Studenti u blokadi visokoškolskih ustanova traže vanredne parlamentarne izbore. Potez sa mnogo rizika, koji, iako se delu javnosti čini neophodnim kako bi se politički artikulisalo nezadovoljstvo sa protesta, može se pokazati nedovoljno promišljenim.
Reče Bojan Pajtić da ko studente „ne podrži potpuno, bezuslovno i do kraja – ili nema mozga, ili nema srca, ili je ćaci (što potpada pod najmanje jednu od prve dve kategorije)“. Samo je problem što politika nije pitanje samo ni srca ni mozga, već i realnih političkih okolnosti.
Izbori jesu najbolji način za izlazak iz društveno-političke krize, ali u zemlji Srbiji, gde Oskarov režim manipuliše svime, nije sve baš onako kako bi trebalo da bude. Zato ovakve i slične zahteve treba triput promisliti, kako im se ne bi dao prostor za manipulaciju.
Pa neka bude da sam “ćaci”, ali mnogo je nepoznanica kada je reč o studentskim blokadama i zahtevima. Kaže se – mora se na izbore, jer ova vlast nije sposobna da ispuni studentske zahteve, ali se ne kaže koji zahtevi i u kom delu nisu ispunjeni. Ne kaže se ni zašto se dva beogradska univerziteta nisu javno odredila o ekspertskoj vladi, odnosno, zašto javnosti nisu saopštili da su taj predlog odbili.
Kaže se da studenti direktno neće ići na izbore, mada se i dalje čuju glasovi sa beogradskog Pravnog fakulteta koji govore da će studentske liste biti. Takođe, čak i da listu čine samo univerzitetski profesori, uz grupe građana i inicijative, poput SEOS-a, pitanje ostaje – koji će biti kriterijum koji će neko morati da ispuni da bi mogao da bude kandidat studentskog pokreta na izborima?
A glavna je nepoznanica da li će i kada tih izbora biti i kako do tada održati energiju protesta i pretočiti je u glasove.
Zahtevi studenata su u više od devedeset odsto ispunjeni, ne računajući ona dva „nakalemljena“. Ostao je jedan, uslovno dva zahteva, koji nisu u domenu izvršne vlasti – a to su objavljivanje celokupne dokumentacije i krivičnopravna odgovornost za batinaše. Kako će onda studentski protesti, ako i samo ako pobede na izborima, da ih ispune?
Takođe, sudeći po ranijim učestalim studentskim ograđivanjima od političkih partija i NVO aktivista, malo je verovatno da će na listi biti oni koji su do sada bili politički aktivni. Čitaj: onaj ko je 13 godina ćutao i radio samo svoj posao ima, prema tome, veći moralni osnov da bude na listi koja će uvažavati studentski, a samim tim, i šire građanski legitimitet – od onoga ko se na bilo koji način politički aktivirao u nekom pokretu ili stranci u borbi protiv ovog režima.
Ostavimo čak i sve to po strani – pitanje je da li je studenti uopšte trebalo da uđu na ovaj teren, da traže izbore nakon što je prošao pik protesta. Od studenata se sve vreme očekivalo da, ne samo da sprovedu društvenu revoluciju koja se Srbiji desila, već i da nađu političko rešenje.
Probalo se sa zborovima i neposrednom demokratijom, srećom od toga se odustalo. Da zborovi nisu mogli biti rešenje za političku artikulaciju pokazuje to što se sa njim nije rodila nikakva ideja koja bi dovela do smene režima. Oni su imali pre svega ulogu da „podignu“ građane, jedino što su mogli je da ih nauče da mesne zajednice, otete od strane SNS-a, pripadaju njima. Ali i do njih se mora preko predstavničke demokratije, odnosno izbora.
Da su izbori ili prelazna vlada (koja nikada nije imala momentum) traženi 15. marta u Beogradu, druga bi priča bila. Ovako, režim sada ima mogućnost da mrcvari pobunjene građane do trenutka u kome mu izbori odgovaraju, odnosno do trenutka kada će posećenost protesta sa zahtevom za izbore opasti – kao što je to bio slučaj sa protestima „Srbija protiv nasilja“, kada je vlast izbore raspisala u decembru, kad im vreme nije.
Trenutnu situaciju jedino bi mogao da izvuče Onaj Koji Se Za Sve Pita, pogrešnom procenom i ranijim raspisivanjem izbora. Sada od njih beže, svesni svog nedovoljno visokog rejtinga, ali kao „pacov u ćošku“ mogu napraviti neki pogrešan korak, ali trenutno izvesnije je da nam „mrcvarenje“ ne gine.
Za to vreme deo opozicionara „briljira“ u svom populizmu, svesni emocija dobrog dela građana koji su im više puta davali poverenje i bivali razočarani – opravdano ili ne. Taj populizam najbolje oslikavaju stavovi prvog čoveka DS-a, Srđana Milivojevića, koji podržava izlazak studenata na izbore, kaže da će DS dati studentima sve svoje resurse, ali ne podržava svoje lokalne odbore koji su trenutno u izbornoj trci – i to uz podršku studenata.
Kada se na sve ovo doda emocija da su studenti „smenili“ opoziciju, da ona nije potrebna kao izborni akter, jasno je da se srpska opoziciona misao vratila antipolitici. A to je teren na kom Onaj Kog Tramp Neće najbolje igra, pa ako se u sve ovo već ušlo, ako i kada izbora bude, neka onda opoziciona javnost, pa i deo opozicionara, prihvati bar da se opozicione stranke ne mogu povući i ne učestvovati na tim izborima iz brojnih razloga.
A nakon izbora, šta nam Bog da, ako se pobeda ne odnese – eto nama opet protesta. I tako u krug.