bila i 2003.

Očekivalo se da će rat u Iraku biti „šok i strah“ i da će američke trupe biti dočekane kao oslobodioci. Više od 20 godina kasnije, Tramp je pokazao da očekuje lagan posao u Iranu, odbacujući izveštaje Kejna o složenost bilo kog rata. „Ako se donese odluka o delovanju protiv Irana na vojnom nivou, po njegovom mišljenju, to će biti laka pobeda“, napisao je Tramp u ponedeljak na Truth Social.

Ove reči možda vredi zapamtiti.

Koji dogovor Tramp može prihvatiti?

Ishod diplomatije može zavisiti od toga da li je Iran spreman da ponudi ustupke Trampu koje on može predstaviti kao značajnu kapitulaciju.

Teheran je pokazao neke znake da bi mogao da popusti po pitanju obogaćivanja urana ili zaliha materijala za oružje. Ali rakete bi mogle biti kamen spoticanja.

Tramp se suočava i sa domaćim političkim ograničenjima. Teško da bi mogao da prihvati nuklearni sporazum koji liči na Obamino ograničenje iranskog nuklearnog programa, koji je sam kritikovao.

Ipak, on je majstor u pretvaranju poraza u pobedu, kao kada je Evropa oklevala da preda Grenland u januaru. Ali Iran neće biti u zabludi. Na kraju krajeva, svaki ishod trenutne konfrontacije koji ostavlja režim na vlasti predstavlja pobedu za Teheran.

Zbog toga vojna akcija može biti toliko primamljiva za Trampa, uprkos mogućem gubitku američkih vojnika u borbi i mogućim velikim civilnim žrtvama.

Ovo je jedan od glavnih spoljnopolitičkih ciljeva Trampa. „Posle toliko decenija sukoba, konačno je u našem dometu da dosegnemo budućnost o kojoj su generacije pre nas mogle samo da sanjaju – zemlju mira, bezbednosti, harmonije, mogućnosti, inovacija i dostignuća upravo ovde na Bliskom istoku“, rekao je u Saudijskoj Arabiji prošle godine.

Uništavanje iranskog režima bi ispunilo Trampovo obećanje demonstrantima nakon što je rekao da su SAD „naoružane i spremne“ da ih zaštite. I to bi lišilo Kinu još jednog člana njenog uticajnog saveza nakon što su SAD privukle Venecuelu na svoju stranu.

Dakle, iako američke vojne katastrofe ranih 2000‑ih predstavljaju jasne loše znamenje, predsednik bi i dalje mogao da iskoristi svoju priliku.

To bi bila zaista značajna nasleđe za zapovednika armije koji očajnički želi svoje mesto u istoriji.