Serija „Tvrđava“, čije je emitovanje završeno pre nekoliko nedelja, je više porodična i ljubavna nego ratna priča iz Knina s početka ’90-ih godina. Izazvala je mnogo emocija i kod onih koji se i ne sećaju tog vremena. A otvorila je i brojna pitanja: Koliko je toga u seriji autentično?
Da li su prilike prikazane realno? Hoće li i građani regiona seriju prihvatiti onako kako smo i mi prihvatili i doživeli?
„Baza svega jeste jedna melodramatična, divna ljubavna priča o dvoje mladih koji se vole toliko da ih nikakve oluje kroz koje oni lete ne mogu pokvariti tu njihovu ljubav. Naravno, oko te ljubavi u seriji se, baš kao i u životu, dešava sve ostalo. Tu je porodica, tu su odnosi sa komšijama, tu je visoka politika koja obuhvata, koja zasenjuje, plaši te mlade ljude koji se vole. Znači, baš onako kao što je u životu, tako je bilo i u ovoj seriji,“ opisala je za TV Nova Sanda Rašković Ivić, psihijatar i bivša političarka poreklom iz tog kraja, čiji je otac bio Jovan Rašković, lider Srba u Hrvatskoj.
Na pitanje koliko radnja serije verna istini, a koliko je fikcija, ona kaže da u svakoj igranoj seriji ima fikcije i karikiranja stvari, ali da se mnogo toga zaista desilo.
„Prvo, atmosfera koja je vladala tada u Kninu i uopšte u celoj Hrvatskoj je prikazana dobro, ta napetost, to lagano deljenje ljudi – nemoj s ovima, nemoj s onima. Pa onda ona utakmica koja je prikazana na Maksimiru, zaista onako kako je bila. Onda idemo dalje – Plitvice i uopšte to da ljudi iz Vojske Krajine osvoje nešto, a onda im kažu vratite se, ostavite ove zarobljenike tu. To je sve bilo. Ne smemo zaboraviti da je Kadijević 14 puta potpisivao primirje i povlačio se sa određenih teritorija. To nije moglo sve da bude prikazano u seriji, jer to nije dokumentarna serija o tome, nego je priča o vremenu i u tom vremenu ima i ljubavi, ima i mržnje, ima i pogibije, ima i tragedije, ima i svetla što vidimo na kraju,“ objašnjava.
Komentarišući šverc i zloupotrebu ljudi koji su prikazani u seriji, ocenila je da su se pojedinci „strašno okoristili“ u tom periodu.
„Onda taj šverc koji je bio, ljudi iz službe koji su upotrebljavali dole te ljude… ja naravno ne bacam kamenjem na celu ‘službu’, ali jedan deo službe se zaista strašno okoristio. I vi danas kad pogledate kako žive ti ljudi, šta oni imaju, a nisu ništa od svojih očeva i majki nasledili, radili su kao državni službenici, živeli od plate i odjednom su tu nikle kuće, vozni parkovi, bogaćenje neverovatno. Jasno je da se tu trgovalo i da se trgovalo sa nekim ko vam je u tom trenutku bio neprijatelj. Pa onda napad na Petrovačkoj cesti koji je bio, i za koji svi znamo da je bio, i suđenje traje još i danas… Ne možemo da isteramo istinu i pravdu, a to se zaista dogodilo, gde su ginuli žene i deca, znači civili,“ navodi.
Ona se prisetila jednog komentara koji je pročitala u kojem se navodi da su hrvatski vojnici u seriji prikazani kao roboti koji samo ubijaju, i otkrila primer iz svoje porodice.
„Taj deo je možda malo karikiran u načinu, ali zaista su ubijani civili. Zaista se dolazilo… i ja imam u mojoj široj porodici slučaj mladog čoveka, brata moje snaje, koji je bio najmlađi sin. Četiri sestre i on peti – sin, neće da ostavi roditelje. Nije nosio pušku, radio je u magacinu i on je ostao. On je ubijen na cesti, na ulici je ubijen. Ostao je da čuva roditelje koji su bili stari i koji nisu hteli da krenu. Pa eto, on čuva roditelje, svi ostali odoše i on je platio životom, kao i mnogi drugi. Ja sam se kao komesar za izbeglice naslušala priča gde su ljudi, ni krivi ni dužni, gde nisu ni videli pušku, bili ubijani po svojim kućama. Tako da je to u stvari prikaz toga. Nije to nikakvo bacanje blata, ni robotizacija, nego je naprosto to bilo,“ kazala je i dodala da se ne radi o dokumentarnoj seriji.
