Ko je bio lord Sendvič, čovek po kojem je nazvano najpoznatije jelo na svetu?

Ipak, iza sendviča se krije ime jednog engleskog aristokrate – Džona Montagua, 4. grofa od Sendviča, koji je preminuo na današnji dan 1792. godine.

Njegova navika da jede bez napuštanja kartaškog stola ušla je u istoriju, a njegovo prezime postalo je globalni naziv za jedan od najrasprostranjenijih oblika hrane na svetu.

Iako je živeo u dobu perika, pomorskih ekspedicija i početaka modernog britanskog carstva, njegovo ime danas se svakodnevno izgovara u pekarama, restoranima brze hrane i kuhinjama širom sveta.

Aristokrata, političar i čovek britanske imperije

Džon Montagu rođen je 1718. godine u Engleskoj i školovao se u elitnim institucijama poput Etona i Kembridža. Bio je deo britanske političke elite i tokom života obavljao niz važnih funkcija u državnoj upravi. Jedna od njegovih najznačajnijih uloga bila je pozicija prvog lorda Admiraliteta, gde je nadgledao Kraljevsku mornaricu u periodu kada je Britanija širila svoj uticaj na mora i okeane.

Istoričari ga opisuju kao sposobnog, ali i kontroverznog političara. Prema podacima koje navodi Encyclopaedia Britannica, bio je umešan u brojne političke rasprave i odluke vezane za kolonijalnu politiku Britanije, uključujući i period Američkog rata za nezavisnost, gde je često bio kritikovan zbog upravljanja mornaricom.

Legenda o nastanku sendviča

Ipak, istorija ga nije zapamtila po mornarici ili diplomatiji, već po – navici da jede za kartaškim stolom.

Najpoznatija priča, koju prenosi i BBC , kaže da je grof bio strastven igrač kartaških igara, posebno „cribbage“-a i sličnih igara koje su u to vreme bile popularne među engleskom aristokratijom. Tokom dugih sesija, nije želeo da prekida igru ni da koristi pribor za jelo, pa je navodno zatražio od sluge da mu donese komad mesa između dve kriške hleba.

Tako je mogao da jede jednom rukom, dok je drugom nastavljao da igra karte.

Njegovi prijatelji su, prema istoj anegdoti, ubrzo počeli da naručuju „isto što i Sendvič“, što je vremenom postalo ime za ceo koncept obroka.

Da li je zaista izmislio sendvič?

Iako je ova priča postala deo popularne kulture, moderni istoričari upozoravaju da je verovatno pojednostavljena i delimično mitologizovana.

Prema analizi koju navodi History.com, ideja stavljanja hrane između dva komada hleba postojala je mnogo pre Montagua. Slični oblici obroka zabeleženi su još u antičkom Rimu, gde su se komadi mesa i povrća služili uz hleb, kao i u delovima Bliskog istoka i Mediterana, gde je pita hleb korišćen kao „prirodni omotač“ za hranu.

Drugim rečima, Montagu nije izmislio koncept – ali je možda učinio da postane popularan u formi kakvu danas prepoznajemo.

Kako je jedno ime postalo globalni pojam

Ono što Montagua izdvaja nije nužno izum, već kulturni uticaj. U 18. veku London je bio centar društvenog života britanske elite, a navike aristokratije često su se širile među višim slojevima društva.

Kada je „sendvič“ postao praktičan način da se jede bez prekidanja društvenih aktivnosti, ideja se brzo proširila. Do kraja 18. i početka 19. veka, termin „sandwich“ već je bio u širokoj upotrebi u Engleskoj, a kasnije i u ostatku Evrope i Amerike.

Čovek iza mita

Zanimljivo je da je Montagu imao i mnogo ozbiljniju stranu života koja se danas često zanemaruje. Bio je pokrovitelj istraživačkih ekspedicija, uključujući i putovanja Džejmsa Kuka, poznatog moreplovca koji je mapirao delove Pacifika. Upravo je u njegovu čast Kuk navodno nazvao Havajska ostrva „Sandwich Islands“, što dodatno pokazuje koliko je Montaguovo ime bilo poznato u to vreme.

Nasleđe koje se jede svakog dana

Džon Montagu je umro 1792, ali njegovo ime živi u jednom od najrasprostranjenijih načina ishrane na svetu. Sendvič danas nema granice – postoji u luksuznim restoranima sa tartufima i lososom, ali i u najjednostavnijim varijantama sa sirom i šunkom.

Ono što je počelo kao praktično rešenje za jednog engleskog aristokratu koji nije želeo da ustane od stola, postalo je globalni kulinarski format koji je promenio način na koji ljudi jedu.

I možda upravo u tome leži najveća ironija njegove priče: čovek koji je želeo da ne prekida igru – zauvek je promenio svakodnevni život čitavog sveta.