Predsednik Srbije postavio je, na komemoraciji u Donjoj Gradini, pitanje na koje istorija već odavno ima odgovor – „zašto komunisti nikada nisu hteli da krenu na Jasenovac?“. Istoričari za portal N1 objašnjavaju zašto odgovor nije onaj koji je sugerisao Vučić i poručuju da je kod osetljivih tema najbolje držati se činjenica.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić se nedavno u Donjoj Gradini (Republika Srpska) na obeležavanju „Dana sećanja na žrtve genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH“, zapitao kako to da je Beograd oslobođen 20. oktobra 1944. godine, a da Jasenovac nije bio slobodan ni 20. aprila 1945. godine.
„Jesmo li se ikada zapitali zašto komunisti nikada nisu hteli da krenu na Jasenovac, zašto su svi pokušavali da sakriju tragove najmonstruoznijih zločina koji su se dogodili u jednoj od najvećih fabrika smrti u Evropi…“, rekao je, između ostalog, Vučić.
Odmah posle pitanja usledio je i „odgovor“. Prema njegovim rečima, nikada se u vreme bivše Jugoslavije, a i posle toga, do kraja otvoreno i istinito nije želelo govoriti o zločinima u jasenovačkom logoru.
„Uvek, sa istim obrazloženjem – da se neko ne naljuti“, smatra predsednik Srbije u svom tumačenju istorije Drugog svetskog rata.
Istoričar i stručnjak za koncentracione logore u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (NDH) Milovan Pisari navodi za N1 zašto ovakvo predsednikovo tumačenje istorije nije tačno.
Pisari navodi da, za početak, ne postoje dokumenta koja govore o tome da se izbegavalo oslobođenje Jasenovca. On kaže da, s druge strane, postoje tvrdnje nekadašnjih generala Narodnoslobodilačke vojske Jugoslavije (NOVJ) koji su jasno govorili da je „iako se razmišljalo, to bilo nemoguće iz nekoliko razloga“.
„Prvenstveno zbog činjenica da se logor Jasenovac, nalazi na močvanom tlu, da je bilo puno ustaških jedinica oko logora, i da jedinice NOVJ nisu imale dodatne snage da bi izvršile takav napad i oslobodile Jasenovac“, kaže Pisari.
On podseća da Jasenovac nije bio samo jedan logor, već deo sistema više logora i da bi ustaše u tom slučaju prebacile logoraše u druge.
„Jasenovac je bio nastavak kompleksa logora Gospić-Jadovno-Pag koji su ustaše izgradile maja 1941. godine. Kada je italijanska vojska reokupirala te krajeve, ustaše su se u avgustu 1941. prebacile u Jasenovac“, kaže Pisari.
„Ni Aušvic nije tako oslobođen“
Osim toga, kako dodaje, saveznička vojska je bila stava da se logori oslobađaju zajedno sa celim područjem, što je bio i slučaj sa drugim logorima.
„Oni su znali da je jedini način da dođe kraj tome, pobeda u ratu. Tada je i došlo do oslobođenja svih logora. Vojna pobeda, pa oslobođenje. Saveznici nisu posebno oslobađali Aušvic, Buhenvald ili druge logore smrti već onda kada je npr. Crvena armija oslobodla celu regiju oko Aušvica“, kaže Pisari.
On podseća da su partizani avgusta 1942. oslobodili više od 700 dece, pretežno sa Kozare iz dečjeg logora Jastrebarsko, u blizini Zagreba, koji je postojao od jula do oktobra 1942.
„To je bila posledica delovanja na tim teritorijama. Partizani su tada ušli u logor i poveli na slobodu 700 dece“, kaže Pisari.
„Zašto četnici nisu oslobodili Jasenovac?“
Kao interesantnu stvar Pisari ističe da se u ovoj, kako navodi „zloupotrebi prošlosti“, uvek govori o partizanima, u ovom slučaju zašto oni nisu oslobodili Jasenovac.
„Pošto znamo da u Srbiji postoji i drugi narativ, o drugom antifašističkom pokretu, koji, po mom mišljenju to nije bio, ali ako jeste, onda zašto se niko nije pitao kako četnici nisu oslobodili Jasenovac, ako su se već borili protiv nacista? Četnici su operisali po NDH, ali su bili saradnici okupatora“, kaže Pisari.
Kao paradoks navodi tumačenja, naročito nastala tokom 90-ih godina prošlog veka, da su četinici bili antifašisti, da su se borili protiv nacista, protiv Italijana…
„Znamo da to nije istina, sa druge strane, ima puno dokumenata koji govore o njihovoj saradnji sa okupatorima, zločinima. Rezultat je šizofren. S jedne strane se krije ono što su stvarno radili, a sa druge strana se promoviše ono što nisu radili, ono što nisu bili”, smatra Pisari.
Posebno ističe i pokušaje da se narodnooslobodilačka borba „nacionalizuje“, tumači kroz prizmu nacionalne pripadnosti, iako je partizanski pokret bio pre svega nadnacionalan.
