Pavle Petrović: Privilegovane elite ugušile su preduzetništvo, rast „sirovom snagom“ nije održiv

Autor je akademik i bivši predsednik Fiskalnog saveta Srbije

Ekonomska mapa Evrope je temeljno promenjena tokom prvih decenija 21. veka. Zemlje Centralne i Istočne Evrope (CIE), koje su istorijski važile za peri­feriju kontinenta, ušle su jedna po jedna u red visoko ra­zvijenih ekonomija. Danas njihovi građani imaju relativno visok dohodak. A njihovu privredu pokreću nove tehnolo­gije, znanje i inovacije. Srbija se, nažalost, nije njima pri­družila. Ona je ostala u krugu srednje razvijenih zemalja koje se još uvek oslanjaju na obilnu upotrebu rada i mate­rijalnih resursa.

Presudan činilac koji određuje da li će zemlja uspeti da postane visoko razvijena je kvalitet in­stitucija – efikasni pravni si­stem, zaštita privatne svojine i funkcionalna demokrati­ja. Međutim, na ovom polju Srbija ne samo što nije dostigla standarde CIE već i nazaduje. Poslednja decenija done­la je dramatičan rast korupcije, smanjenje vladavine prava, demokratskih sloboda i uopšte urušavanje gotovo svih in­stitucija. Upravo prethodno sprečava Srbiju da iskorači u ekonomski prosperitetne zemlje iako ima potencijal za to.

Instituci­je se snažno urušavaju poslednjih 10 godina i to sa ni­voa koji je već bio znatno ispod uporedivih zemalja. Uporedo, demokratske slobode dramatič­no padaju. Srbija beleži najveći pad u Evropi i sedmi najveći na svetu. Prethodno prati gušenje slobode medija – Srbija je za 10 godina pala sa 54. na 98. mesto na svetu. Ovo je dovelo do potpune koncentracije po­litičke i ekonomske moći u rukama uskog kruga elite.

Korupcija i politička moć guše domaću privredu

Loše institucije, korupcija i koncentrisana moć po­litičke i pridružene privilegovane ekonomske elite, ugu­šili su preduzetništvo domaćeg privatnog sektora u Sr­biji. A bez njegovog investiranja i rasta nema potrebnog tempa tehničkog progresa koji jedini vodi dugoročnom privrednom razvoju i ekonomskom prosperite­tu. Urušene institucije gurnule su celu privredu Srbije u tradicionalne, nisko tehnološke grane, koje upo­šljavaju manje obrazovanu jeftinu radnu snagu. Rast ovakve privrede zasniva se na kvantitativnom uvećanju in­puta – kapitala, rada i materijala, a ne na novim tehnologi­jama, obrazovanoj radnoj snazi i znanju, kao i inovacijama, i stoga je kratkog daha.

Na izneti problem slabog privrednog rasta, politič­ka elita je odgovorila snažnim povećanjem državnih inve­sticija. I to mahom u ekonomski upitne infrastrukturne pro­jekte i podsticanjem stranih investicija. I to onih koje velikim de­lom završavaju u rudarstvu i prljavim tehnologijama. I jedno i drugo pokazuje da ovakav, državom vođen, privredni rast nije dugoročno odr­živ. I on ne može da dovede do ekonomskog prosperiteta Srbi­je.

Rast zbog državne intervencije

Privredni rast u Srbiji vođen je snažnom državnom intervencijom. U 2010-im Srbija je izuzetno sporo rasla, zaostajući za CIE. Uzroci usporenog rasta i zaostajanja bile su niske investicije, loše institucije i delom slabije obrazovanje. Odgovor države na takav mlitav rast bio je snažno poveća­nje njenih investicija i državom podstaknutih stranih ula­ganja.

To je, uz uspostavljanje makroekonomske stabilnosti, presudno uticalo na već pomenuto ubrzanje privrednog ras­ta u Srbiji, koji od 2019. premašuje onaj u CIE.

Privredni rast u Srbiji ubrzao se od 2019. na oko četiri odsto godišnje i prestigao onaj u CIE od oko tri odsto sugerišući da je Srbija napravila strukturni zaokret nabolje.

