Aleksandar Roknić
Zdenko Tomanović, advokat, već mesecima je na meti režimskih tabloida, što zbog zastupanja policijskih inspektora Slobodana Milenkovića i Dušana Mitića koji su otvorili aferu Jovanjica i razotkrili ulogu državnih organa i bezbednosnih službi u proizvodnji i trgovini marihuane, ali i zbog bliskih veza sa studentskim pokretom koji preti da pomrsi račune Vučićevom režimu na predstojećim parlamentarnim izborima. O svemu ovome Tomanović govori za Danas.
Režim Vas je proglasio „glavnim koordinatorom“ studenata u blokadi. Kakav je Vaš odnos sa studentskim pokretom?
– Podržavam studente. I lično i profesionalno. I to javno od samog početka. Razlog moje podrške studentima su vrednosti koje oni promovišu. Studenti uz podršku profesora, nastavnika, učitelja, stručne elite našeg društva, građana nose rešavanje krize u Srbiji – krize istine, krize morala i tolerancije, krize ljudskosti i pristojnosti, krize pravne sigurnosti, krize države i društva.
Nema tog režima koji može da nadvlada svoje studente. Nisu to pojedinci ili grupa, već skoro kompletna akademska mladost, snaga i budućnost ove zemlje. I zato režim pokušava da ih omalovaži tvrdnjama da njih neko kontroliše ili upravlja njima. A zatim pokušava da proizvede podele među studentima. Studentima niko ne upravlja. Oni su pametni, samostalni, autentični, organizovani. Oni su simbol slobodne i moderne demokratije. Pokret je njihov i odluke su njihove. I u tome svi moramo da ih podržimo.
Režim nasrće na jedinstvo studenata svom snagom uzurpirane moći koristeći svoj kompletan potencijal i resurse. Odavno pokušavaju da podstaknu raznorazna lica da uspostave svoj uticaj na studente ili da im se nametnu. A modelom velike laži, u nameri da unesu razdor među studente, one koji ih javno podržavaju ili im pružaju pravnu zaštitu, proglašavaju za kontrolore pokreta.
Verujem da će se studenti odupreti svim nasrtajima režima na njihovo jedinstvo i zato – studenti pobeđuju.
Mnogi kritikuju studentski pokret pitanjima kakva je njihova politika, gde oni vode Srbiju, ko čini listu?
– Mislim da je politika studenata vidljiva. Pojednostavljeno rečeno – oni ukidaju sadašnju politiku totalitarizma i vraćaju politiku u ruke građana. Njihovi protivnici ili oni koji relativizuju potencijal studenata konstruišu da nema dovoljno EU na toj studentskoj političkoj stazi a neki da ima previše Zapada a malo Istoka. Mislim da studentski pokret šalje jasnu poruku – sada nije vreme za krupne ideološke sukobe o tome kako organizovati svoju državu i društvo. Sada je vreme da se demaskira lažirana sadašnjost i stvore uslovi da se osvetli budućnost .
Nije sada dominantno pitanje da li Srbija ide levo ili desno, već da li Srbija ide dole ili gore, da li u podzemlje ili na sunce. Takva studentska politika je stvorena iz potrebe za pravdom i vladavinom prava. U okolnostima razorenog sistema, moralne destrukcije, vladavine naravi i vaninstitucionalnih centara moći, protivpravnog i protivustavnog delovanja na dnevnom nivou, takva studenska politika je nužna a sve ostalo je skretanje pažnje. Pa upravo narativ o EU slušamo stalno od vladajuće strukture više od decenije, a sve što rade je antievropski. A sve što rade studenti su temeljne evropske vrednosti. Pogledajte njihovo jedinstvo oko baznih tema. Najpre oko pravde. Ali ne pravda kao propagandni pojam već osnov uređenja zajedničkog življenja. Ili jedinstvo oko odgovornosti. Odgovornost kao stub vladavine prava, posebno odgovornost upravljanja državom.
