Uvođenje višestranačja u Srbiji nije dovelo do nestanka kulta ličnosti i potrebe za „čvrstom rukom“, jer je reč o duboko ukorenjenom obrascu koji se ne menja brzo, smatra politikolog Nikola Parun. Sa druge strane, istoričar Milan St. Protić ocenjuje da kult ličnosti ni prema jednom vladaru nije tipičan za naš narod – ni u vreme Srbije, pa ni Jugoslavije. Studentski pokret bez lidera otvorio je pitanje da li nova generacija prekida taj obrazac ili samo privremeno nudi drugačiji model političkog organizovanja.
Politikolog Parun smatra da je kult ličnosti ili vera u čvrstu ruk kod nas sveprisutna koliko god doseže pogled unazad.
„Između Miloševića i Vučića jedino ga nije bilo; pre Miloševića Tito, pre Tita kralj Aleksandar, a pre njega Petar, a pre njega niz Obrenovića i Karađorđevića s Karađorđem na početku“, navodi.
Dodaje i da se razvoj institucija dešavao u korak sa održanjem čvrste ruke, pre nego kao zamena čvrstoj ruci i onoliko koliko je manje ili više čvrsta ruka to dozvoljavala, pazeći da njime ne ugrozi sebe.
„Višestranačje je donelo demokratskiji izbor između različitih moćnih ruku koje će da vode uostalom kako i himna nalaže, budućnosti srpske brod, jer se vladar i Bog, Vlada i crkva, svakako prepliću pa i vekovima unazad“, kaže Parun.
Smatra i da je motivacija da se moć iz ruku individue i njegovog poslušničkog okruženja i administracije prebaci zakonima i nezavisnim institucijama izuzetno niska kod onih koji imaju moć.
„Strahom od nestabilnosti, često i realnim, odbijaju svoje glasačko telo od ideje da im treba nezavisna institucija a ne jak lider, njihov vođa. Jer vođa rešava, kod vođe sve može, on dela brzo. Jedino što treba da uradiš je da mu budeš u milosti. I biće put, biće penzija. Pa neka i nema slobode. Takvo je razmišljanje retrogradno i saplićuće za čitavo društvo, ono je i zastarelo i presporo odumire“, objašnjava Parun.
Pravi kult ličnosti izgrađen u titoizmu
St. Protić smatra da kult ličnosti prema vladru nije tipičan za naš narod.
„Ni kralj Aleksandar I Karađorđević nije bio mnogo omiljen, pogotovo ne među Srbima, dok je bio živ. Nego tek kad je poginuo tako mučeničkom smrću stvoren je jedan oreol o njegovoj ličnosti. Pravi kult ličnosti izgrađen je u titoizmu, i mi se tog kulta ni do danas nismo sasvim oslobodili. Daj Bože da su se ova deca toga oslobodila“, navodi.
Kaže i da oni koji se danas najviše zaklinju u demokratiju i višestranačje stoje mirno pod likom i delom Josipa Broza, iako su on i njegov režim bili oličenje svega suprotnog od demokratije.
„Koliko ovi mladi ljudi su uspeli da odole toj indoktrinaciji, moram da kažem, koja traje više decenija i postoji na svim političkim stranama. I kod mnogih opozicionara i dan danas postoji kult Brozove ličnosti, a postoji i kod režima. Odatle dolazi, po mom mišljenju, taj naš problem sa čvrstom rukom, ocem nacije, onim koji odlučuje o svemu ‘i posle Tita – Tito’ i sve te infantilne ludorije kojima smo bili izloženi decenijama“, objašnjava istoričar.
Studentski pokret bez lidera
Politikolog Parun ističe da slobodarske tendencije u Srbiji najtemeljnije izgrađene tokom devedesetih, na otporu Miloševićevoj socijalističko-nacionalističkoj politici i njenom najcrnjem ishodu – ratovima, međunarodnoj izolaciji i posledičnoj inflaciji i osiromašenju.
„Taj, pre svega građanistički, sloj ljudi, postao je otporan na lidere i toliko skeptičan prema njima da čak i onim demokratski izabranima često nije bio spreman da podari poverenje potrebno za političke promene – to se desilo Zoranu Đinđiću, čoveku koji za života i uprkos svemu nije prešao jednocifren postotak podrške“, objašnjava on.
Perun smatra da je jedan od najsnažnijih oslonaca studenata u pobuni upravo to što nema jasnog liderstva.
