Zamke posle petooktobarske pobede: Svedočenje Zorana Đindića, iz knjige „San o Srbiji“ Vesne Mališić

Svedočenje Zorana Đindića, iz knjige „San o Srbiji“ Vesne Mališić

Glavna opasnost za Srbiju bila je u scenariju koji je viđen u Rusiji – da ljudi iz Državne bezbednosti i mafije, koji su vršili prljave poslove za komunistički režim, samo preko noći postanu deoničari, vlasnici i medijski giganti i da samo personalno iz jednog čamca koji tone pređu u drugi, a da istu mrežu ucena, lojalnosti i porodičnih i kumovskih dugovanja premeste u nove uslove, tako da sada oni budu elita nove Srbije. Po personalnim mrežama koje se povezuju, po posledicama u javnom mnjenju, po pričama koje kruže, vidim da je to vrlo konzistentan sistem.

Opasne mreže tajnih službi

Očigledno je, ipak, da je SDB kao služba uzdrman. I unutar te službe postoje podele i personalne mreže. To su vrlo opasne mreže. Koliko su opasne pokazaće se kad budu rasvetljene kriminalne aktivnosti koje su rađene kroz službu. Ovo je bila zona ratova i mnogima ljudski život vredi koliko i popušena cigareta. Srećom, opšte stanje u društvu je takvo da su oni sada pasivizovani, iako niko nije sklonjen i niko nije na sudu. Ali, njihova koncepcija je da se zakoče svi legalni postupci protiv onih koji su krivi, bilo iz SPS, bilo iz biznisa, da sve to tutnji kroz medije, da se narod toga zasiti, da posle izvesnog vremena zavlada apatija u kojoj će opet oni da vode glavnu reč. Ta strategija podrazumeva i da mene eliminišu, pa da se onda, ako je moguće, lakše uključuju u stranke i u vlast. Čini mi se da u poslednje vreme oni počinju da računaju čak i da ostanu na svojim pozicijama i da se od 1945. do 2045. nikada ne postavi pitanje delovanja specijalnih službi Državne bezbednosti, političkih ubistava, ogromnog transfera novca, nego kao što je SKJ prešao u SPS, tako da sada i oni prerastu u nešto drugo, a da kontinuitet zadrže.

Plan je bio da ubiju Vuka i mene kao potencijalne organizatore demonstracija. Rekli su mi da su za praćenje Vuka Draškovića zakupili kuću preko puta njegove, koja je vlasništvo Đorđa Nicovića. Sve vreme rata su ga pratili iz te kuće. A mene su pratili sve dok nisam otišao u Crnu Goru

Ti su ljudi milioneri, poslovni prijatelji im grade kuće od 1.000 do 2.000 kvadrata na Dedinju, imaju desetine miliona maraka od šverca cigareta, nafte i iz prljavih poslova koje desetak godina obavljaju. Znam mehanizam tih poslova. Za finansiranje specijalnih aktivnosti tih službi i nabavljanje specijalne opreme bio je potreban keš koji nije mogao da bude budžetski nabavljen, jer se to moglo kontrolisati. Onda su oni određenim ljudima davali pravo da švercuju naftu ili cigarete, a zauzvrat očekivali određeni keš. Svi poslovi koji donose novac su puštani uz toleranciju državnih organa, a zauzvrat je naplaćivan određeni reket. Tako se nabavljala specijalna oprema za specijalne jedinice na Kosovu. Pošto ona nije mogla legalno da se nabavi jer je pod embargom, kupovala se preko tajnih kanala, za pare koje se nose u kesama. A te su pare pribavljane tako što neko uveze 50 ili 100 cisterni nafte preko granice, donese pet miliona maraka nekome u kesi i taj onda može dva miliona maraka da stavi u svoju fioku, a da za tri miliona kupi snajpere ili pancire. Za pet-šest godina toliko je novca otišlo u privatne džepove da je to osinjak ljudi koji žele da se svi tragovi zametnu, da svi svedoci nestanu, da se kontinuitet sačuva, da se o njima ništa ne zna i da njihov imunitet kao nosilaca službe bude sačuvan. I onda u novinama piše kako je vojska zabrinuta zbog napada na nju. A kad pitate o kakvim je napadima na vojsku reč, dobijete objašnjenje da se napada Pavkovićeva kuća na Dedinju. To su napadi na vojsku! I to treba da prestane. Onda čujete zahtev Generalštaba da prestane pominjanje ko koliku kuću ima na Dedinju. Taj stepen arogancije i osionosti je dokaz da se oni još uvek osećaju moćni, da se nisu predali i da misle da mogu da zaustave ovaj istorijski proces…