Studenti jasno vide da put do pravde ili do odgovornosti ne ide preko kriterijuma političke pripadnosti ili političkog narativa levo ili desno već preko stručnosti. Nema pravne borbe za prava građanina, niti razvoja pravne svesti bez stručnih ljudi. Sada je važna i javna upotreba stručnosti.
Ne možete meriti demokratičnost ili pravedenost studenata po njihovom odnosu prema prošlosti, željenim, zvaničnim ili nezvaničnim istinama, prema kultu žrtve ili heroja. Jer nije sada tema kako će se odnositi studenti prema istoriji već kako će njih istorija zabeleziti. A istorija će ih zabeležiti kao generaciju koja je Srbiju izvela na put vladavine prava.
Zato je jako važno što su studenti izabrali nenasilni pokret a još je važnije što žele život u istini a ne u laži. I zato je priča studenata priča o nadi i verovanju da Srbija može biti uzvišenija.
Šta očekujete ako dođe do promene i ako studentski pokret pobedi?
– Totalitarni režim za sobom ostavlja čitav niz pravnih, političkih i socijalnih problema. Jer im se često kriminal činio nebitnim ili čak korisnim. Dosta se govori i u vašim novinama o tom otklanjanju posledica totalitarne prošlosti pravnim sredstvima i nekakvim budućim procedurama za učinjene protivpravnosti. Ali jako je važno da svaka pravna procedura mora biti potkrepljena razumnim pravnim razlozima. Svi eventualni postupci protiv odgovornih za počinjene protivpravnosti u vreme totalitarnog režima ne smeju da se razlikuju od regularnih procesa u kojima se propisi primenjuju na činjeničko stanje. Ali nužno je i javno razjašnjenje činjenica, odnosa i načina funkcionisanja totalitarne vlasti. Dakle, ne samo objavljivanje svih ugovora, odluka, zapisnika i dokumenata od značaja za građane i državu ako nose sumnju u protivpravnost već i javno objašnjenje kako se do toga uopšte došlo. Postoji jasan niz radnji kojim Srbija može i mora da postane zemlja vladavine prava. Za početak je nužan mali ali efikasan i funkcionalan državni aparat koji će osim pravde afirmisati i stvoriti uslove za razvoj društva, društvenih grupa i pojedinaca. I istovremeno onemogućiti uspostavljanje monopola nad važnim društvenim, političkim ili ekonomskim resursima.
Solidarnost koju nose studenti ima jaku poruku – vreme totalitarizma, vreme korupcije i nasilja, vreme izdaje nacionalnih i kulturnih interesa, antiprava i nepravde je završeno. Put razvoja Srbije nije hajdučija ni agresija, nije antipravo ni netolerancija, nisu medijske prinude, ni ratničko društvo već vladavina prava.
Šta mislite o tzv. Mrdićevim zakonima?
– To je pravno bezvredno umnožavanje pravnih i moralnih promašaja. Ta igra sa raznim zakonima kao i sa izmenama Ustava preusmerava pažnju građana sa bitnog pitanja. Koji je značaj bilo kojih zakona kada je za institucije reč lidera iznad bilo kog zakona? Ono što on kaže na televiziji sprovodi se brže nego bilo koji sudski proces. Koja je svrha zakona kada oni ne važe za vlast? Koja je svrha prava na rad ako naš klijent doktor Dugalić dobije otkaz a onda Klinički centar neće da postupi po nalogu suda da ga vrati na posao?
Naravno da zakoni koje pominjete nisu ni moralno opravdani ni usklađeni sa osećajem za pravdu u društvu. Oni su politički alat da bi institucije bile bolji servis male društvene grupe koja upravlja Srbijom.
Kontrolišu li građani državni aparat ili je obrnuto?
– Državni aparat ima monopol nad svim važnim društvenim, političkim ili ekonomskim resursima. Umreženi centri moći, uz neograničene resurse i nedostatak kontrole, omogućili su da umesto da društvo kontroliše državni aparat, državni aparat kontroliše društvo, društvene grupe i pojedince. Posebno važno sredstvo državnog aparata u kontroli celog društva su tajne službe. A one nisu u funkciji zaštite ni građanina ni društva, ni društvenih grupa već u službi održavanja i zaštite različitih centara moći. Više puta sam govorio da verujem da će nosioci društvenih promena, na čelu sa studentima, sagledati važnost da se rasformiraju ili reformišu tajne službe i formiraju nove. Verujem da u njima ima puno profesionalaca, ali ne mogu tajne službe da vode političari koji uspostave svoju mrežu uticaja i interesa, već stručnjaci, profesionalci u tim oblastima.
