Nikada ni u koga nisam bila zaljubljena kao u tebe.
Ti si onaj kome se uvek vraćam, tvoji bedemi uvek su mi dobrodošlica.
Kad god sam otisla od tebe, šarenilo drugih animiralo me na kratko, ali uvek je nit moje duše bila pričvršćena za svaki kamen tvoje kaldrme.
Možda nisi najbolji, ni najlepši, ni najveći, ali sam se uvek kod tebe osećala ušuškano i dovoljno bitno. Svoja na svome.
U tebi sam našla omiljenu klupu za ćutanje, omiljene komšijske doskočice, široko nebo.
Nigde na svetu nema onih, ne tako slučajnih prolaznika, koji su tu da primete da si ove nedelje već dva puta išla taksijem i učine da se zato osetiš kao diler egzotičnih životinja na pasoškoj kontroli. Ali takođe nigde nema tih istih, ne tako slučajnih prolaznika, da primete kad nisi baš nasmejana kao inače, svrate na limunadu i kažu: „govori Sofče šta te muči“.
Nijedan nutricionista nema metode kao pekarka iz Kalinke kad pita „komšika danas isto četvrtinka? “ i time me podseti da ni ove zime ne ulazim u M.
Nigde nisam tako sita kao ovde, nigde nisam lepa kao dok šetam tvojim sokacima, niko me ne izbaci iz takta kao ti, a opet, niko ne ume da me tako prigrli i smiri.
Zato ti se uvek radujem, grade moj.