Počeli su da stižu dokazi

U 12 sati noću Nebojša Čović i ja otišli smo u Generalštab na sastanak sa Nebojšom Pavkovićem. Inače, svi važni sastanci održavali su se u ponoć ili posle ponoći.

Razgovor sa Pavkovićem bio je krajnje opušten. Čim smo ušli, gotovo s vrata, rekao je da je pogrešio, da su ga socijalisti stalno vodili po opštinama gde su JUL i SPS bili jaki i da on uopšte nije znao pravu situaciju. Onda nam je ispričao kako je Rade Marković 5. oktobra spavao u Generalštabu, jer je bio prestravljen zbog događaja na ulicama i kako je ljut na njega što mu je stalno davao pogrešne informacije o stanju u gradu, ne bi li ga naveo na intervenciju…

Bilo je šokantno saznanje da je tokom noći 5. ili 6. oktobra neko praktično uništio bazu podataka o privrednom kriminalu u kojoj su se čuvali i podaci o kriminalu nekih političara ili njima bliskih ljudi

Sledećeg dana video sam se s Radetom Markovićem. Prvi put sam ga u životu video. Iznenadio sam se, jer on je, u stvari, kicoš. Mislio sam da je to pravi policajac, a on se pojavio u vrlo elegantnom i skupom odelu, sa zalizanom frizurom. Nismo vodili oštru diskusiju, osim što je rekao da su prestali da nas prisluškuju. To, međutim, nije bilo tačno. Na tu opasku odgovorio je kako ima raznih službi koje mogu da prisluškuju. Predložio je da sarađujemo. Ali sve vreme imao sam utisak da razgovaram sa jeguljom koja migolji. Za vreme našeg razgovora on je ustao, otišao do telefona i pozvao Koštunicu. Dobio je njegovu sekretaricu i rekao da bi želeo kratko da razgovara sa predsednikom. Bila je to, očigledno, demonstracija. Hteo je da nam pokaže da on, u stvari, nema šta da razgovara sa nama jer on ima direktan kontakt s predsednikom SRJ. I tu je meni odmah kliknula ona strategija SPS – Koštunica je dobar, a mi iz DOS smo ekstremisti. Čak je i vizuelno bilo jasno da postoji strategija okupiranja Koštunice, a nas da prikažu kao večite revolucionare koji hoće sve da ruše.

Bio sam na putu kada sam čuo da je Vuk Drašković tražio da se u sporazum sa SPS unese i zahtev za smenu Radeta Markovića. Zanimljivo, čim je Marković markiran i čim je postalo jasno da je on na meti, počeli su da nam se javljaju ljudi iz službe sa dokazima protiv njega, koje će izneti čim on napusti tajnu policiju. Tako su mi se, dan posle zahteva za njegovu smenu, javili ljudi iz službe koji su pratili i mene kad i Ćuruviju. Rekli su: ako Rade Marković bude smenjen, spremni su da svedoče o tome, kao i da su imali nalog da ubiju Vuka Draškovića i mene u slučaju da u vreme bombardovanja dođe do pobune naroda. Plan je bio da ubiju Vuka i mene kao potencijalne organizatore demonstracija. Rekli su mi da su za praćenje Vuka Draškovića zakupili kuću preko puta njegove, koja je vlasništvo Đorđa Nicovića. Sve vreme rata su ga pratili iz te kuće. A mene su pratili sve dok nisam otišao u Crnu Goru. Bio je potpuno pripremljen scenario i bilo je samo pitanje ko će biti prvi, Ćuruvija, Vuk ili ja. Ti službenici su mi ponudili sve podatke ukoliko im se garantuje zaštita. U tim pripremama likvidacije učestvovalo je 30 ljudi i svi su oni spremni da svedoče, jer su samo radili svoj posao i pratili onoga za koga su dobili nalog.