Sreća počela da mu okreće leđa: Šta bi Tramp mogao da učini da pokaže da njegova moć ne slabi?

Tramp i njegovi saradnici nisu krili njegovo uverenje u sopstvenu dominaciju i spremnost da koristi neobuzdanu američku moć u potrazi za ekonomskim, geopolitičkim i unutrašnjim pobedama.

Njegove politike predstavljaju nastavak ličnog brenda izgrađenog na konfrontaciji i eskalaciji sukoba.

Ali sve haotičnija međunarodna situacija i rastuće unutrašnje turbulencije ukazuju da predsednikova metodologija eskalacije i prinude ima granice i da ga možda vodi u politički štetne ćorsokake, ocenjuje CNN.

Rat u Iranu pokazuje se kao krajnji test Trampovog pristupa.

Njegovi instinkti možda objašnjavaju odluku da pokrene napad na iranske vojne, nuklearne i regionalne ambicije, što su prethodni predsednici izbegavali. Međutim, odbijanje Teherana da se povinuje Trampovim zahtevima počinje da otkriva granice američke moći i njegove lične.

To je predsednika ostavilo pred teškim izborima. Mogao bi da eskalira sukob kako bi primorao Iran da ispuni njegove zahteve, ali bi to moglo povećati američke gubitke i izazvati snažan ekonomski udar.

Mogao bi da proglasi pobedu i povuče se – ali iranska kontrola Ormuskog moreuza i zadržavanje zaliha obogaćenog uranijuma doveli bi u pitanje svaku takvu tvrdnju.

Da bi izašao iz zamke, Tramp je izabrao put koji spaja američku vojnu moć sa njegovim odbijanjem da popusti pred neprijateljem koji uzvraća.

Njegova nova blokada moreuza predstavlja pokušaj da se uguši iranska ekonomija, uprkos potencijalno ozbiljnim posledicama po globalna energetska tržišta.

Potraga za konačnim rešenjem u Iranu najvažnija je kriza za predsednika. Ali njegov nepredvidivi način vođenja rata bio je nagovešten i u drugim kontroverzama.

Nije uspeo da primora NATO saveznike da se uključe u rat kojem su se protivili i o kojem nisu bili unapred obavešteni. Čak ni njegove pretnje da će napustiti savez nisu ubedile države da se odreknu onoga što smatraju sopstvenim nacionalnim interesima.

Njihov nedostatak podrške uskratio je SAD opcije na koje su se često oslanjale u prethodnim ratovima.
Trampov grub pristup ponekad može da funkcioniše, kao kada je postigao određene dogovore koristeći carinski rat protiv američkih trgovinskih partnera.

Ali Kina, i sama ekonomska supersila, uzvratila je pretnjom da će obustaviti izvoz ključnih retkih zemnih metala. Peking je iskoristio mogućnost trgovinskog rata da uzdrma globalna tržišta i primora Trampa da se povuče.

Čini se da je Iran iz tog slučaja naučio da su SAD ranjive na potrese u globalnoj ekonomiji i učinio je sve da ih drži kao taoca zatvaranjem moreuza.

Utisak da se deo Trampove moći osipa prevazilazi iranski ćorsokak. Video je granice svoje političke privlačnosti nakon što je angažovao svoj pokret kako bi podržao mađarskog premijera Viktora Orbana.

Ali taj pokušaj je propao u nedelju, kada su birači odbacili „jakog čoveka“ i time narušili Trampov projekat pretvaranja Evrope u MAGA.

Kao i u slučaju njegovog mađarskog kolege, pojedine Trampove unutrašnje politike izazivaju otpor. Javno mnjenje ga je primoralo na povlačenje u vezi sa programom masovnih deportacija nakon ubistava dvojice Amerikanaca koje su ranije ove godine u Minesoti počinili savezni agenti.

A neuspeh većine Trampovih pokušaja da koristi zakon kako bi kaznio političke protivnike – što je doprinelo smeni državne tužiteljke Pam Bondi pokazuje da ga bar neki ustavni mehanizmi i dalje ograničavaju.

Čak je i papa Lav XIV, Amerikanac koji je naljutio predsednika svojim glasnim protivljenjem ratu u Iranu, u ponedeljak rekao: „Nemam strah od Trampove administracije“.

Zašto Tramp veruje da je njegova moć apsolutna?

Tramp nije krio svoje uverenje da ima neograničenu vlast. „Ja imam pravo da radim šta god hoću. Ja sam predsednik Sjedinjenih Američkih Država“, rekao je Tramp prošlog avgusta.

Ove godine je za Njujork tajms rekao da je jedina kočnica njegovim postupcima u inostranstvu „moja sopstvena moralnost“.

