Zablude o promenama spolja

U našem društvu, od nastanka moderne države, postoji problem sa kolektivnim samopouzdanjem, ali i samoljubljem – kontradiktorni smo.

Verujemo da nijedan veći problem, manje-više, ne može biti rešen bez pomoći spolja, pre svega velikih sila, kao i da se oko nas, na Zapadnom Balkanu, konstantno vode ratovi između tih istih velikih sila. Naš region je kroz istoriju bio čvorište na kome su se rešavale važne stvari, ali su se fokusi pomerali i vraćali zavisno od trenutne geopolitičke situacije.

Od konferencije na Jalti, gde je došlo do preraspodele interesnih zona između Zapada i Istoka, u našem društvu se intenzivno gradi kolektivno mišljenje – mit, da “bez nekoga spolja”, a pre svega se misli na Zapad, nema promene vlasti. Ovaj proces u stopu prati i razvijanje politike “na sve četiri strane sveta”, koja varira u zavisnosti od vlastodršca, ali je i ona postojana vekovima. Postojali su trenuci u istoriji kada smo se svrstali na jednu stranu, ali je to bilo kratkotrajno.

Kolektivnu zabludu ili mit da se u Srbiji nijedna krupna odluka, na unutrašnjem ili spoljnom planu, ne može doneti bez intervencije inostranog faktora, podgrevaju, u velikoj meri, poraženi i negatori promena.

Poražene političke elite iz 90-ih, pa i potonjih godina, pokušavaju pronaći u mešanju stranaca opravdanje za svoje poraze, umesto da se zapitaju gde su grešili. Nesumnjivo je da je (oduvek) bilo mešanja stranaca, ali je preterano tvrditi da su sve oni organizovali i da do promena ne može doći bez njih. Takav narativ je osmišljen kako bi se obesmisla borba i razvila kolektivna pasivizacija, sa ciljem očuvanja aktuelnog režima – kako god se on zvao.

Važno je shvatiti da uloga stranaca, sa Zapada ili Istoka, dolazi kao jezičak na vagi, to jest na samom kraju. Krucijalna razlika između Tita i drugih komunističkih vođa nalazi se u tome što je on došao na vlast uz pomoć tenkova Crvene armije, ali i svojih boraca. Kod drugih lidera nije bio takav slučaj, pa je njihova zavisnost od Staljina bila veća – apsolutna.

Dolazimo do poslednjih tridesetak godina, kada smo doživeli tri značajna politička potresa. Prvi je bio 1990-ih sa vraćanjem višestranačja, drugi je bio 2000-ih sa prvom promenom vlasti, i poslednji 2012. sa drugom promenom vlasti.

Za razliku od 1990-ih godina, kada su područjem Zapadnog Balkana operisali razni agenti stranih službi, poput Džordža Bazbija (izrazito odbojnog na pogled, ali šarmantnog, posebno za dramske umetnice) ili Entoni Monktona, poslednjih petnaestak godina korišćeni su drugi, manje rogobatni kanali.

Nesporno je da je strani faktor igrao ulogu u događajima pred, tokom i nakon 5. oktobra, ali reći da je imao odlučujuću ulogu je duboka zabluda. To je jeftin pokušaj da se opravda poraz i odbijanje da se priznaju greške. Isto važi i za elite iz 2012. godine, koje na tome, doduše manje, takođe insistiraju.

Današnja krucijalna greška opozicione scene, a ima ih mnogo, leži u fascinaciji zapadnim akterima, bez obzira na to što na tome ne insistiraju javno. Iako su određeni akteri bili opozicija i pre 25 godina, sami su sebe ubedili u priču da će ih Zapad dovesti na vlast. To se neće desiti! Zapad neće podržati nikoga, osim aktuelnog rukovodstva, dokle god nema jedne jasne alternative, bilo da je reč o jakoj stranci ili sinhronizovanoj koaliciji.

