Na dodeli nagrada Emi 2019. godine, glumci Bil Hejder i Fibi Voler-Bridž uručivali su nagradu za najboljeg sporednog glumca u ograničenoj seriji. U svom uvodu, Hejder je format opisao kao „TV seriju koja je otkazana“.
Iako je šala bila simpatična, već tada nije imala snagu kakvu bi imala nekoliko godina ranije. Ograničena serija, nekada poznata kao miniserija, više nije na marginama televizije – danas zauzima centralno mesto, prenosi Index.hr.
Od „The Queen’s Gambit“ do „Chernobyl“, ograničene serije doživljavaju neverovatan porast popularnosti, naročito u godinama nakon pandemije, piše The Boar. U eri prezasićenosti sadržajem, gde se na bezbrojnim striming servisima nudi ogroman izbor, publika se sve više okreće kratkim, zaokruženim pričama.
Čini se da zlatno doba dugovečnih hitova poput „Breaking Bad“ ili „Game of Thrones“ polako zalazi, dok televizijske kuće prepoznaju sve veći apetit gledalaca za miniserijama.
Koliko je format postao važan, najbolje se videlo na dodeli Emi nagrada 2021. godine. Kategorija za najbolju ograničenu seriju bila je najjača te večeri. „WandaVision“, „Mare of Easttown“ i „The Queen’s Gambit“ bile su glavne teme razgovora, dok su „I May Destroy You“ i „The Underground Railroad“ proglašene remek-delima decenije, uz gotovo jednoglasne pohvale kritike.
U retkom potezu, nagrada za najbolju ograničenu seriju dodeljena je poslednja, umesto one za najbolju dramu, čime su i organizatori priznali koju trku publika zaista želi da vidi.
Šta je tajna uspeha?
Dok serije sa više sezona često sjajno započnu, a zatim izgube zamah jer se priča razvlači preko svake mere, a filmovi pokušavaju da uguraju previše radnje u dva sata, ograničene serije pogađaju savršenu ravnotežu. Upravo ta spremnost da se priča ispriča u celosti, bez straha od iznenadnog otkazivanja, jedan je od najprivlačnijih aspekata formata.
Odsustvo dugoročnih ugovora omogućava i privlačenje najvećih glumačkih imena koja ne žele da se obavežu na pet ili više sezona, što serijama daje „holivudski osećaj“.
Glumica i scenaristkinja Nikol Terman to je sažela rečima: „Producenti ulažu napor da nešto funkcioniše kao celina – kao, imamo šest epizoda da kažemo sve što želimo. U drugim serijama ne razmišljaju o kvalitetu; razmišljaju o kvantitetu.“
Netfliks i drugi servisi takođe podržavaju ovaj format jer se visokokvalitetni naslovi izdvajaju u moru sadržaja. Kada tražite šta sledeće da gledate, lice zvezde A-liste poput Anje Tejlor-Džoj na naslovnoj slici sigurno će privući klikove. Visok produkcioni kvalitet čini ove serije favoritima i u sezoni nagrada.
Format zaokružene priče, sa većim budžetom i poznatim glumcima, privlačan je i autorima knjiga koji traže vernu adaptaciju svojih dela, što zauzvrat dovodi do porasta prodaje knjiga.
Adaptacija romana „Normal People“ ostaje jedna od omiljenih mini-serija mnogih, uz potresnu priču „I May Destroy You“ o oporavku od traumatičnog seksualnog napada. Obe serije vode gledaoce na nezaboravno emotivno putovanje uz besprekorne glumačke izvedbe.
Preporod formata: Kako je Rajan Marfi sve promenio
Kako je onda mini-serija, nekada rezervisana za ozbiljne istorijske drame na HBO-u i profinjene britanske produkcije, postala najpopularniji format? Koren promene, kao i kod mnogo toga u današnjem medijskom pejzažu, leži u jednom imenu: Rajan Marfi.
Početkom prošle decenije, mini-serija je bila gotovo mrtav medij. U 2009. i 2010. godini, samo su dve produkcije uopšte bile kvalifikovane za Emi nagrade, a kategorija je morala da bude spojena sa onom za TV film kako bi opstala.
