Postoje mesta na planeti u kojima je ljudski život kao ubrzani tajmer koji neumoljivo otkucava. Jedno od njih je srce Anda, zaleđena barijera od kamena i leda koja razdvaja Čile i Argentinu.
Nedostaje sve – kiseonik, boje, vetrovi su uragani, a temperature preko noći padaju do minis 40 stepeni. Sudbina je htela da to bude mesto preživljavanje putnika leta 571, 1972. godine.
Kakvi su uslovi na središnjem planinskom vencu onda opisao mi je nedavno prijatelj, rodom iz Buenos Airesa koji je bio deo planinarske ekspedicije u tom regionu, što me je i ponukalo na tekst.
Ispričao mi je da je sa dvadesetak entuzijasta i zaljubljenika u planinarenje krenuo iz El Sosneada, malog, izolovanog mesta u argentinskoj provinciji Mendoza koje služi kao poslednja tačka civilizacije pre potpunog bespuća, ka planinskom amfiteatru Dolina suza, koji je vodio ka mestu nesreće. Višednevni, iscrpljujući hod, za većinu prezahtevan, čak i tokom leta kada se organizuju posete, jer je vazduh na 3.600 metara izuzetno redak, a tlo sačinjeno od oštrog kamenjara i večnog leda potpuno nepristupačno i teško za hodanje. Uz sve zalihe kalorične hrane, GPS, vodiče, velika većina je odustala, vrativši se u bazni kamp.
Sve ovo morali su da preguraju oni koji nisu imali izbora, i u mnogo težim uslovima, putnici na letu 571, urugvajske aviokompanije Uruguayan Air Force 1972. godine. Sujeverni nikako ne bi želeli da znaju kog dana i datuma, ali će saznati – 13. oktobra, u petak.
Nesreća nit ore nit kopa
Ono što je trebalo je da bude samo još jedan uzbudljiv dan za članove urugvajskog ragbi tima Old Christians. Sa svojim porodicama i prijateljima poleteli su iz Montevidea za Santjago de Čile na prijateljsku utakmicu. Devetnaest igrača tima, 21 putnik (majke, sestre, rođaci, prijatelji) i pet članova posade. Niko tada nije mogao ni da nasluti da lete pravo u jednu od najsurovijih i najfascinantnijih priča o preživljavanju u istoriji čovečanstva.
Zbog guste magle i navigacione greške pilota, koji je mislio da je avion preleteo planinski venac i da se nalazi iznad čileanskog grada Kuriko, avion je prerano počeo da se spušta, što je bila fatalna greška. Tačno 15.30 časova, tokom završne faze prelaska planinskog masiva, na samoj granici između Argentine i Čilea avion je pao u središnji deo Anda, u provinciji Mendoza.
Desno krilo i rep su otkinuti, a preostali deo trupa skliznuo je niz glečer brzinom od 350 km/h pre nego što se zaustavio u dubokom snegu, na visini od skoro 3.600 metara. Zbog ove navigacione greške, avion je skrenuo čak 80 kilometara istočno od svoje planirane rute, što je razlog zašto su ga spasilačke službe danima bezuspešno tražile na potpuno pogrešnom mestu u Čileu.
Pakao na nebu i na zemlji
Nekoliko putnika je poginulo pri samom udaru, a mnogi su zadobili teške povrede. Preživeli su se našli u zaleđenom paklu, okruženi samo snegom i stenama, bez ikakve zimske opreme, u letnjoj odeći. Prve noći temperatura se spustila na -40°C. Petoro ljudi nije dočekalo jutro. Kao sklonište im je služio uništeni trup aviona, koji su zatvarali koferima i sedištima kako bi se odbranili od ledenog vetra. Imali su minimalne zalihe hrane: nekoliko čokolada, krekere i par flaša vina. Ovu hranu su delili na mrvice, ali su i pored toga zalihe nestale za svega nekoliko dana.
Jedanaestog dana, preko malog tranzistorskog radija koji su uspeli da osposobe, čuli su vest koju bolja da nisu, koja bi demoralisala i one najupornije i najoptimističnije – zvanična potraga za njima je obustavljena jer je smatrano da nema preživelih. Taj trenutak je dočekalo 28 ljudi, nakon čega umire još jedan momak, čime broj živih spada na 27.
Kanibalizam kao poslednja opcija
Upravo u tom sastavu od 27 ljudi, okupljenih u olupini aviona, doneta je kolektivna odluka da moraju da jedu meso stradalih kako bi preživeli. Odluka koja prevazilazi granice ljudskog uma donaeta je na inicijativu studenata medicine koji su bili među njima, jer su shvatili da je jedini izvor proteina na glečeru meso njihovih preminulih prijatelja.
To nije bila odluka donesena u ludilu, već plod racionalnog i emotivnog razgovora. Sklopili su pakt da ukoliko bilo ko od njih umre, ostali imaju pravo i dužnost da iskoriste njegovo telo kako bi preživeli i vratili se kući.
Kao da glad i hladnoća nisu bile dovoljne, pa je 17. dana preživljavanja lavina usred noći zatrpala trup aviona dok su spavali. Tom prilikom se ugušilo još osmoro ljudi, uključujući i poslednju devojku u grupi. Preživeli su proveli tri dana zarobljeni pod snegom u unutrašnjosti aviona, deleći prostor sa telima svojih tek stradalih drugova.