I sami znate da je odavno opšti utisak u društvu da postoji nezakonito praćenje ili prisluškivanje. A opšti utisak se ne formira baš proizvoljno. Pa moji klijenti Milenković i Mitić su sami otkrivali pripadnike BIA i nikada nismo dobili odgovor po kom pravnom osnovu ih prate. Milenković ih je nekoliko puta legitimisao i, kako on kaže, držao u kontrolisanom položaju na ulici, a Mitić je svojevremeno tim tajnim pratiocima prilazio da ih pozdravi. Pa nije uloga tajnih službi da prate ljude koji se bore protiv kriminala, da prate studente, profesore, da upadaju na fakultete. Njihova je uloga da budu zaštita svakom građaninu, da budu zaštita i društvu i državi.
Objavili ste da su starešine policije odlučile da Dušan Mitić ne treba da radi u Beogradu, gde živi sa porodicom, već u policiji Pančeva?
– Doneli su novu nezakonitu odluku koristeći činjenicu da nadležne institucije postupaju sa naročitom sporošću u odnosu na zaštitu prava Mitića i Milenkovića. Dve i po godine Upravni sud ne odlučuje po tužbi Dušana Mitića i Slobodana Milenkovića zbog njihove smene sa važnih mesta u borbi protiv droge. A Ustavni sud preko tri i po godine ne odlučuje po žalbi Milenkovića o pravu na život i odgovornosti države za ugrožavanje života. Inspektore Mitića i Milenkovića čuvaju specijalne antiterorističke jedinice zbog njihovih ugroženih života jer su otkrili aferu Jovanjica, a institucije pravde postupaju sa naročitom ležernošću.
Taj odnos nadležnih institucija prema Milenkoviću i Mitiću je matrica i obrazac ponašanja nametnut iz samog vrha zemlje koji ugrožava ceo društveni sistem. U tom odnosu prema inspektorima se oslikava nezakonit zagrljaj državnih i kriminogenih struktura koji se maskira tabloidnim hajkama, poslovnom diskreditacijom, kriminalizacijom, ugrožavanjem života, nezakonitim praćenjima i sada pojačanim bezbednosnim rizicima.
Šta je dominantno u društveno-političkom trenutku u Srbiji više od decenije?
– Decenija rasturanja institucija, antiprava, selektivne pravde, vreme nasilja, agresije, netolerancije, vidljivog besa vladajućih struktura. Centri moći u Srbiji srušili su ustavni poredak, održavaju protivustavno stanje i samovolju izvršne vlasti. Na Ustav su se zakleli, ali praksom su ga suspendovali. Najgrlatiji su na navodnom patriotizmu i galamili su da ono što su zatekli na KiM neće da predaju, a dali su sve što niko pre njih nije hteo. Imali su ustavnu obavezu da KiM tretiraju kao deo teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije, a onda su prihvatili francusko-nemački plan uz objašnjenje – pa samo smo usmeno to prihvatili, ali nismo potpisali.
Oni su slavili Briselski sporazum pre 13 godina, a moja klijentkinja, sudija sa KiM, zato što je odbila da sudi pod pečatom države Kosovo, morala je, kao i svi njeni istomišljenici, da napusti sud. Danas nas režim uverava da su bili prevareni. Ne, nisu prevareni. To je njihov izbor jer su očuvanje svoje moći videli kao najvažniji cilj, a interes društva ili države kao kolateralnu štetu za ostvarivanje i održavanje njihove moći. Obećali su pravnu jednakost građana, a bore se svom snagom protiv jednakosti. Obećali su demokratiju, a od demokratskih institucija napravili su samo fasade. Rasprodaju i obećavaju drugome našu teritoriju, otimaju nam zdravu prirodu i životnu sredinu.
