Između dva evropska samita, sastanka lidera Evropske političke zajednice u Danskoj i foruma „Brdo–Brioni“ u Draču, unazad nekoliko dana se razmenjuju optužbe, najpre između predsednice Kosova Vjose Osmani i predsednika Srbije Aleksandra Vučića, a potom i između ministarstava spoljnih poslova Srbije i Albanije. U središtu uzajamnih optužbi našle su se, samo naizgled, teme rata i mira, dok se suštinski polemika svela na uzajamna prebacivanja odgovornosti za sukobe iz devedesetih i na aktuelnu politiku prema Kosovu, piše KoSSev.
Sve je počelo nakon što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić govorio o globalnoj bezbednosnoj situaciji i međunarodnim odnosima u vozu Novi Sad-Subotica, nakon povratka iz Danske krajem nedelje, piše KoSSev.
Vučić je ocenio da je međunarodna situacija izuzetno ozbiljna, opisujući svet „na ivici velikog rata“ i „u potpunom kolapsu i haosu“. Prema njegovim rečima, Srbija se, uprkos želji građana da izbegnu sukobe, ne može u potpunosti izmaknuti rastućim tenzijama.
Predsednik Srbije potom se osvrnuo na situaciju na Kosovu, navodeći da vlasti u Prištini pokušavaju da iskoriste priliku u „predratnom vremenu“ kako bi pridobile podršku većine zemalja NATO-a i Evrope protiv Srbije, ali je dodao da Srbija neće „pružiti tu priliku“.
Vučić je takođe komentarisao optužbe kosovske predsednice Vjose Osmani, takođe iz Danske, koje Srbiju predstavljaju kao destabilizujući faktor, navodeći da te tvrdnje „niko ne sluša“, i naglasio da je progon Srba na Kosovu stvaran.
Nakon ovih izjava oglasila se i Vjosa Osmani, kritikujući Vučića i navodeći da njegovi „nepromišljeni pozivi na rat opasno odjekuju najmračnijim poglavljima naše nedavne istorije“.
Prema njenim rečima, rat nije sredstvo vođstva, već „poslednje utočište lidera koji su izgubili legitimitet, koji ne mogu da inspirišu vizijom i koji ne vide drugi put napred osim kroz razaranje“. Dodala je da je Kosovo izabralo mir i da će ga braniti „po svaku cenu“.
Kosovska predsednica potom je u svojim komentarima opisala režim Slobodana Miloševića, poredeći ga, prema svom viđenju, sa aktuelnim režimom Aleksandra Vučića.
Ubrzo nakon toga oglasilo se Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije. Saopštenje Vjose Osmani, navode iz ministarstva, posmatraju sa „dubokom zabrinutošću“, naveli su 4. oktobra.
Prema njihovim rečima, u pitanju je još jedan u nizu pokušaja Osmani da skrene pažnju međunarodne javnosti sa, kako kažu, „sistematskog progona Srba na Kosovu“, i to na navodne Vučićeve „pozive na rat“.
Ministarstvo ocenjuje da je u pitanju „očigledan pokušaj da se prikrije neuspeh politike režima u Prištini na međunarodnoj sceni, gde, kako kažu, sve više država i institucija preispituje jednostrane mere, uključujući zabranu upotrebe srpskog jezika u okviru očiglednog aparthejda, napade na srpske opštine i kršenje odredaba Briselskog sporazuma“.
Ocenjuju i da Osmani koristi „militantni jezik“, upoređujući Vučića sa „prošlim figurama“ i govoreći o „odbrani mira po svaku cenu“, što, kako kažu, „predstavlja eufemizam za potencijalnu eskalaciju“.
Ministarstvo se potom, kao i Osmani, osvrnulo i na događaje iz kasnih devedesetih godina.
„Poseban fokus mora biti na stvarnom krvoproliću i progonu Srba, koji se očigledno želi sakriti od strane Privremenih institucija u Prištini. Počevši od slučaja ‘Žute kuće’ u Albaniji, gde su tokom i nakon sukoba 1999. godine kidnapovani Srbi i drugi ne-Albanci, uz ozbiljne optužbe za trgovinu organima. Izveštaj Saveta Evrope iz 2011. godine, koji je vodio Dik Marti, ukazuje na konkretne dokaze o otmicama i nehumanom tretmanu, gde su žrtve, uključujući civile, prevožene u Albaniju, a organi navodno vađeni za crno tržište“, navodi Osami.
Broj žrtava, navode dalje, „procenjuje se na stotine“. Prema njihovim rečima, izveštaji pokazuju da postoji oko 300 kidnapovanih posle rata, uključujući osobe sa prostora Kosova, Albanije i okruženja.
„Nakon sukoba 1999. godine, oko 234.000 Srba je raseljeno sa Kosova i Metohije u druge delove Srbije i Crnu Goru, prema izveštaju U.S. Committee for Refugees iz 2003. godine, što predstavlja masovni egzodus usled nasilja, paljenja domova i pretnji. Ovo nije samo statistika, to su hiljade porodica koje su izgubile domove, živote i budućnost zbog sistematskog progona“, naveli su.
Do danas, kažu, „povratak je minimalan, sa manje od 2% raseljenih koji su se vratili, usled kontinuiranih napada i diskriminacije“.
MSP Albanije: Neosnovane optužbe i tvrdnje
Tri dana kasnije oglasilo se i Ministarstvo spoljnih poslova Albanije.
U saopštenju su izrazili „duboko žaljenje“ povodom izjave Ministarstva spoljnih poslova Srbije.
Albanija ocenjuje da ovakve izjave imaju cilj da „vrate senke prošlosti nad regionom koji teži ka budućnosti“. Ujedno, navode da u saopštenju iznose niz, kako tvrde, neosnovanih optužbi i tvrdnji, koje Albanija odlučno i snažno odbacuje.
Oni su potom izneli i svoj pogled na devedesete:
„Ministarstvo za Evropu i spoljne poslove Albanije smatra potrebnim da podseti Ministarstvo spoljnih poslova Srbije na neke istorijske istine, koje se tiču pravih uzroka tragičnih događaja iz 1999. godine, događaja koji su doveli do ubistava, etničkog čišćenja i prisilnog istiskivanja oko milion Albanaca sa Kosova iz njihovih domova“.
Ministarstvo se osvrnulo i na izveštaj Dika Martija, na koji se ranije pozvala Srbija, navodeći da su tvrdnje iz izveštaja „čista izmišljotina“, te da je u pitanju izveštaj, koji je, kažu „diskreditovan“.
Smatraju da su ove, kako kažu, neistine, navodni pokušaji narušavanja ugleda Albanije i Kosova, te da se više ne mogu koristiti da bi se izbegla, kako kažu, „odgovornost prema istoriji“.
„Samo na ovaj način možemo se trajno osloboditi senki prošlosti i zajedno graditi budućnost u miru, sigurnosti i prosperitetu, ujedinjenom Balkanu u evropskoj porodici kojoj pripadamo po korenima i aspiracijama“.