Piše: Vule Žurić
Meksiko mi se oduvek činio bliskim poput kakvog imaginarnog zavičaja. Jer tamo i dalje pod belim zidom kakve udžerice, u senci slamnatih sombrera čuče bosonogi čovečuljci, dok odnekud dopire zvuk gitare na kojoj nevidljiva ruka gospodara meksičkog vremena svakoga časa može da odsvira smrt. A možda je sve počelo pre sedamdesetak godina filmom „Jedan dan života“, koji je postao opšte mesto jugoslovenske popularne kulture, i muzikom iz tog filma, pre svega pesmom „Mama Huanita“, koju su posle Nikole Karovića i Slavka Perovića tokom tri četvrtine veka kod nas izvodili Cune Gojković, Ivo Robić, Mišo Kovač, Vice Vukov, Čobi, Korni grupa, Željko Samardžić i toliki drugi, do trubačkog orkestra Dejana Petrovića.
Ljubitelji fudbala iz sopstvenog iskustva znaju kako strast prema ovoj igri sa sobom donosi i neku vrstu nevoljne erudicije. Hteli-ne hteli, tokom godina i decenija praćenja igre upamtite toliko imena igrača, rezultata mečeva i, neko bi rekao nevažnih, podataka, tako da se siroti sportski novinari očas posla nađu u vašoj nemilosti čim načine makar i najmanju grešku. Takva sudbina je zadesila komentatora utakmice između Meksika i Južnoafričke Republike kojom je na stadionu Asteka u Meksiko Sitiju otvoren ovogodišnji Mundijal. Podsećajući nas kako je Meksiko po treći put domaćin najvećeg svetskog fudbalskog takmičenja, siroti čovek reče kako su upravo na tom sportskom objektu domaći fudbaleri pre ravno četrdeset godina odigrali onaj čuveni četvrtfinalni meč u kome su ih Nemci izbacili na penale.
Znam zašto se sećam kako je Brazilac Falkao dao onaj gol Italijanima osamdeset druge u Španiji i znam zašto pamtim da su Belgijanci iz dva ofsajda izbacili reprezentaciju SSSR-a u osmini finala Mundijala osamdeset i šeste. Ali zbog čega sam upamtio tu noć u kojoj su izabranici Bore Milutinovića na penale izgubili od Švaba i završili svoj mundijalski put, to zaista ne bih znao da kažem. Ono što, međutim, sa sigurnošću znam, jeste da ta utakmica nije igrana na stadionu Asteka, već na jednom manjem stadionu, u gradu nadomak Montereja.
Od te večeri prošlo je četrdeset godina, a ja nisam zaboravio toplinu noćnog meksičkog vazduha i uzavrelu atmosferu na tribinama. I na tom Mundijalu moje srce je bilo uz Brazilce, najviše sam tugovao kad su u osmini finala Belgijanci izbacili tim Sovjetskog Saveza, ali naklonost prema Meksiku se, kao i ovih dana, nekako podrazumevala, iako za to, na prvi pogled, nije postojao i ne postoji bilo kakav razlog.
Imaginarni zavičaj
Ili je odgovor upravo u tom prvom pogledu na jedno podneblje o kome ni danas ne znam bog zna koliko, ali mi se oduvek čini bliskim poput kakvog imaginarnog zavičaja. Jer tamo i dalje pod belim zidom kakve udžerice, u senci slamnatih sombrera čuče bosonogi čovečuljci, dok odnekud dopire zvuk gitare na kojoj nevidljiva ruka gospodara meksičkog vremena svakoga časa može da odsvira smrt.
I najkraća naša pomisao na Meksiko ne može da ne bude patetična i lišena žala za nedoživljenom egzotikom, jer je, da parafraziramo stih jedne prepevane meksičke pesme, samo daleka prošlost naš jedini san. Ali upravo je ova žanrovska ograničenost stripovskih prizora zemlje u kojima uspevaju samo mitraljezi i kaktusi činila da izmaštanu Meksičku peščaru osećamo tako bliskom šumama i gorama naše zemlje ponosne.
