Iguman Vatopeda je rekao da će postojati Srbija pre i Srbija posle Pojasa Majke Božje. Posle svega što smo gledali prethodnih dana, nema sumnje da je bio u pravu. Samo niko nije mogao da pretpostavi da će se istorijska prekretnica dogoditi onog trenutka kada je Miloš Stojković otvorio usta.
Do tog dana sve je bilo u najboljem redu. Milion ljudi dolazi da se pokloni svetinji. Država se ponosi organizacijom. Crkva se ponosi duhovnim značajem. Mediji se ponose gledanošću. Svi su zadovoljni. A onda se pojavljuje Miloš Stojković. I odjednom nastaje panika.
Ne zemljotres. Ne poplava. Ne rat. Intervju. Jedan intervju.
I ispostavlja se da je jedan teolog opasniji od svih političkih protivnika, svih tabloida i svih društvenih mreža zajedno. U roku koji bi pozavidele i najbolje krizne službe na svetu, stižu demantiji, saopštenja, ograđivanja i objašnjenja.
Odjednom svi znaju ko nije Miloš Stojković. Niko ne objašnjava ko jeste. Samo znamo ko nije. Nije poverenik. Nije predstavnik. Nije ovlašćen. Nije nadležan. Nije naš.
Čovek bi pomislio da se ne radi o istoj osobi koja je godinama bila prisutna u javnosti. Još je zanimljivije što niko nije uspeo da objasni jednu jednostavnu stvar.
Ako je sve bilo toliko jasno godinama, zašto je baš sada postalo hitno da se javnost obavesti? Zašto nije prošle godine? Zašto nije pre pet godina? Zašto nije onda kada su mnogi rado koristili njegovo prisustvo i njegove kontakte?
Ispada da u Srbiji ne postoji brža institucija od institucije ograđivanja. Kada treba rešiti neki stvarni problem, čekamo mesecima. Kada treba objasniti da neko nije naš, reaguje se brže nego što stigne obaveštenje na mobilni telefon.
Na kraju, najveća žrtva cele priče nije ni Miloš Stojković. Nije čak ni istina. Najveća žrtva je zdrav razum. Jer je više od milion ljudi došlo zbog Pojasa Presvete Bogorodice, a mi smo uspeli da čitav događaj pretvorimo u raspravu o tome ko se koga odrekao.
To je podvig koji bi malo koja zemlja uspela da izvede. Zato je iguman Vatopeda bio u pravu. Postoji Srbija pre i Srbija posle. U onoj prvoj ljudi su se ponosili događajem. U ovoj drugoj ponose se saopštenjima.
I zato danas više niko ne govori o milion ljudi koji su došli da se poklone svetinji. Svi govore o Milošu Stojkoviću. Što je, ako ništa drugo, dokaz da je jedan čovek uspeo ono što nije uspeo niko drugi. Da postane veća tema od događaja koji je trebalo da bude istorijski.