„Kad ćeš da se udaš“ i „kad ćeš da rodiš“: Kako se singl žene nose sa pritiskom okoline?

Proslava Dana zaljubljenih postala je poslednjih decenija nezaobilazni trend Srbiji, i dok mu se parovi raduju, kod ljudi koji nemaju partnere, a naročito kod žena, može izazvati preispitivanje vrednosti i kredibiliteta u društvu. Da je ovaj praznik ubačen u naš kulturni kontekst kao još jedan komercijalni proizvod, smatra dr Vasiljević.

„Donosi neku vrstu miksa između neoliberalne svetkovine potrošnje (srca, anđelčići, vecere, ljubavni filmovi) i patrijarhalne podloge – vrednovanja veze i braka kao ultimativnog pokazatelja vrednosti. Paradiranje, selfiji, storiji i slično su način kvantifikovanja svog socijalnog kapitala“, navodi psihološkinja i dodaje da je već veoma dugo i 8. mart, koji je izuzetno važan dan za radna prava žena, pretvoren u površno i puko formalno darivanje žena cvetom i kozmetikom, ispražnjenog značenja.

Šta „fali“ singl ženama i kako se nose sa tim statusom?

Žene koje nemaju partnere u patrijarhalnom društvu i sistemu vrednosti, procenjuju se na skali od – nedovoljno dobre do „jadne“ ili „nešto im fali“, a tačnija „dijagnoza“ od strane društva sledi kada se uzme u obzir izgled, godište i ponašanje, kaže za N1 psihološkinja i psihoterapeutkinja dr Lidija Vasiljević.

„Što je žena starija i nekonvencionalnija, to je osuda veća. Posedovanje dečka ili partnera indirektno potvrđuje njenu vrednost i kredibilitet u društvu. Pritisak je ogroman, na oba pola, ali na žene je nešto veći, jer je u jednačinu uključen i ‘biološki sat’ te se žena tretira kao roba kojoj ističe rok trajanja kada zađe u četrdesete, tj. u period perimenopauze. Mnoge žene „pounutruju“ te kriterijume i stavove i doživljavaju ih kao svoje, dok neke osvešćuju razlike između rodnih uloga i nametnutih normi i svojih stavova“, navodi sagovornica N1.

Vasiljević kaže da je u svojoj psihoterapijskoj praksi imala prilike da radi sa velikim brojem žena koje ovaj pritisak dovodi do depresivnih epizoda, anksioznosti, osećaja bezvrednosti ili pravljenja neadekvatnih izbora, da bi zadovoljile formu ili porodicu, koja se brine da će ostati same i bez dece, što se smatra „ultimativnim gubitništvom“.

Sociološkinja i savetnica u bračnoj agenciji Fortuna Ljiljana Lepšanović Živanović kaže da se iz njenog iskustva svaka žena odnosi individualno prema single statusu i da su reakcije na samački život drugačije – od očajanja, preko ravnodušnosti, do svesnog biranja samoće.

„One se različito odnose prema tome, od očajanja, velike tuge i praznine u duši, patnje zbog toga što su single, dok jedan broj devojaka i žena prosto budu ravnodušne prema tome, dugo su same i ne upoznaju odgovarajuću osobu i nekako to prihvate, nemaju osećanje neke tuge i očajanja – jednostavno, ravnodušne su. Treća grupa single žena prosto ‘izaberu samoću’, tj. na svesnom nivou izaberu da budu same i obično su to devojke i žene koje su možda doživele neko razočarenje ili imale loš brak, a onda kada se razvedu osete neku slobodu, da same mogu da uređuju svoj život i na svesnom nivou biraju da budu same. Onda, imamo jedan broj devojaka koje u kasnim tridesetim i ranim četrdesetim, koje se opet na svesnom nivou ne upuštaju ni u kakve ozbiljnije veze jer su svoj život sredile po svojoj meri – dobro zarađuju, šopinguju, imaju drugarice sa kojima putuju i prosto njima je lepo“, kaže sagovornica N1 portala.

Kako na žene utiču pitanja „kad ćeš da se udaš“ i „kad ćeš da rodiš“?

Pitanja „kada ćeš da se udaš“ i „kad će deca“, kad se udaju, pa i – kada planirate sledeće dete, kada imaju jedno, ukazuje na činjenicu da se ženama konstantno uskraćuje sloboda izbora i samodefinisanja, smatra dr Vasiljević.

„Nekim ženama je teško da kažu ne, i moraju to da uče na adekvatan način. Osećaji koji one same opisuju je najčešće – neprijatnost i poniženje, zato što ih neko svodi na jednu ili dve dimenzije. Neke sa svakako i ljute, a kada odreaguju na tu vrstu zadiranja u intimu, često izazovu čuđenje ili negodovanje, jer se ta vrsta prelaženja granica smatra normalnom. S obzirom na to da je žena kroz dugu istoriju svog postojanja smatrana delom teritorije, posedom i cak i pravno nebitnom, ostaci takvog razmišljanja su veoma prisutni“, navodi Vasiljević.

Osamdesetih godina prošlog veka granica stupanja u brak za devojke bila 24-25 godina, a za mladiće oko 30 godina. Danas je to, prema studiji o bračnosti, za devojke u proseku 30-31 godina, a za muškarce 34-35 godina, kaže savetnica u agenciji Fortuna. U Beogradu su prosečne godine stupanja u brak sigurno još i veće, dok se u ruralnim sredinama i manjim gradovima u brak stupa ranije, navodi Lepšanović.