To uverenje se ogleda i u njegovom odbijanju da traži mišljenje Kongresa ili da pripremi zemlju za rat pre nego što je pokrenuo sukob koji sada traje već šest nedelja.

Zvaničnici Bele kuće, kada ih pitaju o narednim potezima u Iranu, često odgovaraju nekom varijantom rečenice „samo predsednik… zna šta će uraditi“, čime se naglašava trend odbacivanja principa podele vlasti u republikanskom sistemu.

Kredo sile i eskalacije koji predstavlja osnovu Trampovog drugog mandata najbolje je izrazio zamenik šefa kabineta Bele kuće Stiven Miler.

„Živimo u svetu, u stvarnom svetu… kojim upravlja snaga, kojim upravlja sila, kojim upravlja moć“, rekao je Miler za CNN usred euforije u Beloj kući zbog otmice venecuelanskog jakog čoveka Nikolasa Madura.

Činilo se da su Trampovi pokušaji demonstracije dominacije bolje funkcionisali ranije u njegovoj predsedničkoj karijeri. Republikansku stranku pretvorio je u instrument svoje volje, koji i dalje ne pokazuje spremnost da obuzda njegove najneobuzdanije impulse uprkos padu rejtinga.

Upad specijalnih snaga koji je u januaru oteo Madura iz njegovog doma bio je veliki uspeh za Trampa. A u okviru njegove „Donroove doktrine“ dominacije na zapadnoj hemisferi, koristio je i svoj politički uticaj da pomogne istomišljenicima da pobede na izborima u Argentini i Hondurasu.

Kako je Iran potkopao Trampovu auru svemoći?

Ali izgleda da je Trampu u Iranu sreća počela da okreće leđa.

Rat je počeo demonstracijom razaranja, poznatom iz drugih američkih sukoba u 21. veku, ali je ubrzo počeo da ističe istorijsku pouku da ogromna prednost u vazdušnoj sili sama po sebi ne može da donese nedvosmislenu pobedu niti promenu režima.

Jedan način da se Trampova blokada moreuza posmatra jeste kao pokušaj da obnovi sopstvenu, ali i američku dominaciju nad Iranom, kako bi povećao šanse za pregovaračko rešenje.

Gušenje iranskih prihoda od nafte i uvoza moglo bi da gurne njihovu ekonomiju u slobodan pad. U tom slučaju, Teheran možda ne bi imao drugog izbora nego da zatraži mir pod Trampovim uslovima.

Ali jedna od pouka ovog rata jeste da iranski lideri veruju da vode egzistencijalnu borbu i da su spremni da nanesu neograničenu patnju sopstvenom narodu. Oni se možda klade da Tramp nema političku toleranciju za više cene nafte i benzina i skok inflacije u godini izbora na polovini mandata. Moglo bi proći nekoliko meseci pre nego što blokada slomi Iran.

A vreme je luksuz koji republikanski kandidati za Kongres nemaju.

Nema moć da diktira ishode u Evropi

Slična nemogućnost da diktira ishode razvija se i u Evropi.

Kraj Orbanove 16-godišnje  vladavine lišava MAGA pokret uzora koji je sprovodio obračune s imigracijom i medijima, i koji je politizovao krupni biznis i pravosuđe. Njegov odlazak će administraciju ostaviti bez saveznika unutar Evropske unije, koju Tramp prezire.

To je i udarac za potpredsednika Džej Di Vensa, koji je upravo putovao u Mađarsku kako bi molio birače da ostanu uz Orbana.

A prizor masovnog odziva birača koji odbacuju populizam i nacionalizam, u porazu koji je prevelik da bi se mogao negirati, mogao bi da zabrine Belu kuću.

Ali i američki demokrate iz ovoga mogu izvući pouke. Nedeljni rezultat teško da predstavlja pobedu levičarskih progresivnih vrednosti. Pobedio je Peter Mađar, lider centra-desnice koji je nekada bio Orbanov lojalista. I ukoliko ne uspe da razbije prokletstvo evropskih demokratskih lidera i popravi posrnule ekonomije i zdravstvene sisteme, populizam bi mogao ostati snažna politička sila.

U širem smislu, Orbanovo političko pomračenje sugeriše da kult vođstva „jakog čoveka“ – makar u kvazidemokratskom društvu – ne može beskonačno dugo da nadvlada snažne političke tokove i teret vlasti.

Trampovo uverenje da raspolaže neobuzdanom moći nikada nije imalo uporište ni u Ustavu ni u američkoj političkoj tradiciji. A neizbežno slabljenje koje prati drugi predsednički mandat moglo bi ga dodatno oslabiti upravo u trenutku kada Iran spolja dovodi u pitanje njegovu auru „jakog vođe“.

Ali to otvara još jedno teško pitanje: šta bi Tramp mogao da učini da pokaže da njegova moć ne slabi?