Kako bi u Hrvatskoj videli seriju
Na pitanje kako bi u Hrvatskoj reagovali na „Tvrđavu“, psihijatrica smatra da je i njihovo društvo, kao i naše, veome podeljeno, te da se ne mogu očekivati univerzalne reakcije.
„Ja sam upoznala pre koju nedelju, kad sam nešto poslom bila u Sarajevu, jednog hrvatskog narodnog poslanika iz SDP-a koji je pratio seriju i njemu se serija svidela. S druge strane, ovi koji su iz Domovinskog pokreta i jedan deo HDZ-a, a to su ljudi kojima je sada u stvari Thompson vođa, koji je, ja bih rekla – rodonačelnik ustašoidne revolucije koja se valja ulicama Hrvatske, oni bi sigurno ovo osudili, zato što oni nisu spremni da se suoče sa prošlošću. Oni sebe vide kao oslobodioce i pravednike i gde su Srbi, ne samo u onom starčevićevskom i frankovskom smislu remetilački faktor, oni traže od Srba da budu nevidljivi, a to je jedan korak od nestajanja,“ objašnjava.
Na sreću, kaže, ima onaj drugi deo Hrvatske koji je ustao protiv fašizma.
„Deo koji je vrlo oštro osudio maltretiranje Srba i u Splitu, i u Zagrebu na izložbi Medakovićevoj, pa u Splitu nastup u Novom Sadu, pa karatiste u Rijeci, pa u Vukovaru onu izložbu Srpkinja. Znači, oni su ustali protiv toga, tako da zavisi ko gleda. Ali je vrlo važno da se na iskren način suočimo sa svojom prošlošću. Jedan deo, veliki deo hrvatskog publikuma se do dan danas nije suočio sa Drugim svetskim ratom. Nije se suočio sa Jasenovcem, sa jamama. Kad pitate šta je bio Jasenovac, dobićete usred Zagreba na Jelačić placu odgovor da je to bio logor za Hrvate, ili radni logor, gde su ljudi išli dragovoljno. Znači, to su skandalozne i grozne stvari koje govore, koje su zabrinjavajuće jer govore o tome da nema suočavanja sa prošlošću“, dodaje.
Rašković Ivić smatra da je serija, uz melodramatični i emotivni deo i – vrlo edukativna. „Ona je edukativna za one ljude koji nisu znali da u Hrvatskoj žive neki Srbi, da oni imaju svoj život, da oni imaju svoje organizacije, da su oni imali svoje muke i velike probleme. Znalo se za Jasenovac, ali ko je sad u tom Jasenovcu bio ubijan ili u tim jamama, koji su to bili Srbi, odakle su oni dovođeni, to je nekako ljudima bilo sve maglovito. A sad je ova serija u stvari pokazala da su to živi ljudi sa svojim mukama, sa nadanjima, sa potrebama. Da su to Srbi koji su živeli tamo vekovima, koji su ostavili tragove kulture kroz onaj manastir. Tako da je to zaista jako, jako dobro.“
Na boru „rodilo“ grožđe
Gostujući na TV Nova, Rašković Ivić se prisetila i jedne anegdote vezane za kuću njene porodice u Primoštenu, koji je bio van ratnih dejstava.
