Protokoli Brionskih mudraca
Analiza Centra za geostrateške studije
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić učestvovao je na Samitu procesa Brdo-Brioni u Draču. Na plenarnoj sednici ustanovljeno da je evropski put strateški put za region, rekao je Vučić. Domaćin je bio predsednik Albanije Bajram Begaj.
Predsednik Aleksandar Vučić izjavio je da je na plenarnoj sednici u okviru samita procesa Brdo-Brioni u Draču ustanovljeno da je evropski put strateški put za region i naveo da je bilo nesuglasica između njega i predsednice privremenih prištinskih institucija (lažne države Kosovo) Vjose Osmani. On je istakao da Srbija ostaje posvećena naporima da proširenje EU ostane jedan od prioriteta i dodao da je uveren da širenje Unije treba da ostane jasno upisano u agendu Zapadnog Balkana.
„Iako nas čekaju brojni izazovi, Srbija ostaje posvećena naporima da proširenje EU ostane jedan od prioriteta, a ne sporedna tema. Očekujem da Proces Brdo-Brioni donese jasne zaključke, jer samo iskrenost i doslednost u pristupu svih strana donose procesu trajnu održivost i poverenje zemalja regiona“, naveo je Vučić.
Vučić je naglasio da je uveren da širenje Unije treba da ostane jasno upisano u agendu Zapadnog Balkana i da otvorene perspektive članstva u EU predstavljaju snažan pokretač reformi, dolazak novih investicija i ekonomskog rasta. „Na tom putu, Srbija će uvek biti pouzdan i odgovoran partner EU“, istakao je Vučić.
Željka Cvijanović srpski član Predsedništva je prokomentarisala da je Samit Brdo-Brioni uvek dobra prilika za razmenu mišljenja:
„Sastanak lidera procesa Brdo-Brioni uvek je dobra prilika da razmenimo mišljenja o regionalnoj saradnji i evropskoj perspektivi zemalja Zapadnog Balkana“. Pored srpskog člana Predsedništva Željke Cvijanović, na Samitu su i hrvatski i bošnjački članovi Predsedništva, Željko Komšić i Denis Bećirović.
Srbija i Republika Srpska u kontekstu evroatlantske strategije za Zapadni Balkan
Iako se na Samitu procesa Brdo–Brioni u Draču ponovo istakla teza o „evropskom putu kao strateškom pravcu regiona“, iza ove deklarativne formulacije stoji čitav niz geopolitičkih uslova koji suštinski definišu poziciju Srbije i Republike Srpske.
Evropska unija sve manje deluje kao integracioni projekat zasnovan na zajedničkim vrednostima, a sve više kao politički mehanizam upravljanja regionom u skladu sa sopstvenim bezbednosnim i geopolitičkim interesima. Za Srbiju to znači da se proces pristupanja uslovljava de fakto priznanjem Kosova, dok se za Republiku Srpsku insistira na jačanju centralizacije unutar Bosne i Hercegovine, čime bi se oslabila njena ustavom zagarantovana autonomija.
Tako se u praksi oblikuje regionalni model unitarizma – nezavisno Kosovo kao potpuno izdvojen entitet i unitarna BiH kao država pod spoljnim protektoratom. Oba rešenja imaju za cilj suzbijanje srpskog političkog faktora kao samostalnog aktera na Balkanu.
Srbija, koja želi da sačuva evropske fondove i investicije, istovremeno mora da prihvati priznanje „nezavisnog“ Kosova. Republika Srpska, s druge strane, nalazi se pod stalnim zahtevima Brisela i Vašingtona za smanjenje svojih ustavnih nadležnosti, pod izgovorom „funkcionalnosti države“.
Zapadni centri moći nastoje da unutar Zapadnog Balkana stvore zonu stabilnosti pod potpunom kontrolom NATO i EU. Nastavkom sadašnjeg toka politike EU, Srbija će biti suočena sa de fakto priznanjem Kosova kao uslovom za otvaranje ili zatvaranje pregovaračkih poglavlja, dok će Republika Srpska biti izložena pokušajima sistematskog demontiranja Dejtonskog sporazuma.