Međutim, istraživanje izvora rasta pokazuje suprotno. Naime, nji­hova dekompozicija nam pokazuje da 3/4 ovog rasta potiče od kvantitativnog uvećanja inputa, prvenstveno kapitala a po­tom i zaposlenosti („sirova snaga“). Tek jedna četvrtina od tehničkog progresa („pametan rast“). Suprotno iznetom obrascu, privredni rast u CIE počiva prvo na tehničkom napretku („pametan rast“), a tek potom na povećanju inve­sticija („sirova snaga“).

Država veći investitor od cele privrede

Snažno uključivanje države u privredne tokove Srbije pokazuju podaci o investicijama.

Prvo što se uočava jeste veliko povećanje učešća inve­sticija u BDP-u za skoro 50 odsto (sa 16,6 odsto na 23,4 odsto BDP-a). Time najvećim delom može da se objasni uočeno ubrzanje pri­vrednog rasta Srbije. Za više od polovine povećanja in­vesticija zaslužna je država, direktno ili preko njenih preduzeća.

Kada se rastu državnih investicija doda i rast stranih ulaganja, dobijemo objašnjenje za 90 odsto porasta ukup­nih investicija. S druge strane, dok država, a onda i stran­ci, značajno povećavaju investicije, investicije domaćeg privatnog sektora stagniraju i čak se blago, u odnosu na do­hodak zemlje, smanjuju.

Drugo, kao rezultat državne politike, struktura inve­sticija značajno se promenila. Sada je država veći investi­tor nego ukupni privatni sektor privrede – strani i doma­ći. Domaći privatni sektor izuzetno malo investira. I to is­pod petine ukupnih investicija u Srbiji, što je jedva ne­što više od investicija domaćinstva u stanove. S dru­ge strane država (42 odsto) i strane investicije (22 odsto) zajedno čine skoro dve trećine ukupnih investicija.

Deformisan rast

Ovako, državom generisan privredni rast je deformi­san. Država je, dižući rast na skoro četiri odsto godišnje, to ostvarila preko visokog rasta samo tri sektora: rudar­stva, građevinarstva i informisanja i komunikacija. Ovi sektori su rasli skoro 10 odsto godišnje, a čine samo 16 odsto privrede Sr­bije.

Ostalih 5/6 privrede raslo je nezadovoljavajućim tem­pom – ispod tri odsto godišnje. Rast građevinarstva i rudarstva je direktno povezan sa državom, dok se sektor informisanja i komunikacija samostalno razvijao vođen velikom stranom tražnjom.

Ekspanzija građevinarstva neposredna je posledica snažnog porasta državnih investicija usmerenih na izgradnju infrastrukturnih projekata. Ovo jeste ubrzalo privredni rast Srbije, ali nije unapredilo njegov kvalitet.

Građevinarstvo je tradicionalni sektor, niske produktivnosti, koji stvara malu dodatu vrednost te ne dovodi do značajnijeg širenja novih znanja, tehnologija i inovacija u privredi. Njegov rast potiče prvenstveno od jednostavnog uvećanja inputa, a tek manjim delom od tehnič­kog progresa, i taj obrazac se preneo i na rast ukupne pri­vrede, što smo prethodno već utvrdili ispitujući izvore rasta u Srbiji.

Dometi rudarstva

Snažan rast rudarstva u Srbiji inici­rala je država prodajom RTB Bor kineskom državnom preduzeću Ziđin, koje je potom kupilo i rudnik Čukaru Peki. Rezultat toga je ogroman skok eksploatacije rude ba­kra i zlata, koja je povećana skoro pet puta za sedam godina, što je enormno i, za Srbiju, neracionalno. Naime, vađenje rude i njen izvoz bez značajnije prerade, uz malu rudnu rentu, jedva da donosi neke ekonomske koristi Srbiji.

Tek značajan razvoj viših nivoa prerade, koji su tehnološki složeniji i stvaraju veliku dodatu vrednost, možda bi mogao ekonom­ski da opravda ovoliki nivo eksploatacije rude. Umesto to­ga, opet imamo rast zasnovan na proizvodnji elementarnog proizvoda – rude, što se onda preslikalo i na ukupni pri­vredni rast oslonjen na „sirovu snagu“ umesto na znanje i inovacije.