Sve se promenilo 2011. godine, kada je Marfijeva serija „American Horror Story“ debitovala na FX-u. Postala je ogroman hit i pokazala da format ima neiskorišćen potencijal. Već 2014. Emi nagrade su ponovo razdvojile kategorije zbog navale novih serija, uključujući i budući hit „Fargo“.
No, Marfijev najveći uticaj stigao je dve godine kasnije sa franšizom „American Crime Story“. Njena prva sezona, „The People v. O.J. Simpson“, osvojila je Ameriku i postala kulturni fenomen. Marfijev uticaj bio je zacementiran; miniserija, sada preimenovana u „ograničenu seriju“ kako bi se distancirala od zastarele prošlosti, vratila se na velika vrata.
Novi talas hitova i uticaj na industriju
Nakon što je Marfi vratio mini-serije u mejnstrim, HBO je ponovo preuzeo inicijativu sa hitovima „Big Little Lies“ i „The Night Of“. Obe su pratile rastuću popularnost kriminalističkih priča, ali su bledele u poređenju sa globalnim fenomenom „Chernobyl“.
Ta serija, potpomognuta činjenicom da je bila prvo veliko HBO izdanje nakon „Game of Thrones“, postala je jedna od najhvaljenijih serija 2019. godine, a njen kratak format podstakao je mnoge da joj daju šansu.
Kao i sa svim što postane popularno, usledile su kopije. „American Crime Story“ podstakla je talas serija o stvarnim zločinima poput „Waco“ i „Escape at Dannemora“.
„American Horror Story“ dovela je do novih antologija poput „Fargo“, a „Big Little Lies“ pokrenule su žanr „ženskih tajni“, koji su sledili „Sharp Objects“ i „Little Fires Everywhere“. Zanimljivo je da su naslednici često nadmašivali popularnost svojih prethodnika.
Kad „ograničeno“ prestane to da bude
Ipak, nova popularnost formata već pokazuje i svoje negativne strane. Producenti su shvatili da ograničena serija može brzo da stekne popularnost, pa neke projekte guraju u taj format bez pravog razloga. Dok se „WandaVision“ savršeno uklopila, serija „The Falcon and the Winter Soldier“ delovala je kao razvučen film, napravljen samo kao promocija za budući bioskopski hit.
Još je veći problem trend da „ograničene“ serije to zapravo i nisu. Ogromna popularnost serije „Big Little Lies“ navela je HBO da snimi drugu sezonu koja nije bila dobro prihvaćena.
Nedavno je i „The White Lotus„, takođe reklamiran kao ograničena serija, pretvoren u antologiju sa novom sezonom. Čak se i za zaokruženu priču „Mare of Easttown“ pominjao nastavak nakon osvojenih Emi nagrada.
Serija za koju mnogi smatraju da nije trebalo da dobije nastavak je „Squid Game“. Njen autor, Hvang Dong-hjuk, isprva nije planirao nastavak. Međutim, ogroman uspeh naterao ga je da preispita odluku. Čini se da se druga sezona bori da opravda svoje postojanje, ponavljajući krvava uzbuđenja iz prve sezone sa umanjenim efektom.
Nastavak tako zaokružene priče sa jasnim antikapitalističkim porukama deluje kontradiktorno i kao puko iskorišćavanje popularnosti. To ne znači da se serija nikada ne sme vratiti – „Fleabag“ je primer kako druga sezona može da nadmaši prvu – ali mnoge serije ne znaju kada je zaista dosta.
Ovi trendovi mogli bi da naruše ono što je ograničene serije učinilo tako moćnim. Prisilno uklapanje priča u format, a zatim njihovo neopravdano širenje, potkopaće poverenje publike.
Nedavni hitovi bili su izvanredni jer su njihovi autori iskoristili format za pričanje sažete i ubedljive priče. Nose manji rizik od serija sa više sezona i, kada su dobro napravljene, mogu da stvore neke od najboljih televizijskih sadržaja 21. veka.
Hoće li pohlepa industrije uništiti mini-serije ili je ovo tek početak njihove dominacije, pokazaće vreme.