I tamo su slavu borbe pronosile čete revolucionara, samo što su oni na glavi nosili sombrera. Na nedrima su im se ukrštali redenici i bili su neizbrijani. I bosonogi. I lepo su pevali svoje pesme. Ali na španskom, a ne na našem, kao Nikola Karović i Slavko Perović, koji su mi se osmehivali sa ploča koje je u svojoj nevelikoj kolekciji u jednosobnom stanu na Čengić Vili čuvao moj tetak Ivo.
Tetak je radio u „Energoinvestovoj“ fabrici žice, u kojoj je, kako nam je često pričao, jednom prilikom proletere tokom druge smene zabavljao Mija Aleksić. Pored naših interpretatora meksičkog melosa tetak je voleo da sluša i Zvonka Bogdana, pa se u izmaštanom kadru stapaju svetovi Kusturičinog „Oca na službenom putu“ i Paskaljevićevog „Tanga Argentino“.
Moj tetak sa sombrerom na glavi vozi fijaker u tem Somboru i peva neku meksikansku pesmu, dok mu se u oku cakle one iste suze radosnice koje je pustio i kada je Safet Sušić u nezaboravnoj utakmici sa Rumunima u Bukureštu sedamdeset i sedme dao tri gola.
I stvarni „Otac na službenom putu“ počinje raspevano meksički, a završava se fudbalski, uz promukli radijski komentar Radivoja Markovića. Na Meksiko ćemo nabasati i u „Sjećaš li se Doli Bel“, kada Saša Zurovac u Mjesnoj zajednici na Gorici peva „Opet sam usamljen ja“, dok se u „Arizoni drim“ svako malo čuju i vide marijači.
A sva je prilika da naše opčinjenosti Meksikom ne bi ni bilo da 1948. Staljinu nismo rekli „istorijsko Ne“. Jer, kada su prekinuti svi odnosi sa Sovjetima, trebalo je pronaći filmove koji će se prikazivati u bioskopima Federativne Narodne Republike Jugoslavije. Legenda kaže kako je tada na scenu stupio Moša Pijade, koji je u to vreme često boravio u Parizu. Tamo je video nekoliko meksičkih filmova koje bi, odmah je shvatio, lepo mogla da prihvati naša publika.
I tako su „Pastira Kostju“, „Konjića grbonjića“ i ostale sovjetske blokbastere zamenila novija ostvarenja meksičke kinematografije. Među njima se nalazio i film Emilija Fernandeza „Jedan dan života“, snimljen 1950. godine.
„Svi smo načisto sa sudbinom“
Krajem 1952. Stanislav Vinaver je na samom početku kratkog teksta „Meksikanske maske“ objavio kako je meksikanski film porazio sve u Beogradu.
„To je velika umetnost“, napisao je Vinaver, „to je velika gluma, to je nezaboravni doživljaj.“ Povod za njegovo oduševljenje bili su filmovi „Kantiflas“ i „Kobna dragana“, gde ga je radnja ovog drugog ostvarenja po fabuli podsetila na „iskonske potke Bore Stankovića“. I mada kaže kako „tragično sazdana fabula ima odlučnog značaja za razvoj, sukob i igru čuvstava“ Vinaver suštinu umetničke vrednosti meksičkih filmova vidi „prosto naprosto u jednome: u maskama“.
„Sva su ta veličanstvena epska lica“, nastavlja Vinaver, „epski izrazita i nepobitna; likovi su žive i trepetne maske one sudbine koja se pred nas sama sobom iznosi. Sama je sudbina glumac, i sama sudbina nalazi maske kojima se najmoćnije izražava.“
Biće da je upravo to bio razlog što će film „Jedan dan života“ uz „Bal na vodi“ postati opšte mesto jugoslovenske popularne kulture. Drugi razlog je bila muzika, a pre svega pesma „Mama Huanita“, koju su posle Nikole Karovića i Slavka Perovića tokom tri četvrtine veka kod nas izvodili Cune Gojković, Ivo Robić, Mišo Kovač, Vice Vukov, Čobi, Korni grupa, Željko Samardžić i toliki drugi, do trubačkog orkestra Dejana Petrovića.