Nikada Klinton ne bi kontaktirao Putina i „trošio karte za velikim stolom“ zbog srpske opozicije (konkretno Kostunice) da ona nije bila dovoljno jaka da napravi i sprovede promene. Isto važi i za spoljnopolitičkog savetnika kancelarke Angele Merkel, Kristofera Hojzgena, u kontaktima sa Aleksandrom Vučićem, mada je inicijalni kontakt olakšala osoba iz kabineta tadašnjeg predsednika Srbije, Tadića. Za razliku od 2000. godine, kada je Amerika imala presudnu ulogu, na dešavanja pre 2012. godine, kao i u godinama posle, ključnu reč imala je Nemačka, između ostalog i u gašenju prve i druge Jugoslavije, ali to je neka druga priča…

Kristofer Hojzgen je sastavio tim od 11 različitih ličnosti sa različitim zadacima i veštinama, čime je počela čvrsta saradnja sa Nemačkom koja i danas traje.

Ambasadori u Beogradu, pre svega ambasadori Kvinte (posebno SAD), imali su ključnu ulogu u odlučivanju o kandidatima i modalitetima opozicionog delovanja. Jedini put kada je opozicija ostala autonomna u odnosu na uticaj diplomata bio je 2020. godine, kada su bojkotovali izbore. U svim slučajevima pre i posle toga, opozicija je gotovo uvek delovala po diktatu Ambasade SAD i njenih produženih ruku u vidu NDI i IRI.

Opšte je poznato da se vlast u Srbiji preuzima i predaje na predsedničkim izborima, koji su najvažniji. Priča o lokalnim izborima je često samo spin za naivne i pohlepne političare sitnog formata. Stoga se mešanje odvijalo pretežno u izboru za predsedničkog kandidata, kao što su Saša Janković i Zdravko Ponoš. Ambasada je izabrala oba kandidata s ciljem da ne oslabe Aleksandra Vučića, birajući one koji nisu imali šanse da uđu u drugi krug i tako ugroze njegovu vlast.

Umesto da opozicija podrži Vuka Jeremića, što bi u tom trenutku bilo politički logično, podržali su daleko slabijeg kandidata. Slična situacija se ponovila i 2022. godine, kada nisu izabrali nekoga sa više stila i energije od Zdravka Ponoša. Poslušali su diktat Palmera, možda bez potpunog razumevanja posledica. Te zablude skupo koštaju Srbiju.

Poslednji i najznačajniji poraz pred Ambasadom bio je prošlog proleća, kada su se odustali od bojkota izbora i, po diktatu Hilla, izašli, čime je ponovo dato legitimitet vlastima. Na stranu što nisu trebali da izlaze ni 2022–2023. godine.

Ova analiza ne bi bila kompletna bez razmatranja uloge Rusije. Zapad dozvoljava, ili mu čak odgovara, da se na Zapadnom Balkanu, pre svega u Srbiji, govori o malignom ruskom uticaju koji može izazvati sukobe i probleme. Da nema takve pretnje, mnogi dušebrižnici iz NVO sektora, kao i regionalni analitičari i razne kancelarije, ne bi imali svoju ulogu i egzistenciju. Stoga se dozvoljava i održava jedna takva dimna zavesa, dok ni sama Rusija nema problema s tim, jer je svaka kampanja bolja od nikakve kampanje.

Osovina Ušakov-Babakov, formirana još 2014. godine u Moskvi, funkcioniše besprekorno, uz manje poteškoće zbog slanja oružja za Ukrajinu od strane privatnih trgovaca.

Za razliku od Aleksandra Vučića, koji besprekorno razume interese velikih sila oličenih u paroli „sve je prolazno, interesi su večni“, srpska opozicija i dalje gaji nade da će neko pomoći razvoj demokratije i vladavine prava. Što pre razbiju takve zablude, biće im lakše.

Da bi postali kredibilan i relevantan subjekt za međunarodni faktor, da ima jasne ciljeve i putanju, da ne bude heterogena kao u Crnoj Gori, da se sama izbori za određene ustupke vlasti, da bude postojana kao političari i ljudi, da govori istinu u diplomatskim razgovorima i da iza nje stoji relevantna organizacija na koju se može osloniti – stranačka, uključujući Srbiju i svet.

Nikada niko neće podržati amaterizam, ljude koji lično ulaze u sukobe sa diplomatama, opterećene sujetom. Oni koji su jednom (krupno) obmanuli Zapad, što nije slučaj s Vučićem jer on nikada nije slagao Angelu Merkel, ne mogu ponovo doći na vlast. Mogu trošiti vreme srpskog naroda sve dok se ne stvori relevantna alternativa.

Očigledno je da na opstruisanju formiranja relevantne opozicione snage podjednako radi i opozicija, sa svojim sujetama i promašenim potezima, kao i vlast.