Ono što se često izopštava iz ove priče, kako bi se što pre dočarala dramatika je njen najmonotoniji, ali i najteži deo. Između 17. dana (lavine) i 61. dana (kada trojica momaka kreću preko planine) prošlo je oko mesec i po dana čistog, monotonog i psihološki razarajućeg preživljavanja u potpunoj izolaciji. Momak Nando Parado je tek trećeg dana uspeo da šipkom probije rupu kroz pilotsku kabinu do površine i obezbedi kiseonik, a potom su iskopali izlaz. Nakon što su izašli iz snega, shvatili su da više ne mogu da žive u avionu. Očistili su unutrašnjost od snega, izuzev trupa, jer je sneg delovao kao izolator od vetra. Olupina je postala mračna, vlažna pećina. Unutra je vladala nepodnošljiva prljavština, smrad i teskoba, ali to im je jedino spasavalo živote tokom ledenih oluja.
Ovaj međuperiod je bio obeležen umiranjem onih koji su bili povređeni. Zbog nedostatka lekova, rane su im se inficirale, a gangrena je kosila momke. Između sredine novembra i početka decembra, trojica momaka su umrla u strašnim mukama. Vreme su provodili u strogoj rutini kako ne bi poludeli. Tokom dana, oni koji su mogli da se kreću izlazili su na sunce i koristili aluminijumske limove sa sedišta aviona kako bi topili sneg i pravili pijaću vodu. Delili su poslove: lekari (studenti medicine) su previjali bolesne, drugi su sekli i pripremali meso, treći su održavali red u avionu.
Ono što je zapravo omogućilo momcima da prežive kasniji hod preko Anda, napravljeno je upravo u ovom međuperiodu. Shvatili su da niko ne može da preživi noć na otvorenom bez zaštite. Numa Turkati (pre nego što je umro) i Gaston Kostemalo su od izolacionog materijala iz repa aviona i bakarnih žica sašili ogromnu, improvizovanu vreću za spavanje u koju su mogla da stanu trojica momaka. Bez ovog izuma, ekspedicija bi se smrzla prve noći na planini.
Dva meseca života na koji se niko ne bi kladio
Kada su u decembru temperature počele blago da rastu jer je na južnoj hemisferi dolazilo leto, sneg je počeo da se topi i otkrila se okolina. Tek tada su shvatili da spas nikada neće doći i da im vreme ističe jer su im tela propadala, 12. decembra (nakon tačno dva meseca) donose odluku: ili kreću peške preko vrhova, ili će svi umreti na tom glečeru. Trojica momaka – Nando Parado, Roberto Kanesa i Antonio Vizintin krenuli su u gotovo samoubilačku misiju bez ikakve planinarske opreme, u improvizovanim toplim jaknama koje su sašili od izolacije avionskih kablova, pešice preko planinskih vrhova visokih preko 4.500 metara.
Kada su shvatili da su planine mnogo šire nego što su mislili, Vizintin se vratio nazad kako bi sačuvao zalihe hrane za Parada i Kanesu. Ova dvojica heroja su nastavila dalje. Izgladneli, dehidrirani i na ivici snaga, pešačili su punih deset dana kroz surove Ande, prešavši više od 60 kilometara.
Desetog dana hoda, sneg je počeo da se topi, a pejzaž je postao zelen. Na obali jedne reke ugledali su čileanskog pastira. Kako je reka bila previše bučna da bi se čuli, pastir im je bacio kamen oko kojeg je bio omotan papir i olovka. Nando Parado je napisao poruku koja je ušla u istoriju: „Dolazim iz aviona koji se srušio u planinama. Ja sam Urugvajac. Pešačimo već deset dana… U avionu je ostalo još 14 povređenih ljudi. Moramo brzo da odemo odavde, a nemamo hrane. Molim vas, dođite po nas.“
Dvadesetdrugog decembra 1972. godine, nakon 72 dana provedena na glečeru, svet je saznao da je 16 ljudi preživelo nemoguće.
Ova neverovatna priča doživela je nekoliko velikih ekranizacija i privukla ogromnu pažnju svetske javnosti, dok su preživeli postali simboli ljudske izdržljivosti. Najpoznatiji je holivudski blokbaster sa Itanom Houkom u glavnoj ulozi „Alive“ iz 1993. godine, dok je i Netfliks uradio film „Society of the Snow“, koji je režirao J.A. Bajona, koji se smatra se najvernijim i najboljim prikazom nesreće jer su uloge dodeljene mladim urugvajskim i argentinskim glumcima, a sniman je delom na stvarnoj lokaciji pada u Andima i dobio je dve nominacije za Oskara.
Preživeli su (danas je živo njih 14) u svojim sedamdesetim godinama. Veoma su povezani, drže se zajedno i sastaju svakog 22. decembra kako bi proslavili dan kada je počelo njihovo spasavanje. Mnogi od njih su napravili neverovatne karijere, Roberto Kanesa je postao jedan od najpoznatijih dečijih kardiologa u Urugvaju i napisao je knjigu „Morao sam da preživim“. Nando Parado je uspešan biznismen, bivši trkač i jedan od najtraženijih motivacionih govornika na svetu i autor je knjige „Čudo u Andima“. Karlitos Paez je postao uspešan u marketingu i takođe putuje svetom držeći predavanja o timskom radu i krizi. Zanimljivo je da u filmu „Society of the Snow“ on glumi rođenog oca (poznatog urugvajskog slikara) koji preko radija čita spisak preživelih. Gustavo Zerbino i Tintin Vizintin su ostali duboko u ragbiju, vodeći Urugvajsku ragbi federaciju.
Priča o letu 571 na kraju nije priča o tragediji i smrti. To je priča o trijumfu ljudskog duha, solidarnosti i neverovatnoj volji za životom. Kada su Roberta Kanesu kasnije pitali kako su izdržali ono što bi malo ko na planeti preživeo, rekao je jednostavnu istinu: „Nismo se borili za slavu, borili smo se za sledeći udah. Borili smo se da ponovo zagrlimo svoje majke.“