U sali Narodne skupštine Srbije, tišina kojom se usvajaju milijarde evra duga postala je zaglušujuća.
Piše: Dragan Vukićević
Dok se tasteri pritiskaju rutinski, kao u lošoj simulaciji, stvarni svet krvari pod teretom odluka koje se donose bez trunke ličnog rizika. Zamislite radikalan, ali jedini pravedan preokret: šta ako bi svaki poslanik koji digne ruku za netransparentne ugovore, za EXPO 2027 ili „strateške“ projekte, garantovao za tu odluku celokupnom svojom i porodičnom imovinom?
Bez imuniteta. Bez zastarevanja. Do kraja života.
Tragedija na Železničkoj stanici u Novom Sadu, gde je nadstrešnica ubila ljude na tek „rekonstruisanom“ objektu, jeziv je spomenik sistemskom nemaru. Dok se hvalimo prugom do Subotice, pod ruševinama su ostali životi jer je neko, negde, stavio potpis na papir bez stvarne kontrole, krijući se iza državnog pečata.
Da li bi taj potpis bio tako lak da je potpisnik znao da će za svaku pukotinu u betonu odgovarati sopstvenim krovom nad glavom? Da li bi se Trg republike u Beogradu preslagao deset puta, a „čuveni“ satovi i nefunkcionalne kocke plaćali basnoslovno, da su ti računi išli na privatne adrese onih koji su te radove aminovali? „Rasturanje“ Beograda pod izgovorom urbanizma nije ništa drugo do krčmljenje javnog dobra zarad privatnog profita, gde građani plaćaju i ceh i štetu, a donosioci odluka inkasiraju samo političke poene i procente.
Projekat EXPO 2027 se najavljuje kao „skok u budućnost“, ali sa kamatama koje su tajna i ugovorima koji zaobilaze Zakon o javnim nabavkama, on više liči na slobodan pad u dužničko ropstvo. Kada bi poslanik pozicije znao da će, u slučaju ekonomskog kraha ili dokazane korupcije, njegova kuća ili ušteđevina biti prvi na udaru naplate, da li bi i dalje bio samo „glasačka mašina“? Korupcija ne prestaje moralnim apelima, već uvođenjem ličnog materijalnog straha.
Međutim, ovaj princip mora saseći i drugu stranu stola. Građani su siti političkih rotacija u kojima se vlast doživljava kao feudalno pravo na plen. Opozicija mora da shvati: nismo zainteresovani za promenu lica, već za promenu principa.
Studenti koji nose baklju borbe za vladavinu prava neće se zadovoljiti samo smenom jednog autokrate. Oni traže sistem u kojem institucije rade po zakonu, a ne po telefonskom pozivu. Opozicija nas mora uveriti – pravno obavezujućim aktima – da po dolasku na vlast neće naslediti mehanizme zloupotrebe.
Ako nisu spremni da podrže zakon o nezastarivoj materijalnoj odgovornosti funkcionera, onda oni ne nude slobodu, već samo promenu vlasnika lanca. Studenti će stati uz one koji su spremni da potpišu sopstvenu odgovornost, a ne uz one koji već u senci prave spiskove svojih „budućih tendera“.
Vreme je da srušimo mit o nedodirljivosti. Politika u Srbiji mora prestati da bude najunosniji biznis bez ikakvog rizika. Ako hirurg odgovara za grešku, ako inženjer odgovara za most koji padne, zašto poslanik ne bi odgovarao za državu koju urušava?
Autor je direktor Nacionalnog odbora IAESTE (Međunarodna asocijacija za razmenu studenata tehničkih fakulteta radi stručne prakse) Srbije