Privredni razvoj Srbije oslonjen na rudarstvo ima još dva problema. Rudarenje dovodi do ekoloških problema te zahteva visoke standarde zaštite životne sredine. A kod nas država defakto toleriše tek delimično poštovanje ekoloških obaveza. Ovo privlači investitore jer čini nji­hovo ulaganje veoma isplativim. Sa druge strane to drastič­no narušava životnu sredinu. Drugo, rast baziran na vađe­nju i izvozu rude, po definiciji ima ograničen rok, pogo­tovo u slučaju eksploatacije bakra i zlata, koja se u Srbija odvija enormnim tempom.

Ni u IT-u nema dovoljno inovacija

Treći sektor koji je značajno doprineo rastu ukupne privrede jeste informisanje i komunikacije. On je rastao po godišnjoj stopi od 10,8 odsto. Njega pretežno čine informa­cione tehnologije (64 odsto), a potom telekomunikacije (23 odsto) koje su zajedno (IKT) skoro 90 odsto celog sektora. Tehnološki najnapredniji deo su IT i njihova snažna ekspanzija (14,8 odsto godišnje) povukla je rast ukupnog sektora, dok su telekomu­nikacije rasle 7,9 odsto godišnje.

Ovaj sektor razlikuje se od prethodna dva po tome što se nije razvijao pod okriljem države i predstavlja tehno­loški napredan sektor, no uprkos tome, suštinski, deli isti obrazac privrednog rasta sa ostala dva. Snažan razvoj IT sek­tora u Srbiji zasniva se na proizvodnji i izvozu relativ­no standardnih usluga, bez razvijanja i komercijalizacije novih proizvoda i posledičnom povećanju produktivnosti. Rast vuku strane investicije privučene relativno jefti­nom a kvalifikovanom radnom snagom.

Tako, iako se radi o tehnološki naprednom sektoru, njegov rast se u Srbiji opet zasniva prvenstveno na povećanju inputa – jeftine a kvali­fikovane radne snage, a tek manjim delom na inovacijama i novim postupcima.

Državno oligarhijski kapitalizam

Srbija ima sve elemente državnog i oligarhijskog sistema. Na dr­žavni kapitalizam ukazuje niz karakteristika. Država je sama najveći investitor i zna­čajno utiče na strana ulaganja. Zajedno, oni daju 2/3 ukup­nih investicija u srpsku privredu. Nasuprot tome, doma­ći privatni sektor investira ispod petine ukupnih in­vesticija.

Izneto se potom preslikava na privredni rast Srbije. On je vođen prvenstveno državom, a potom ma­hom državom sponzorisanim stranim ulaganjima. Doprinos domaćeg privatnog sektora privrednom rastu je neznatan.

Ovako vođen privredni rast u Srbiji je neodrživ

Doprinos javnih inve­sticija privrednom rastu opadaće zbog smanjivanja njihovog obima i efikasnosti. Prvo, zbog toga što su one sada na izuzetno visokom nivou, u odnosu na dohodak zemlje, te dr­žavne finansije neće moći to da izdrže na duži rok. Zatim, njihov efekat na rast proizvodnje opada već zbog samog obi­ma, ali još važnije zbog lošeg, ad hoc izbora projekata kao i nekonkurentnog odabi­ra izvođača, a i jedno i drugo je rezultat urušavanja institu­cija vezanih za upravljanje javnim investicijama.

Strane investicije u tradicionalnim sektorima, drugi motor privrednog rasta Srbije, opadaće zbog porasta tro­škova rada koje ovi sektori više ne mogu da plate, a ostaće isplative u rudarstvu i ekološki intenzivnim (tehnolo­ški prljavim) delatnostima, koje opet ne mogu da obezbede ekonomski prosperitet zemlje.

Tako vidimo da je i kod stranih investicija, kao i kod javnih, reč prvenstveno o kvantitativnom rastu sa skrom­nim tehničkim progresom i slabim rastom produktivnosti. Prethodno potvrđuje i ekonometrijska analiza izvora rasta koja pokazuje da je dominantan faktor rasta u Srbiji pove­ćanje kapitala (investicija) nasuprot CIE, gde dominira efekat tehničkog progresa.

Na isto upućuje i poka­zatelj da Srbija troši dva puta više materijalnih resursa nego CIE da bi proizvela jedan evro nove vrednosti (dohot­ka). Reč je, dakle, o rastu guranom prvenstveno visokim in­vesticijama, odnosno „sirovom snagom“, a ne šire­njem novih tehnologija, proizvoda, poslovnih modela, zna­nja i inovacija tj. „pametnom rastu“. Takav model nije odr­živ na duži rok.