„Ta priča nema smsila, pošto su ljudi iz različitih razloga, prihvatili da se bore protiv okupatora. Komunisti koji su iz ubeđenja ušli u rat, prve jedinice su formirali u Srbiji, pa u Crnoj Gori. U Krajini, Hrvatskoj, Bosni, jedino su komunisti nudili mogućnost da se bore protiv okupatora, odnosno njihovih koljača. Dakle, to je bila borba za spasavanje, za preživljavanje i zato su se ljudi masovno priključivali partizanskim jedinicama. Posle 1943. godine, kada je Italija kapitulirala, u sastav NOVJ je ušlo preko 40.000 Italijana. Tada ulazi i ogroman broj hrvatskih boraca, pretežno domobrana, jer je njima bilo jasno da će rat izgubiti, pa onda prelaze na drugu stranu“, kaže Pisari.
U jedinice NOVJ su od 1944. godine ulazili i pripadnici četničkih jedinica ili zvanično Jugoslovenske vojske u otadžbini (JUVO).
Faktor Sremskog fronta
Predsednik Srbije nije pomenuo da su, posle oslobođenja Beograda, savezničke snage, pre svega Crvena armija, otvorile Sremski front. Da se ide na sever ka Mađarskoj, a ne na zapad.
„Sremski front je zapravo bilo nemačko utvrđenje, a tuda su se povlačile snage iz južne i jugoistočne Evrope poput Grčke, Albanije. Nemci su se utvrdili sa ustašama da bi branili povlačenje svojih jedinica iz ostalih krajeva. Sremski front treba sagledati u kontekstu opšteg povlačenja Nemaca“, kaže Pisari.
Na Sremskom frontu su borile pretežno jedinice NOVJ. Pisari podseća da je Sremski front probijen neposredno pred kraj rata aprila 1945. godine, kada više nisu mogli da se brane, a da je rat u Jugoslaviji završen 15. maja, nedelju dana posle kapitulacije Nemačke.
„Postoji knjiga, generala Milana Baste, “Rat je završen sedam dana kasnije”, koji govori upravo o tome da su se ustaše predale sedam dana posle kra rata – 15. maja. Znači da su borbe trajale i posle pada Berlina, samoubistva Hilera, potpisivanju kapitulacije”, ukazuje Pisari.
Zašto su se bunili Nemci zbog spomenika
Istoričar Bojan Mitrović za N1 podseća da je u Jasenovcu prvobitno planirano da se napravi spomenik nacističkim i fašističkim žrtvama, i onda su se nemački antifašisti bunili, jer to ipak nije bio direktno njihov zločin.
„Vučićeva rečenica ‘da se neko ne naljuti’ je možda najgora od svih iz više razloga. Arhitekta Bogdan Bogdanović je gradio spomenik koji simbolizuje trijumf života nad smrti i samim tim ukazuje na mogućnost prevazilaženja zločina, ne kroz zaborav, već kroz nadu u bolju budućnost“, kaže Bojan Mitrović.
On smatra da nisu slučajno za kriptu u Jasenovcu odabrane reči iz „Jame“ Ivana Gorana Kovačića, Hrvata čiju su celu porodicu pobili četnici, a koji se odlučio da piše o ustaškim zločinima.
„Poprilično je jasno da su i poštenje i budućnost toliko strani predsedniku Vučiću da je odlučio da komemoraciju održi ne u glavnom memorijalnom kompleksu koji je izgradio bivši gradonačelnik Beograda, već u sporednom logoru Gradini, gde naracija o osveti i prošlosti koja ne prolazi ne odudara toliko od spoljašnjeg ambijenta“, ocenjuje Mitrović.
„Držati se činjenica“
Za razliku od pristupa predsednika Srbije koji je javno i pred velikim auditorijumom iznosio nepotvrđene stavove, Pisari smatra da se o ovakvim osetljivim temama treba baviti kroz činjenice, a njih kako kaže „ima“.
„O Jasenovcu se puno pisalo i za vreme Jugoslavije. Laž koja postoji danas, je da su komunisti hteli da unište tragove o Jasenovcu. U Jugoslaviji su za školarce bile obavezne posete Jasenovcu. Poslednjih godina imamo takođe vrlo ozbiljna istraživanja, ozbiljnih institucija iz Srbije i Hrvatske, koje se slažu oko broja žrtava u Jasenovcu. To su „Spomen-područje Jasenovac“ u Hrvatskoj i „Muzej žrtava genocida“ iz Beograda. Radili su ozbiljno istraživanje, a procene govore da je oko 150.000 ljudi ubijeno u Jasenovcu. Imenom i prezimenom je utvrđen identitet oko 85.000 ljudi„, kaže Pisari.
I Jasenovac, i Jadovno, i “Jama”
Potpisnik ovih redova je odrastao i delimično se školovao u socijalističkoj Jugoslaviji gde se učilo da je u Jasenovcu nastradalo 700.000 nevinih žrtava. Učilo se o desetinama hiljada stradalih (stradanjima na Kozari, Jadovnu, čitala se epopeja „Jama“ Ivana Gorana Kovačića od kojih je mnogim đacima bila muka). Učilo se da je život izgubilo 1.700.000 ljudi. Obe pomenute brojke, veruje se, veće su od realnih, ali svakako govore o tome da se nije ćutalo. Naprotiv.
Kao jedan od razloga da se i dalje raspravlja o ovakvim stvarima jeste ista retorika koja se probudila krajem ’80-ih i koja je u tom trenutku služila elitama za pokretanje rata. U pitanju je bila politika koja je širila mržnju.