Režimska glasila dugo vremena vode kampanju protiv Vas, a neki podržavaju tu kampanju podacima da su vam bili klijenti od Miloševića do Đilasa, od Miškovića do Medenice, od Milenkovića do Šolaka i Peconija i drugih?
– Lideri režima i njihovi propagandni pomagači su me po komandi proglasili i špijunom i to američkim, britanskim, ruskim, pa onda saradnikom srpskih tajnih službi, zatim srbomrscem, teroristom, ustašom, antisrbinom i sl. Ali sve te gluposti i neistine imaju za cilj ne samo moju ličnu i profesionalnu diskvalifikaciju zbog podrške studentima, već kako sam rekao i unošenja podela među studentima.
Što se tiče mog profesionalnog rada ja nikada nisam bio ni politički aktivista niti aktivista za zaštitu ljudskih prava, ali se ceo svoj radni vek borim da zakon važi za svakog građanina. I kada vam se neko sviđa i ne sviđa i kada ga prezirete ili volite taj pojedinac ima pravo na zakon. Jer mera pravde za advokata u sudnici je procedura, zakonita i odgovorna kao što i mera istine u sudnici mora da bude dokaz, a ne politička ili opšta moralna potreba.
Profesionalno i savesno obavljanje advokatskog posla na najvišem nivou znači imati kompleksne pravne predmete koji često dele, uznemiruju i intrigiraju javnost. Ovo nekad znači i obavezni teret da se mnogima koji možda identifikuju pružaoca usluge sa klijentom nećete svideti. To je teret koji advokat mora da nosi. U celom svetu, biti advokat u teškim, kontroverznim, kompleksnim predmetima je privilegija. Međutim, kada su u pitanju navedene laži onda mi je profesionalno iskustvo pomoglo da prepoznam istu kuhinju koja ih proizvodi. To je kuhinja kreatora dezinformacija koji se uglavnom nalaze u institucionalnim ili vanistitucionalnim, političkim ili bezbednosnim centrima moći koji organizuju ili naručuju taj propagandni otrov. Sve njihove laži moraju da budu toliko daleko od realnosti da bi bile neproverljive i ubedljivije. Neko pomaže u tom kuvanju laži a nekome se takvi proizvodi sviđaju.
Šta mislite o koordinisanoj režimsko-tabloidnoj hajci i sve jačoj represiji vlasti prema svima koji drugačije misle od Vučića?
– Ovakvi režimi ne mogu opstati bez nasilja. Zato tuku, hapse, otpuštaju sa posla, prete, vređaju sve. Vode propagandu borbe protiv izmišljenog zastrašujućeg „neprijatelja“. Svi koji su protiv totalitarnog režima su za njih fašisti, teroristi, rušitelji države, ustavnog poretka, antisrbi, srbomrsci, nacisti, izdajnici. Ta njihova propaganda ima za cilj da stvara bes kod građana protiv onih koje su oni označili kao neprijatelje. Njihov govor mržnje želi da mržnja postane zarazna i da se taj otrov zadrži u glavama ljudi.
Vodite krivične postupke protiv Informera i drugih režimskih tabloida zbog, kako ste naveli, propagandnog terora. Protiv Novosti ste uspešno dobili spor?
– Da, nepravnosnažno. Znam da su NUNS i pojedini novinari kritikovali odluku sudije Bezmarević zbog zaštite navodnog novinarstva. Ali verujem da to ipak nije novinarstvo. To što rade propagandni režimski mediji je put ka nasilju. Nasilje počinje rečima, a ne batinama. Tvrditi da je neko fašista, ustaša, antisrbin, terorista je psihološka priprema za agresiju. Ta tolerancija prema netolerantnima, kako kaže Poper, vodi ka uništenju same tolerancije.