„Nema u koga da se razočaraš, nema kome šta da osporiš, nema ni odgovornosti za izrečeno jer nema ni osobe koja izriče. Ima samo kolektiv, zaštićen od svake kritike i od vlasti i od ljudi koji nisu pri vlasti i za vlast. Jer, oni nisu političari, partija, ni kandidati – oni su deca. A protiv dece se ne ide. U pitanju je jedan vid političkog oboženja koji se pokazao izuzetno efikasnim za borbu protiv Vučića i njegovog sistema sveprisutnog u svakoj koruptivnoj i mafijaškoj radnji u poslednjih 14 godina. On je ubojit i potencijalno politički smrtonosan za SNS hobotnicu“, navodi.
Iako vanredni parlamentarni izbori nisu još ni raspisani, studenti koji su ranije govorili za N1 naveli su da još uvek neće izaći sa svojom listom, a da je pitanje da li će izaći i nakon što budu raspisani.
Poltikolog smatra da studentski pokret „ne treba ni da komunicira nikakvu politiku i program“, kao i da to nikome ne samo da „ne treba“, već i „ne sme da bude bitno u ovom odsudnom trenutku pred odlučujuću izbornu bitku“.
„To je problematično za objektivno novinarstvo, analitiku i kritički nastrojene ljude, one koji tragaju za odgovorima i odgovornošću. Potencijalno problematično i za budućnost države. Ali, reći će vam svaki glasnogovornik studenata u pobuni, nije sada vreme za pitanja. Sada je vreme za borbu. I biće u pravu jer je primarni cilj opozicione borbe – rušenje režima koji je zarobio Srbiju. I to je najveća nesreća u koju nas je SNS smestio“, samtra Parun.
Da li je studentski pokret razbio kult ličnosti?
Govoreći o tome da li je delovanje studentskog pokreta „razbio“ kult ličnosti aktuelnog predsednika zemlje Aleksandra Vučiča, istoričar Milan St. Protić kaže da „sad tako izgleda“.
„To su mladi ljudi. Videćemo kako će se oni dalje razvijati, u kom pravcu će Srbija ići i kako će oni razmišljati kad budu bili u zrelim godinama. Podsećam vas da je studentski pokret 60-ih godina u Evropi je upravo bio takav: beskompromisan, antiinstitucionalan, veoma hrabar. A onda su se isti ti ljudi koji su oličavali taj studentski pokret u Evropi, pa i u Americi, kasnije pretvorili u veoma pragmatične, kompromisne i pogodbene ljude. Skoro da nijedan nije ostao veran svojim uverenjima i ponašanju iz onog doba. Slično može da se kaže i za naše ‘šezdesetosmaše’. Dakle, retko ko je sačuvao svoj politički stav iz vremena kad je imao 20 i neku godinu. Ima primera, ali su oni dosta retki. Tako da, videćemo i sa studentima“, naglašava on.
Kako navodi, neorganizovanost i nepostojanje hijerarhije i jasnog procesa odlučivanja, istovremeno, znači da je i odgovornost pod znakom pitanja.
„Ako mene pitate mislim da je velika greška studenata u tome što neće studenti biti na studentskoj listi. Jer time će se izgubiti autentičnost i verodostojnost tog pokreta. Oni su probudili Srbiju, Srbija je njih zavolela i spremna je za njih da glasa. Da li je spremna i da glasa za one, da izvinite, matore, koje će nam studenti preporučiti, ili koji su se studentima preporučili, ostaje pitanje“, naglašava.
Smatra i da u poslaničke klupe treba da sednu studenti, ne stariji od 25 godina.
„Ne znam zašto su odustali od toga da idu do kraja i da sednu u poslaničke klupe i vode politiku onako kako misle da treba da se vodi, bez ikakvih svojih predstavnika ili posrednika, nad kojima neće imati nikakvu kontrolu. Mislim da je to izraz njihove naivnosti i bezazlenosti. A i možda ima tu starijih koji bi da se okoriste. Videćemo šta će da bude i da li će iz tog studentskog pokreta neko da ispliva kao predvodnik, kao lider. Ono što sam siguran da je greška i to velika – to što studenti neće biti na studentskoj listi. Da mene pitaju, a ne pitaju me, svih 250 imena na toj listi bi morali da budu studenti ne stariji od 25 godina. Oni koji su predvodili, učestvovali, pokrenuli studentski pokret. Ti treba da budu i na listi, i sutra treba da budu narodni poslanici“, zaključuje.