Politika uslovljavanja i pozicija Srbije u procesu evropskih integracija
Politika uslovljavanja predstavlja jedan od ključnih mehanizama EU za projekciju uticaja na države kandidate. U slučaju Srbije, ova politika je u poslednjoj deceniji sve više usmerena na pitanje Kosova, koje je postalo centralni politički i pravni uslov za napredak u evropskim integracijama. Od potpisivanja Briselskog sporazuma 2013. godine, „normalizacija odnosa sa Prištinom“ postepeno je prerasla u instrument koji EU koristi za postepeno nametanje de fakto priznanja kosovske državnosti, bez formalnog čina priznanja.
Uvođenjem Poglavlja 35, koje utiče na sve ostale oblasti pregovora, proces evropskih integracija Srbije postao je u velikoj meri uslovljen geopolitičkim, a ne tehničkim kriterijumima. Tako je EU, kroz sporazume kao što su Francusko–nemački plan i Ohridski aneks, premestila težište integracionog procesa sa unutrašnjih reformi ka pitanjima spoljne politike i bezbednosti. Ovaj pristup je doveo do situacije u kojoj Srbija mora da ispuni očekivanja Brisela i prihvati „realnost“ nezavisnog Kosova urušavajući time svoj ustavni poredak.
U procesu evropskih integracija uslov priznanja Kosova od Srbije postepeno se razvijao kroz ključne dokumente i sporazume.
1. Briselski sporazum (2013)
Zvanični naziv: Prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa
Posrednik: Evropska unija
Suština: Srbija se obavezala da neće imati institucije vlasti na severu Kosova, već da će lokalna zajednica funkcionisati kroz Zajednicu srpskih opština (ZSO) u okviru kosovskog pravnog sistema.
U zamenu, Kosovo je dobilo pravo da uspostavi punu kontrolu nad celom teritorijom.
EU je ovaj sporazum proglasila „ključnim korakom“ ka evropskim integracijama Srbije.
Šta to znači: Briselski sporazum nije zahtevao formalno priznanje Kosova, ali je postavio temelje za de fakto prihvatanje institucionalne nezavisnosti Prištine.
2. Poglavlje 35 (2015)
Ovo je najznačajnije poglavlje u pregovorima Srbije sa EU.
U njemu stoji da će napredak Srbije ka članstvu zavisiti od napretka u dijalogu sa Prištinom.
EU ima pravo da „zamrzne“ pregovore ako proceni da Srbija ne ispunjava obaveze iz dijaloga.
U kasnijim interpretacijama, ovo poglavlje je dobilo status „posebnog uslova koji utiče na sva ostala poglavlja“.
Šta to znači: Formalno nema obaveze priznanja, ali bez „normalizacije odnosa“ (što EU tumači kao prihvatanje Kosova), proces ne može da napreduje.
3. Francusko–nemački plan (2022)
Poznat i kao „Evropski predlog“ ili „plan o normalizaciji odnosa“.
Traži se da se Srbija i Kosovo međusobno ne ometaju u međunarodnim organizacijama.
Obe strane treba da poštuju jedna drugu kao ravnopravne subjekte.
Srbija treba da prihvati kosovske dokumente, simbole i državne institucije.
Priznanje nije eksplicitno pomenuto, ali se podrazumeva de fakto priznanje suvereniteta.
Ključna formulacija: „Strane će razvijati normalne, dobrosusedske odnose na osnovu jednakih prava.“
Što u diplomatskom jeziku znači: Prihvatanje državnosti druge strane.
4. Ohridski aneks (mart 2023)
Potpisan pod okriljem EU (Miroslav Lajčak, Žozep Borel).
Srbija i Kosovo su prihvatili da sprovode sve tačke iz Evropskog predloga.
Srbija se obavezala da neće blokirati članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama (uključujući UN).
Kosovo se obavezalo da će odmah formirati Zajednicu srpskih opština.