Iako od prvog do poslednjeg takta i stiha meksička, „Mama Huanita“ se uklapa u pejzaže i atmosferu ugostiteljskih objekata od Vardara pa do Triglava
Treći razlog je već pominjana „tragično sazdana fabula“.
Mlada i lepa kubanska novinarka dolazi u Meksiko 1919. ne bi li čitaocima lista za koji radi približila atmosferu koja vlada u državi zahvaćenoj talasima revolucionarnih previranja čiji su simboli Pančo Vilja i Emilijano Zapata. Upravo je zbog neslaganja sa načinom na koji je likvidiran Zapata, u narodu i vojsci omiljeni pukovnik Rejes osuđen na smrt streljanjem. Određeno je da egzekucijom komanduje njegov najbolji prijatelj, general Gomez.
Istražujući Rejesovu zlu sudbinu, kubanska novinarka saznaje da u blizini grada živi pukovnikova majka, gospa Huanita, od koje, po sinovljevoj izričitoj želji, kriju njegov skori kraj. Kubanka posećuje mama Huanitu, kojoj je revolucija već oduzela muža i četiri sina. Mama Huanita priča novinarki o okolnostima pod kojima su poginuli njeni najmiliji i onda otkriva kako joj je sutra rođendan, dan kada je uvek posećuje njen jedini živi potomak.
General Gomez dovodi svog na smrt osuđenog druga na Huanitin rođendan, u nadi da će pukovnik Rejes iskoristiti šansu da pobegne od zle sudbine. Ali Rejes je čovek načela, a tih načela, kako u jednom trenutku sam kaže, ne bi bilo da ne postoje ljudi koji su spremni da se za njih žrtvuju. Pomireni sa sudbinom, dvojica prijatelja pevaju rođendansku pesmu mama Huaniti.
Uskoro saznajemo kako ona ipak zna da će izgubiti i petoga sina. Prihvata njegovu doslednost i jedino što traži jeste da joj vlasti dozvole da ga nakon pogubljenja sahrani uz ostale najmilije.
„Tragedija se čita na licima kao da je zapisana na neprevarljivim sazvežđima starinskih zapaljenih nebesa“, kaže u svom tekstu o meksičkim filmovima Vinaver, pa nastavlja:
„Svi smo načisto sa sudbinom. Ljudi su znamenja onoga što je u njima od vajkada čekalo da bude izazvano. Oni to pokazuju neumitnim raspletom čuvstava. Tragedija likova strasna je i zabezeknuta; ona je moćnija no da je nose i sami stihovi Šekspira ili Laze Kostića.“
A jednaka, dodali bismo, stihovima „Stojanke Majke Knežopoljke“ Skendera Kulenovića i „Smrti majke Jugovića“ anonimnog narodnog pevača.
Plakale su i devojčice i kažnjenice
Emilio Fernandez je u svojoj karijeri nagrađen i Zlatnom palmom u Kanu, ali „Jedan dan života“ ni u Meksiku ni u svetu nije naišao na razumevanje publike. Ali se zato nalazio na repertoaru jugoslovenskih bioskopa celih dvadeset godina.
U Zagrebu je u ondašnjim kinima bio neprekidno prikazivan skoro celu jednu godinu. Film su gledali i stari i mladi, ali je ostalo zabeleženo kako su film o majci Huaniti i njenome sinu naročito išle da gledaju žene, koje su u mraku bioskopa neutešno jecale.
Nije teško razumeti odakle toliko poistovećivanje jugoslovenskih žena sa tragičnom sudbinom mama Huanite. Još je lakše shvatiti zbog čega nam je meksički melos postao prisan skoro pa kao sevdalinka, čoček i starogradska pesma.