„Naša kuća u Primoštenu, koji je bio van ratnih dejstava, razrušena je eksplozijom plinske boce i posle je nastao veliki požar, jer smo mi imali ogromnu biblioteku od nekoliko hiljada knjiga, tako da je taj požar u stvari dokusurio kuću. I ona je tako tavorila. To je bilo 1993. godine. Znači, Hrvatska je već priznata, već je sve… To je bio politički obračun sa mojim ocem. Mi pretpostavljamo, a pretpostavljaju i svi, da je to uradio jedan komšija koji je onako gajio jednu strašnu mržnju. Bio onako ustašoidno vrlo nabrijan, što bi se dole reklo. I taj je isti počeo da baca đubre u dvorište te kuće. Na što mu je drugi rekao – nemoj da bacaš đubre, ti ljudi mogu nekad da se vrate, vidi na šta će to ličiti. On ga je pogledao i rekao – ma neće se oni nikad vratiti. Znaš kad će se vratiti? Kad na ovom boru rodi grožđe. Tu je bio jedan mali bor koji je sam nikao, prebačen koso preko ograde. U blizini je rasla jedna loza penjačica, koju je Dobrica Ćosić doneo iz Drenove i posadio. I 2013. ja dolazim prvi put nakon 23 godine. Dolazim u Primošten i dovodim mog sina Jovana da vidi odakle je mama. Obišli smo mi naravno i Šibenik i Kistanje, i uopšte dalmatinsku Zagoru, Bukovicu, Knin. Kada smo stigli, ja vidim iz te krošnje bora kako vire grozdovi. Šta se dogodilo? Ta penjačica je imala svoj metalni deo uza koji se penjala i neko je možda uzeo taj metalni deo i ona je našla put – i njoj je taj bor u stvari bio ta pritka uz koju se držala. Ja sam bila zgranuta. Utom naizlazi čovek za kojeg sam pretpostavila da je on, nekako izmenjen, i onako me pogleda u čudu i kaže – vratili ste se. A moj sin mu kaže – rodilo grožđe na boru.“
Otac Jovan Rašković i Milošević
Sanda Rašković Ivić smatra da je postojao način da se izbegne rat u Hravatskoj i osvrnula se na svog oca Jovana Raškovića, psihijatra i političara, koji se uoči sukoba u Hrvatskoj zalagao za mirno rešenje.
Na današnji dan 1992. je preminuo Jovan Rašković psihijatar, političar, univerzitetski profesor i akademik.
Živeo je i radio u Šibeniku pre rata, a na samom početku rata kuća je minirana i srušena do temelja. Zalagao se za mirno rešenje, nenaoružani otpor i građansku neposlušnost… pic.twitter.com/VcVWnOY1g4— kultura.nasleđe (@kultura_ns) July 28, 2023
„Moj otac je pre svega zalagao za opstanak Hrvatske u Jugoslaviji i maksimalna prava srpskog naroda u okviru njihove domovine koja je bila Hrvatska nekoliko vekova, gde smo imali grobove i kolevke, i gde smo bili svoji na svome. Međutim, njegovi zahtevi su bili zahtevi za autonomiju u duhu one najbolje Evrope. Ali Tuđman nije prihvatio nijedan Raškovićev zahtev. Ni jedan jedini. Srbi su se onda, uplašeni nedavnom istorijom kojoj su mnogi svedočili, latili oružja i za to laćenje oružja bili debelo potpomognuti od Beograda. Moj otac je Miloševiću rekao da treba svakako izbegavati rat, da su Hrvatskoj potrebni gradovi mučenici i ljudi mučenici koje nije imala u Drugom svetskom ratu i da će Hrvatska jedino u ratu dobiti nezavisnost,“ objašnjava psihijatrica i dodaje:
„Ovako, biće sigurno incidenata, otići će neka trafostanica u vazduh ali neće dobiti nezavisnost. I Srbi tu imaju šansu da u Hrvatskoj postignu svoja prava. Milošević mu je na to rekao – doktore vi ste humanista, vratite se u svoju ordinaciju. Ratna opcija je bila nepametna opcija. Ona je pre svega bila preuranjena. Ali po mom mišljenju ona nije trebalo da se desi. I ja ću citirati svog oca koji je rekao – bolje 100 godina pregovarati nego jedan dan ratovati, i on je mislio tako. Upravo uz pomoć Beograda napravljen je puč u Srpskoj demokratskoj stranci, gde je moj otac sklonjen i gde su došli neki drugi ljudi, koji su bili po uticajem onih ljudi kojih se nije mnogo ticalo šta se to dešava, niti su znali mentalitet, niti su znali sa kim imaju posla. Srbi iz Hrvatske sa mojim ocem su znali kako će sa Hrvatima. Beograd, Miloševićev režim to nije znao. Milošević je smatrao, i to je mom ocu i rekao, da granice kroji vojnička čizma,“ navela je Sanda Rašković Ivić.