Četiri meseca od početka sve dublje energetske krize na Kubi, posledice više nisu apstraktne: vidljive su u ritmu svakodnevnog života.
Ulice utihnu još pre nego što padne noć. Bolnice smanjuju obim rada. Mala preduzeća se zatvaraju zbog nedostatka zaliha. U zoru se na licima ljudi vidi iscrpljenost nakon dugih noći bez struje, piše za Gardijan Francisko Pićon, koordinator Ujedinjenih nacija na Kubi.
Međutim, najteži danak ne meri se neprijatnošću, već zdravljem.
Desetine hiljada operacija odložene su širom zemlje. Trudnice imaju neredovan pristup prenatalnoj nezi.
Novorođenčad koja zavise od inkubatora ili respiratora izložena su riziku kada nestane električne energije.
Pacijenti na dijalizi, oni koji se leče od raka ili žive sa hroničnim bolestima zavise od struje ne kao od pogodnosti, već kao od sredstva koje im doslovno održava život.
Lekari i medicinske sestre nastoje da održe sistem u funkciji u uslovima koji bi predstavljali izazov za zdravstvenu zaštitu bilo gde u svetu.
U međuvremenu, pacijenti čekaju u neizvesnosti, pokušavajući da saznaju kada će moći da nastave lečenje – kao da se bolest može staviti na pauzu.
Šira ekonomska krhkost Kube, oblikovana pooštravanjem spoljašnjih ograničenja i ograničenim domaćim resursima, dodatno je pogoršana ovim energetskim šokom. Njegove posledice šire se kroz svaki sistem koji održava život.
Bolnici, na primer, nije potrebna samo svetlost. Potrebna joj je voda koja se pumpa do odeljenja i operacionih sala, funkcionalna ishrana, gorivo za ambulantna vozila i pouzdan prevoz za pacijente i osoblje.
Kada snabdevanje energijom oslabi, svaki od ovih sistema počinje redom da otkazuje.
U takvim okolnostima, humanitarne potrebe na Kubi ostaju velike i trajne.
One se ne rešavaju ograničenim isporukama goriva iz inostranstva. Iako svaka dodatna količina može doneti privremeno olakšanje, ona nije dovoljna po obimu i ne rešava strukturna ograničenja koja pogađaju ključne sektore.
Iza svake statistike stoje porodice čija se otpornost svakodnevno stavlja na iskušenje.
Pristup gorivu i dalje je odlučujući faktor za to da li humanitarne akcije uopšte mogu da funkcionišu.
Kao odgovor na to, sistem Ujedinjenih nacija na Kubi, uz podršku Kancelarije za koordinaciju humanitarnih poslova (OCHA), proširio je plan reagovanja na uragan Melisa kako bi obuhvatio i lančane humanitarne posledice energetske krize.
Cilj je jasan: spasavati živote i sprečiti brzo pogoršanje ključnih pokazatelja, uz dopunu nacionalnih napora.
Tokom nedavne posete provincijama Santjago de Kuba i Granma – među najteže pogođenim oblastima – video sam kako čak i skromna pomoć može da napravi stvarnu razliku.
Više od dva miliona ljudi bilo je pogođeno uraganom Melisa, koji je izazvao poplave, uništio izvore prihoda i poremetio osnovne usluge.
Stotine hiljada Kubanaca izgubile su pristup bezbednoj vodi za piće u zemlji gde većina sistema za pumpanje zavisi od električne energije.
Odgovor na krizu već je mobilisao 24 miliona dolara (18 miliona funti) pre nego što se energetska kriza dodatno pogoršala.
Ipak, održavanje i proširenje tih napora zavisi od osnovnog uslova: goriva koje je potrebno da bi se pomoć transportovala kroz luke, preko provincija i do zajednica.
Iz tog razloga, trenutni plan je osmišljen da traje do kraja godine, uz stalno praćenje potreba i prilagođavanje odgovora u skladu s tim – pri čemu se uvek daje prioritet ključnim intervencijama koje spasavaju živote.
U suštini, ovo nije političko pitanje. Ovo je ljudsko pitanje.
Nijedna prepreka ne bi smela da stoji na putu čovekovom pravu na život dostojan čoveka, zasnovan na pristupu zdravstvenoj zaštiti, vodi i osnovnim uslugama. Principi Povelje Ujedinjenih nacija postoje upravo za trenutke poput ovog.
Iza svake statistike stoje porodice čiji su planovi poremećeni i čija se otpornost svakodnevno stavlja na iskušenje. Za njih, humanitarna pomoć mora delovati hitno i jasno.
Kada su životi u pitanju, vreme nije luksuz: ono je razlika između brige i zanemarivanja, između oporavka i propadanja. A vremena je sve manje.