„U srpskoj epopeji“, kaže Vinaver, „hajduci i uskoci, sa pesmom iza glasa, idu u smrt, na kolac i na vešala.“ Naši su tragični likovi kameniti „meštrovićevski izvajani“ i ima ih svuda oko nas, „čak i kad ne otvorimo oči, nego ih samo osetimo.“
O fenomenu ovoga filma govorio je i Dušan Makavejev. Učestvujući na trodnevnom savetovanju o uticaju filma na decu i omladinu koje je početkom šezdesetih godina u organizaciji komisije „Film i dete“ održano u Novom Sadu, Makavejev je, između ostalog, naveo i kako se „Jedan dan života“ nalazi na prvom mestu rang-liste „omiljenih filmova kod devojčica iz svih naših republika“.
Makavejev podseća kako je ovaj film „izuzetnog sadržaja“ u vreme kada se prikazivao predstavljao „neobičan nacionalni bioskopski fenomen svakako interesantan za našu nacionalnu karakterologiju ako se time iko bavi“.
„U bioskopskim salama za vreme projekcije toga filma žene su“, kaže on, „glasno plakale i grcale, mnoge osobe išle su po nekoliko puta da ga gledaju i plaču, čak su i muškarci puštali suzu.“
Makavejev se potom pita da li su devojčice intenzivno doživele ovaj film pod uticajem starijih rođaka, ili je „Jedan dan života“ u njima „probudio razumevanje za samopožrtvovanje i patetiku herojske pogibije koja je našim ženama intimno poznata još od Majke Jugovića?“
Pesnik i prevodilac Libero Markoni (Slobodan Marković) polovinom šezdesetih u „Borbi“ objavljuje crticu u kojoj varira svoju, rekli bismo, zaštitnu temu fenomena Čubure i opisuje susret sa omladincima iz drugog kraja grada koji „usred svetlog letnjeg popodneva“ na gitari sviraju „Mama Huanitu“.
Film „Jedan dan života“ se, prema svedočanstvu Milanke Stefanović, koja je u vreme Rezolucije Informbiroa bila zatočenica na ostrvu Sveti Grgur, gledao u logorskom magacinu.
„Sećam se samo filma ‘Ne plači, mama Huanita’ za vreme čijeg prikazivanja su kažnjenice plakale.“
Verovatno se plakalo i u Jugoslovenskoj kinoteci, gde je u decembru 2024. godine upriličena svečana projekcija Fernandezovog filma. U Arhivu naše kinoteke čuva se jedna od dve preostale kopije filma „Jedan dan života“, a povod za njegovo prikazivanje bila je odluka ambasade Meksika da dodeli posthumno priznanje Slavku Peroviću, koji je pesmu „Mama Huanita“ prepevao na srpski jezik.
Ploča je prodata u više od milion primeraka, a Perović je ovu pesmu izveo i pred glumicom Kolumbom Domingez (tumačila je lik kubanske novinarke), kojoj je krajem devedesetih, prilikom njene posete Beogradu, uručena Plaketa Jugoslovenske kinoteke.
Da je ikako izvodljivo, plakete bi trebalo uručiti svima koji su plakali gledajući film „Jedan dan života“.
Nekakvo simbolično priznanje bi trebalo dati i svima koji su u noći između 5. i 6. jula 2026. gledali kako Englezi upravo na stadionu Asteka izbacuju Meksikance sa Mundijala. Ja tu medalju ne mogu da primim jer sam od silne tuge zbog poraza Brazila od Norveške zaspao i probudio se kada je sve već bilo gotovo.
Treba li reći da sam sanjao mog tetka, kako sa sve sombrerom na glavi plače od sreće među svim drugim Meksikancima kada Safet Sušić Pape daje gol Englezima u poslednjem minutu utakmice, a ceo stadion Asteka skandira: „Ju-go-slavija, Ju-go-slavija…“