„Sećam se kada mi je prvi put zalupila vratima. Nisam znala šta je u tom trenutku pametno da uradim. Da sam pojurila za njom, verovatno bi eskaliralo. Da sam zaćutala, izgubila bih autoritet. Tako sam besna ušla u njenu sobu i nastavila raspravu, a to se naravno završilo još jačim treskanjem vratima, vikom i drekom. Sada sam promenila taktiku. Pustim je, ali joj i dam do znanja da razgovor nije završen i da ćemo se na njega vratiti onog trenutka kada obe budemo spremne. Nekada je to 10 minuta, nekada dva sata“, priča mama jedne tinejdžerke.
Tinejdžerske godine često počnu ovako. Samo jedno pitanje roditelja odjednom može da se pretvori u kolutanje očima, „smaraš me“ ili lupanjem vratima. I nije uvek samo reč o tome šta dete radi. Često se postavlja pitanje gde roditelji greše, koliko smeju da popuste, da li će ćutanje biti shvaćeno kao slabost i koliko će uticati na gubitak autoriteta.
Postavite granice, zadržite autoritet
Psihološkinja i psihoterapeutkinja Kristina Vujović za Forbes Srbija ističe da ukoliko roditelji imaju poteškoće da regulišu sopstvene emocije, to može da ih spreči da u situacijama konflikta ostvare podržavajuću i konstruktivnu komunikaciju. Impulsivne teškoće kod roditelja, kako nam je objasnila, povezane su sa verovatnoćom da će reagovati preterano reaktivnom ili previše popustljivom disciplinom.
„Potrebno je da roditelj prvo prihvati emocije deteta i pruži mu podršku, nastojeći da ga umiri. Kada se dete oseća preplavljeno, roditelj prvo treba da prizna njegove emocije bez ulaska u raspravu. Adolescent se tada nalazi u sigurnom okruženju. Dozvoljeno mu je da ispolji negativne emocije, a istovremeno uči od roditelja kako da ih reguliše. Roditelj zatim postavlja jasne granice tako što zaustavlja neprihvatljivo ponašanje i time zadržava autoritet. Tek kada roditelj oseti da su se detetove reakcije ublažile, započinje konkretan razgovor o situaciji koja se dogodila. A na kraju jasno kaže šta očekuje ubuduće“, ističe ona.
Težnja za autonomijom se brzo razvija
Kristina za Forbes objašnjava da je adolescencija period brzih telesnih promena. Promene se dešavaju i u načinu na koji adolescenti razmišljaju, osećaju, doživljavaju sebe i odnose se prema drugima. Sve to zajedno utiče na njihov odnos prema roditeljima koji se menja.
Smatra se, ističe ona, da hormonske promene povezane sa pubertetom navode adolescente da teže većoj autonomiji i odvajanju od roditelja.
„Kognitivno sazrevanje može navesti adolescente da pitanja o kojima su ranije odlučivali roditelji počnu da doživljavaju kao lične odluke. Prefrontalni korteks, koji učestvuje u kontroli impulsa i donošenju odluka još se razvija. To može da doprinese tome da ponašanje adolescenata bude više vođeno osnovnim željama i signalima iz okruženja koje doživljavaju kao pretnju. Pritom, buduće ciljeve i posledice postupaka ne uzimaju u obzir u dovoljnoj meri“, ističe Kristina.
Ona dodaje i da se težnja za autonomijom i manjom roditeljskom kontrolom razvija brže nego što adolescenti razvijaju sposobnost da se samoregulišu. Zbog toga sukobi između roditelja i dece postaju sve učestaliji i intenzivniji. Isto tako oni mogu biti i način da se njihov odnos prilagodi razvojnim potrebama adolescenata.
„Konflikti tako postaju prostor za ponovno pregovaranje o roditeljskom autoritetu i sve većoj potrebi adolescenata za autonomijom“, ističe Vujović.
Kako roditelj treba da reaguje
Kristina ističe i da je važno da roditelj razlikuje emocije deteta koje se smatraju prihvatljivim od ponašanja deteta koje nije uvek prihvatljivo.
Ona objašnjava da to što, na primer, roditelj ne prihvata ljutnju kao emociju, može loše da odreaguje u datoj situaciji. Ljutnja može biti signal da adolescent doživljava da nešto treba promeniti kako bi se odnos sa roditeljem poboljšao. Roditelj treba da uvaži detetovu ljutnju, a zatim da postavi granicu i ne prihvata detetova vređanja i/ili provokacije.