Mržnja je baza i antistudentske propagande i podloga na kojoj sve radikalne i nasilne akcije dobijaju opravdanje. I tako za režim neprava postaju prava – pravo na gaženje na pešačkim prelazima, pravo na šamarčine, pravo na bejzbol palice, pravo na prekomernu upotrebu sile, pravo na ispaljivanje pirotehničkih sredstava u tela građana. Govor mržnje je zapravo ulaznica u režimski tim.
U jednom intrervju ste kritikovali navodno objektivne i neutralne.
– Nažalost, značajan broj ljudi, koji su do sada imali i ugled, iz različitih oblasti društvenog života čine sve da pomognu totalitarnom umu da održi ovu lažiranu stvarnost koju studentski pokret demaskira. Taj angažman navodno neutralnih i navodno objektivnih, a omiljenih gostiju na režimskim medijima i promoterima mržnje je toliko veliki da ulaze u zonu, što reče jedan filozof, organizovanog bekstva od stvarnosti. Oni neće da vide šta su radili studentima u Valjevu, Nišu, Novom Sadu, Novom Pazaru, Beogradu, Kragujevcu, neće da vide stotine pendreka po telima te dece, krv i modrice studenata ali zato vide studente kao rušitelje, sektu, kao Hitlerove jurišnike, crvene Kmere, hordu, patogene itd.
Pre nekoliko godina govorili ste o odgovornosti državnog vrha za širenje panike i vređanje. Svedočimo neprimerenim uvredama od strane vlasti?
– Predsednik države žali što nije vozio bager u Savamali a građani žale što je predsednik države pregazio Ustav i zakon. Naš politički i državni vrh zagledan u nebo ne nazirući granice svoje mere u svom jurišu protiv neistomišljenika normalizuje uvrede, klevete i prostakluk. Kada je u pitanju vrh vlasti lično i pravno nevaspitanje nije samo lična crta, već je to i politički stav. To je svesna strategija: prostakluk i uvrede se predstavljaju kao „iskrenost“ i „bliskost sa običnim narodom“ a istovremeno svaka kritika tog prostakluka je povod za javni linč kroz režimske medije. Njihove predstave o sopstvenoj grandioznosti mogu živeti samo u svetu koji bi bio potpuno u njihovoj vlasti i koji je dizajniran totalnim umom i zato osetljivost na kritiku, strah od neprijateljskog ponašanja okoline, stalno testiranje lojalnosti, rezultiraju pretećim agresivnim ponašanjem i nasiljem.
Demokratija ili digitalna diktaturaVaša kancelarija vodi sporove protiv režimskih medija zbog zloupotreba veštačke inteligencie i to u više predmeta gde zastupate Dragana Đilasa, Emira Kusturicu, Savu Manojlovića. Da li postoji šira društvena opasnost u tim zloupotrebama?
– Da, sa teškim posledicama. Ako i dalje ne bude striktne regulative, striktne primene prava, stvoreni su uslovi da se razvije novi moćan mehanizam ograničenja slobode građanina. U svetu istaknuti pravnici, naučnici uveliko ukazuju na potencijalne zastrašujuće posledice koje nosi zloupotreba tehnološke revolucije ako veštačka inteligencija dođe u pogrešne ruke. Tradicionalni metodi kontrole građana, prisluškivanje, praćenje, nadzor, dezinformisanje dobijaju sofisticiranije oblike. Sada zagrljaj političke moći i finansijskih struktura bez pravnih ograničenja može da stvori uslove za digitalnu diktaturu.
Prikupljanje i obrada svih mogućih podataka za predviđanje ponašanja, razmišljanja uz mogućnost uticaja, u situaciji kada nema kontrole čak ni za algoritme za pravljenje lažnih naloga, dip fejka i sadržaja koji kriminalizuju neistomišljenike, je jako oružje u rukama cenzure slobode.Režim nam šalje slike i priče o lepoti veštačke inteligencije i simpatične robote a iza svega stoji realna mogućnost zloupotrebe radi kontrole građana, jer je režim dokazao da se podsmeva svim pravnim ograničenjima. Zato će Srbija na narednim izborima zapravo odlučivati da li će ići ka tehnološkoj revoluciji u uslovima vladavine prava i demokratije ili ka digitalnoj diktaturi.