Šta to znači: Iako nije bilo potpisa na papiru, EU tretira ovaj aneks kao obavezujući dokument, čime je de fakto priznato postojanje Kosova kao zasebnog subjekta.
5. Političke izjave lidera EU
Žozep Borel (2023): „Evropski put Srbije zavisi od njene spremnosti da implementira sporazum sa Kosovom u celosti.“
Olaf Šolc (2022): „Srbija i Kosovo moraju da priznaju jedno drugo ako žele u EU.“
Emanuel Makron (2023): „Nema evropske budućnosti bez normalizacije odnosa.“
Šta to znači: U praksi, vodeće države EU tretiraju priznanje ili barem prihvatanje nezavisnosti Kosova kao preduslov za članstvo.
Politika uslovljavanja Republike Srpske u procesu evropskih integracija
Uslovljavanje Republike Srpske od strane EU predstavlja skup političkih, institucionalnih i finansijskih mera koje Unija primenjuje kako bi uticala na unutrašnje uređenje Bosne i Hercegovine, a posebno na položaj i nadležnosti Republike Srpske.
U praksi, ova politika se zasniva na principu „uslov–pogodnost“ (conditionality) — odnosno, svako približavanje EU, pristup fondovima ili otvaranje novih koraka u integracijama uslovljeno je pristankom na političke i institucionalne reforme koje često znače prenos nadležnosti sa entitetskog na državni nivo.
Kroz ovaj proces EU faktički podržava koncept centralizovane i funkcionalne države, što je u suprotnosti sa izvornim Dejtonskim ustavom, koji Bosnu i Hercegovinu definiše kao državnu zajednicu dva entiteta i tri konstitutivna naroda.
Takva politika uslovljavanja ima nekoliko posledica:
Sužava se autonomija Republike Srpske, posebno u oblastima pravosuđa, bezbednosti i ekonomskog upravljanja;
Jača uticaj spoljnih aktera, pre svega kancelarije visokog predstavnika (OHR) i delegacije EU u BiH;
Smanjuje se legitimitet institucija Republike Srpske, jer se mnoge odluke donose van demokratskog procesa i u skladu sa zahtevima Brisela;
Slabljenje unutrašnjeg konsenzusa u BiH, što često dovodi do političkih kriza i zastoja u reformi.
U suštini, politika uslovljavanja je mehanizam kontrolisane integracije, čiji je cilj da se Bosna i Hercegovina postepeno oblikuje kao jedinstvena država pod nadzorom EU, uz smanjenje ustavnih i političkih kapaciteta Republike Srpske.
Zaključak
Srbija i Republika Srpska vode politiku „sedenja na dve stolice“, gde preko evropskih integracija obezbeđuju političku prohodnost, dok istovremeno od Rusije traže geopolitičku zaštitu. Takva politika vodi ka sve većoj degradaciji srpskih državnih i nacionalnih interesa jer Rusija može da pruži diplomatsku podršku, posebno u Savetu bezbednosti UN, ali ona ne može da brani teritorijalni integritet Srbije ako Beograd sam potpisuje sporazume koji ga podrivaju. Isto važi i za Republiku Srpsku — Moskva jeste garant Dejtonskog sporazuma, ali ne može da očuva entitet ako Banjaluka kroz evropske institucije pristane na centralizaciju BiH.
Drugim rečima, ruska zaštita može biti efikasna samo ako postoji konzistentna nacionalna politika, a ne kada domaći akteri vode politiku koja se kosi sa sopstvenim interesima. Nastavak „sedenja na dve stolice“ dovodi do erozije suvereniteta, jer Srbija gubi oslonac i na Istoku i na Zapadu. Zapadne strukture sve više ucenjuju političko rukovodstvo, dok Rusija gubi poverenje u njegovu spremnost na realno savezništvo.
Istovremeno, unutrašnja javnost postaje dezorijentisana, a nacionalni interesi se svode na pitanje taktičkog preživljavanja umesto dugoročne strategije.