„To znači da ne treba da nastavi razgovor dok dete viče, vređa ga ili lupa vratima. Treba jasno da pokaže da takav način ponašanja nije prihvatljiv. Istovremeno, roditelj ne treba da umanjuje detetove emocije ili da ga kažnjava zbog toga što ih ispoljava. Takve reakcije mogu dodatno povećati njegovu uznemirenost. Pored toga, roditelj ne treba da uzvraća na isti način i da se sa adolescentom nadmeće u raspravi“, ističe sagovornica Forbes Srbija.
Gde je granica?
Tokom adolescentnog perioda, ističe ona, povećava se potreba za autonomijom i postoji veći uticaj vršnjaka. Iz tog razloga, kako ističe, mogu da se jave promene u emocionalnom reagovanju, eksperminetisanje, povremeni sukobi i određeni oblici rizičnog ponašanja. Međutim, sama pojava nekog od ovih ponašanja ne znači nužno da postoji problem. Važno je posmatrati kako se ponašanje razvija kroz vreme, da li je prolazno i vezano za razvojni period ili postaje trajno.
„Ako ponašanje dovodi do uznemirenosti ili narušavanja svakodnevnog funkcionisanja adolescenta i njegovog okruženja, trebalo bi da postoji veći razlog za zabrinutost. Neka od tih ponašanja mogu uključivati izraženo socijalno povlačenje. To se može ispoljiti kroz stidljivost, provođenje prekomernog vremena nasamo i izbegavanje interakcije sa vršnjacima“.
Vujović navodi i da eksternalizovana ponašanja uključuju agresivnost, razdražljivost, svađanje i prkosno ponašanje. S druge strane, agresivna ponašanja obuhvataju hvalisanje, zadirkivanje, tuču i napadanje, dok delikventno ponašanje uključuje krađu i podmetanje požara, ali i laganje i varanje.
„Ovakvi problemi mogu biti povezani sa nepovoljnim razvojnim ishodima, uključuju i probleme u školskom funkcionisanju, delikventno ponašanje, probleme povezane sa upotrebom supstanci, depresiju, anksioznost i izraženo antisocijalno ponašanje. Pored eksternalizovanih ponašanja, zasebno se mogu posmatrati i problemi pažnje i problemi mišljenja, pri čemu se u okviru druge kategorije navode opsesivno-kompulzivno ponašanje, neobična ponašanja, kao i opažanje ili slušanje nečega što nije prisutno“, objašnjava.
Gde roditelji greše
Ukoliko roditelji i adolescenti tokom konfliktnih situacija mogu fleksibilno da ispoljavaju različite emocije, oni imaju tendenciju da se uspešnije prilagođavaju promenama i preraspodeli odgovornosti, što vodi ka ravnopravnijem odnosu.
„Kada se očekivanja u vezi sa odnosom roditelja i adolescenata međusobno usklade, sukobi se smanjuju i ponovo se uspostavlja bliskost. Na primer, ako roditelji i deca tokom konflikta mogu da ispolje ljutnju jedno prema drugom, a da istovremeno pokažu naklonost i interesovanje za mišljenje drugog, pa čak i da se nasmeju konfliktu, sukobi im mogu pomoći da lakše pregovaraju o njihovom odnosu. Sa druge strane, ako roditelji i deca ostanu zarobljeni u ljutnji ili ispoljavaju samo pozitivne emocije, a plaše se da izraze ljutnju, mogu imati poteškoće u ponovnom pregovaranju o svom odnosu“, zaključuje ona.
Dete u tom trenutku uči da se izbori za svoj prostor
Psihološkinja i psihoterapeutkinja Mina Radosavljević za Forbes Srbija kaže da je faza kroz koju deca prolaze u tinejdžerskim danima neizmerno važna za emotivni i mentalni razvoj mladih. Iako se roditeljima ta faza najčešće ne sviđa, ona ima važan zadatak, a to je da se deca razviju u funkcionalnu individuu.
„Roditelji najčešće nisu spremni na početak odvajanja od deteta. Na prve pojave negodovanja i neposlušnosti najčešće reaguju poprilično dramatično i stresno. Kada bi roditelji znali da njihovo dete u tom trenutku uči da se izbori za svoj prostor, emocije, potrebe, bili bi vrlo ponosni na svog tinejžera. Kada roditelji imaju razumevanja za to što njihov adolescent radi, podržavaju ga u procesu individualizacije i pomažu mu u tome, to doprinosi ojačanju njihovog odnosa. U takvoj atmosferi adolescent neće biti u inatu, besan i ljut, pa postoji verovatnoća da će i saslušati roditelja po pitanju pojedinih tema. S druge strane, ukoliko je roditelj nezainteresovan, to takođe može da povredi tinejdžera i naruši odnos. Kao rezultat toga imamo niz problematičnih ponašanja iz želje da se privuče pažnja roditelja“, objašnjava Mina.
