„Dobro veče. Ovde Nebojša iz Beograda.“ Tim rečima se Nebojša Stefanović 2005. godine predstavio široj javnosti u emisiji „Utisak nedelje“ kao mladi radikal, koji se u ulozi „gledaoca“ javio kako bi uputio reči podrške Aleksandru Vučiću, koji je tada bio u izbornoj kampanji za gradonačelnika Beograda. Danas uživa u političkoj penziji i, po svemu sudeći, pohađa letnji kurs na prestižnom univerzitetu Oksford.
Nebojša Stefanović je tipičan primer kako izgleda uspon i pad visokog funkcionera Srpske napredne stranke.
Pošto je odmah na početku svoje političke karijere pokazao lojalnost Aleksandru Vučiću i bio jedan od prvih odmetnutih radikala, učestvovao je u osnivanju SNS-a 2008. godine.
Nakon pobede ove stranke na izborima 2012. postao je predsednik Narodne skupštine i tu funkciju je obavljao do 2014. godine, odnosno do novih izbora kada je SNS osvojila apsolutnu vlast.
Tada biva postavljen na mesto ministra policije i postaje jedan od najmoćnijih ljudi u državi, ali i u SNS-u. Na toj funkciji proveo je punih šest godina i taj period se može okarakterisati kao zenit njegove političke karijere.
Iste godine postaje akter jedne od prvih afera koje se vezuju za SNS, a u pitanju je bio njegov doktorat, za koji je deo akademske javnosti tvrdio da je plagijat.
Njegovo obrazovanje postaje ponovo tema 2019. godine kada je opozicioni Savez za Srbiju tvrdio da Stefanović nije završio klasične osnovne studije na Megatrend univerzitetu, već na „Megatrend International Expert Consortium Limited“ (MIEC), registrovanom u Londonu. Tvrdili su da to nije bio akreditovani britanski univerzitet niti visokoškolska ustanova koja je mogla da izdaje priznate diplome.
Ispostavilo se da su predavanja održavana u Sava centru.
Ipak, afere o njegovom obrazovanju su benigne u poređenju sa aferom „Krušik“ 2019. godine, gde je otkriveno da je firma za izvoz oružja „GIM“, u kojoj je bio zaposlen njegov pokojni otac Branko Stefanović, preprodavala oružje po povlašćenim cenama.
Iste godine, otkrivena je jedna od najvećih plantaža skanka u Evropi, „Jovanjica“, za koju se ispostavilo da su upletene i državne bezbednosne strukture.
Nedugo zatim, u javnosti su počele da se pojavljuju priče o sukobu između Vučića i Stefanovića, da bi se 2021. našao u središtu političke krize nakon tvrdnji državnog vrha o nezakonitom prisluškivanju Vučića.
U okviru predistražnih radnji saslušana je i Dijana Hrkalović, tada već bivša državna sekretarka MUP-a koja je bila „desna ruka“ Stefanovića dok se nalazio na čelu policije.
Kasnije je Hrkalović optuživala Stefanovića i izjavila kako joj je on tražio da mu dostavlja transkripte prisluškivanih Vučićevih razgovora.
Iako protiv Stefanovića nisu podignute optužnice zbog tih navoda, upravo od tog trenutka počinje njegov politički pad, mada bi takav „pad“ poželeo svako ko se nađe u nemilosti SNS-a.
Stefanović od 2020. prestaje da bude ministar policije i postaje ministar odbrane, ali njegov politički uticaj je sveden na minimum. Razrešen je sa mesta predsednika beogradskog odbora SNS-a, a zatim je izgubio gotovo sve važne stranačke funkcije.
Nakon 2022. potpuno se povlači iz političkog života, ali bez posledica i pokretanja krivičnih postupaka.
U poslednje vreme mediji su objavili njegovu sliku iz Grčke, gde je kupio nekretninu i gde se navodno za stalno preselio.
Mnogi analitičari njegovo povlačenje bez posledica tumače kao pogodbu – lagodan život van politike u zamenu za ćutanje.
Nebojša Stefanović je rođen 20. novembra 1976. u Beogradu. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao na Megatrend univerzitetu.
Oženjen je Miom Niketić Stefanović, koja je i objavila sliku njih dvoje sa univerziteta u Oksfordu, zbog čega je ponovo dospeo u žižu javnosti.
Otac je dvoje dece.