Politikolog i istraživač u oblasti radnih prava i sindikalnog organizovanja Nikola Tamburkovski izjavio je u podkastu „Pola sata Demostata“ da su sindikati jedini preostali mehanizam koji može da zaštiti radnike.
Tamburkovski je rekao da je normalno da ljudi smatraju sindikate odgovornim za stanje radnih prava i položaj radnika.
On je ukazao da se poverenje u sindikate ne može vratiti u značajnoj meri sve dok ne bude vidljiv ogroman pomak u poboljšanju radnih i životnih uslova za običnog neprivilegovanog čoveka, dok se ne smanji nejednakost, visoka korupcija a javni resursi vrate pod demokratsku kontrolu.
„Sindikati to ne mogu da urade svojim delovanjem, izolovano, jer se ključne odluke donose u sferi politike. Potreban im je politički ‘suigrač’, ali samo ako je on artikulacija sindikalnog i proradničkog programa, tesno vezan za sindikate a ne kao političko preduzetništvo jednog ili više samoproklamovanih ‘lidera“, naglašava Tamburkovski.
Podsetivši da je u februaru 2026. u Srbiji prosečna neto plata bila 990 evra, što znači da Srbija i dalje tavori u Evropi i da su ispod samo BiH, Makedonija i Albanija, on je naveo i da su srpski radnici apsolutni rekorderi po broju nedeljnih radnih sati: prema podacima iz novembra 2025. u Srbiji se prosečno radi 41,3 sata, u EU je taj prosek 36 sati, a u zemljama poput Holandije, Danske i Austrije 32 do 33 sata.
Prema podacima Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, u 2024. bilo je 46 smrtnih ishoda na radu, 4.386 teških povreda na radu i 19.639 lakih.
Tamburkovski je naveo da ni podatak da je u aprilu bilo svega 8,7 odsto nezaposlenih ne govori mnogo posmatran sam za sebe, ali da nije pokazatelj kojim se treba hvaliti kad se stavi u kontekst da je cena rada toliko niska u odnosu na profit koji se iznosi vani i da se kompanijama isplati zapošljavanje što više radnika.
„Svi ovi podaci odnose se na ono što je prijavljeno. Rad na crno, zarade na crno, neprijavljeni radnici, neprijavljene povrede, sve to govori da je u realnom životu situacija još lošija nego u statistici“, rekao je Tamburkovski.
Prema njegovim rečima, zato se silazna putanja sigurno neće preokrenuti dok god Srbija zauzima postojeće mesto u međunarodnoj podeli rada kao zemlja jeftine radne snage i prljavih tehnologija, zemlja koja služi za eksploataciju resursa i koja je pogubljena tražeći svoje mesto u lancima snabdevanja.
„Nećemo moći da prestignemo nikog, ostaćemo pri dnu jer je za bolji rezultat potrebna mnogo veća promena od sitnih reformskih zakona i poboljšanja. Potrebna je promena sistema“, tvrdi Tamburkovski.
Na pitanje da li je 26.000 registrovanih sindikata previše i da li toliko organizacija otupljuje oštricu borbe za radnička prava, kaže da bi broj trebalo da je mnogo veći.
Naglašava da su sindikati jedini preostali mehanizam koji može da zaštiti radnike a da je srž u terenskom radu ali i da poverenik mora da bude pre svega dobar radnik, aktivan, hrabar i sa integritetom.
To je uslov za razvijanje reprezentativnog i aktivnog sindikata sa informisanim i angažovanim članstvom, rekao je Tamburkovski.