U manjim sredinama, navodi sociološkinja, još uvek postoji neka stigma kada devojka pređe godine u odnosu na to kakvo je društveno očekivanje kada bi trebalo da bude u braku, a deo te stigme su i pitanja poput „kad ćeš da se udaš“ i „kad ćeš da rodiš dete“.

„Devojke koje dođu u agenciju Fortuna u kasnim tridesetim i ranim četrdesetim navedu da im je već dosadilo da ih na porodičnim okupljanjima i ovako uopšte ljudi pitaju – kad ćeš da se udaš i rađaš decu. Devojke koje dođu kažu – neću da me više na sledećoj slavi to pitaju, hoću da dođem i da imam dečka i da dam sebi šansu za jedno kvalitetno poznanstvo“, navodi Lepšanović.

Pored pitanja koja zadiru u njihovu intimu, devojke i žene koje su same često se suočavaju i sa nazivima poput „baba-devojka“ i usedelica“. Ovakvo pežorativno određenje smeta ženama, ali proces pružanja dubljeg otpora koji bi značio promenu vrednosnog sistema traži još više truda i upornosti, kao i mnogo više prostora u medijima, navodi Vasiljević.

Brak bi, kako navodi psihološkinja, trebalo da bude stvar ličnog izbora, a dete ili broj dece stvar isključivo regulisana u okviru para budućih roditelja.

„Problem je i velika vezanost supružnika za primarne porodice koje često odlučuju za i umesto njih. To govori o kolektivnom kulturološkom problemu sa puštanjem dece da odrastu, dozvolom za njihovu autonomiju i samostalno odlučivanje, a jedan od razloga za to je pak osporavanje vrednosti žena i u starijim godinama, jer se i dalje vrednuju isključivo u odnosu na doprinosu deci i unučićima, a ne prema svojim potrebama“, objašnjava dr Vasiljević.

Da li se promenilo tradicionalno – zna se ko kosi, a ko vodu nosi?

Prema poslednjem popisu i studiji o brakovima skoro polovina ljudi u Srbiji je „single“, odnosno čak 49 odsto tako su se izjasnili, dok 31 odsto njih nikada nisu bili u braku, kaže sociološkinja i savetnica u bračnoj agenciji Fortuna Ljiljana Lepšanović Živanović. Iako su po nekom tradicionalnom načinu ponašanja, kako kaže, znalo se „ko kosi, a ko vodu nosi“, odnosno uloga muškarca i žene u društvu – danas je to definitivno promenjeno i menja se.

„Mislim da je jedan od osnovnih razloga napuštanja tih tradicionalnih modela ponašanja u muško-ženskim odnosima, pre svega, ostvarivanje ekonomske nezavisnosti žene. Žena nije više podređena muškarcu zbog toga što ne radi ili što manje zarađuje. Danas imamo masu slobodnih žena koje zarađuju isto, ako ne u mnogim slučajevima, dosta više nego mladići. Transformacija ka ekonomskoj nezavisnosti žena poslednje dve, tri decenije je išla brže nego kod muškaraca“, smatra sociološkinja.

Osnaživanje u ekonomskom smislu utiče, međutim, na to da ima sve više singl žena koje su na tom polju praktično izjednačene sa muškarcima, a ako je muškarac tradicionalan i smatra da on treba da bude glava kuće, onda dolazi do neslaganja. Lek za to bi bio, smatra Lepšanović, da se muškarci menjaju i da prihvataju tu situaciju i da podela posla, odnosno da uloge koje muškarac i žena imaju u današnjem društvu, budu shodne situaciji.

„Kad muškarac radi neki posao koji ne donosi prihode koji su iznad nekog proseka, i bude u poznanstvu, vezi ili braku sa ženom koja napreduje što se tiče njenog posla ili dođe u situaciju da više zarađuje od njega – onda to utiče na njegov ego. U kolektivnoj svesti muškarca i dalje da je on lovac i da on obezbeđuje porodicu i onda, taj osećaj da on više nije, stvara kompleks niže vrednosti i inferiornosti. To onda na duže staze dovodi do neslaganja. Rešenje je da ako ona zarađuje više i u situaciji je da napreduje sa karijerom – da on to prihvati i da možda on bude više u kući i oko dece. Da to bude njihov ljudski dogovor i da kao tim, porodica napreduju. Oni muškarci koji pre shvate da je došlo do promene muško-ženskih uloga imaće šansu da zadrže kada upoznaju devojku koja zarađuje na primer više od njih“, dodaje.

Savetnica u bračnoj agenciji Fortuna kaže da je i jedan deo devojaka i žena prezahtevan u svom izboru, posebno ako su postigle nešto u životu i žele da upoznaju osobu koja je slična njima po statusu, vrednoći, ambicioznosti…

„Budući da sve manje ima tog društvenog pritiska, roditelji prihvataju svoju uspešnu ćerku i više ne presinguju kad ćeš da se udaš, ili ona to prosto postavi to je moj život – onda ona je u situaciji da čeka pravog i bira jer ne želi da bude sa bilo kime. Onda prolaze godine, a ona dođe i u te kasne četrdesete da je singl. Zahtevi takvih devojaka, koje su same ostvarene u ekonomskom i društvenom smislu i traže to isto od partnera, kada dođu u agenciju ja im kažem – vaši zahtevi jesu sa pokrićem, to razumem i podržavam, ali činjenica je da će to ići sporije jer treba naći takvog“, navodi Lepšanović.