Prvo staviti masku sebi, a potom detetu
Kada dete viče, lupa vratima i bezobrazno se ponaša, roditelj prvo treba da smiri sebe.
„Kao u avionu, roditelj stavlja masku za kiseonik prvo sebi, potom detetu. Tako je i ovde. Nakon što se smiri i prihvati da u ovom periodu života svog adolescenta, koliko god se trudio, ne može biti dobar roditelj i dobiti orden za trud. Ali može mnogo važniju stvar, a to je da se zainteresuje sa svoje dete. Za adolescenta je ovo vrlo izazovan period na telesnom, emotivnom, socijalnom planu. Na svakom koraku je u izazovu za neku novu adaptaciju“, ističe Mina.
Ona dodaje i da je potrebno da roditelj pokuša da razume svoje dete kome je potrebna snaga i podrška za ono što ga čeka napolju.
„Ukoliko je detetu mnogo važno da ide negde gde svi njegovi drugari idu, razmislite dobro. Ukoliko je odgovor po svaku cenu ‘ne’, recite detetu to na vreme. Razgovarajte sa njim i objasnite zašto tako mislite. Dete će patiti, biće nezadovoljno, ljuto, vikaće, plakaće, morate ga pustiti da proživi šta je neophodno. Ali ukoliko shvati da ste pogrešili i da vaše ‘NE’ ne pije vodu i nemate dobru argumentaciju sem iracionalnog straha, verovatno vas više neće ni pitati i počeće da laže. Zato je mnogo važno da budete uključeni, posvećeni i razmislite dva puta pre nego donesete odluku“, kaže Mina.
Cilj nije da vas dete sluša, cilj ovog perioda je da dete preživi i nauči sve ono što treba da nauči u ovom periodu. Deca koja nemaju mnogo iskustva u ovom periodu, ističe ona, kasnije se loše snalaze u partnerskim i ostalim relacijama.
Dete traži pravdu, dobar odnos, sigurnost i ljubav
Mina je objašnjava i da kada dete zna da ste mu nešto zabranili ili dali zato što je to u skladu sa vrednostima koje zagovarate u porodici, onda će ono mnogo lakše da prihvati tu granicu.
„Obratite pažnju, ukoliko ste ikada svom supružniku popustili jer je napravio/la dramu i viku, vaše dete će pokušati da uraditi isto. Trenutno je na internetu popularna majka dve mlade devojčice u ranom pubertetu koja se dosetila da svoju decu snima dok im saopštava da nešto ne može kako bi verovatno nesvesno uticala na njih da ne drame, vrište, psuju. Rekla bih da je to vrlo kreativno, ali ne i korisno. Telefon će se ugasiti kad tada, pa makar i sa 22. Dete traži pravdu, dobar odnos, sigurnost, i najvažnije ljubav. Ta potreba ne prestaje samo zato što je počela da dobija menstruaciju ili dlake ispod pazuha“, navodi ona.
Nemojte se takmičiti sa detetom ko je u pravu
Mina je istakla da je dosta roditelja kojima je najvažnije da održe autoritet nad detetom i da ih dete sluša. S druge strane, to ne znači da je to potrebno i detetu. Na taj način, kako objašnjava, roditelji ne daju deci prostora da se razvijaju i usvajaju nove životne veštine.
„Setite se sebe iz tog perioda, kako ste se osećali, šta vam je bilo potrebno. Nemojte se takmičiti sa decom ko je upravu, najčešće su obe strane upravu, poenta je da dođe do razumevanja. Kao i u svakoj drugoj fazi, bitno je da vodite računa o sebi i svom mentalnom zdravlju. Roditelji koji imaju loš partnerski odnos, izgaraju ili imaju neke druge probleme koji ih preplavljuju su roditelji koji su iscrpljeni i koji nemaju snage da se bave adolescentom. Takođe, veoma je važno da neguju odnos sa detetom od samog početka. Da se trude da budu iskreni, da ne manipulišu detetom. Dete uvek zna, odraslo je gledajući vas. Budite iskreni, prisutni, što odmorniji i nadajte se najboljem“, zaključuje Mina.