Ana Popović: Isto sam se osećala posle prve NATO bombe i zvučnog topa

Rođena sam istog datuma kada i predsednik Aleksandar Vučić. Eto, šta mi „zapade”?! Od svih dana u godini da budem rođena baš tog, istog dana kad i on. Zato, već godinama ne slavim rođendan. Sačekam da prođe taj dan, pa tek onda zovem i primam goste.

***

Već sa pet godina sam, sa starijom sestrom Draganom, počela da pevam u horu „Dečije iskre”. Bio je tu veoma uspešan gradski dečiji hor, nastupali smo čak na Zmajevim dečijim igrama. Hor je bio u prostorijama Doma omladine, posle svih ovih decenija ko je kroz njega prošao i šta je iz njega i u njemu proisteklo u kragujevačkoj kulturu može se slobodno reći – svetinja od ustanove.

***

Išla sam u školu „21. oktobar” a u trećem razredu, me je moja učiteljica Dara Živanović uputila na prijemni ispit za muzičku. Imala sam sreće da me je primila u klasu Violeta Šarenac. Krenula sam da sviram klavir. Za razliku od mnogih ostalih, ja nisam mnogo lutala u izboru životnog poziva još kao mala sam odmah znala šta ću da radim. Nisam imala dilemu. I čitav život se bavim muzikom.

***

Moja porodica Ognjanović je stara Kragujevačka familija. Moj pradeda Petar Ognjanović je u svojoj livnici izradio sva moguća zvona za crkve i manastire po Srbiji. Deda je osnovao čuvenu Tapacirnicu. Otac je bio sekretar komiteta a mi smo stanovali privatno jer nije hteo da se „okoristi”. Imala sam divnu baku i deku, Živku i Ratomira i odrastala kod njih u mirnoj, punoj zelenila Nušićevoj ulici. Nekada jednoj od najlepših u gradu, i do skora se tako „držala” ali je sada i ona već dobrano urušena i naružena investitorskim urbanizmom i pohlepnim devastirajućim „graditeljstvom”.

***

Vreme koje pamtim, kada sam išla u osnovnu školu je bilo stvarno bezbrižno i srećno. pogotovo sa ove, današnje tačke gledišta kada je apsolutno sve ružno, nesrećno i zlokobno. Žao mi je što su moja deca morala da odrastu u ovom i ovakvom vremenu. Ipak, barem su imala tu sreću što i ona imaju babe i dede koji su ih očuvali.

***

Bila je to Jugoslavija. Svi smo se družili i putovali po čitavoj bivšoj zemlji. Sva vrata su nam bila „otvorena”. Na primer, moj ćale je imao drugara Makedonca iz vojske i mi smo stalno sa njima zajedno letovali, provodili svaki praznik: 29. novembar, 1. maj, Nove godine… Imali smo prijatelje u Poreču i letovali tamo, bukvalno pred sam početak rata. Nismo ni bili svesni šta nam se, odjednom, desilo. Kad si mlad, nešto te i ne zanima politika, za razliku od sadašnje dece, koja su potpuno svesna i osvešćena. Pošteno, mi ismo bili.

***

U to vreme mi smo mogli da idemo na bilo koji sport, ja sam krenula na atletiku, ali i sve ostale aktivnosti potpuno besplatno. To je danas nemoguće. Imali smo obavezne radne uniforme a na časovima fizičkog svi istu, jednobraznu opremu. Ko nije imao crveni šorc i belu majcu odmah je bio isteran sa časa. Sa školom smo išli na rekreativne nastave gde smo svakog dana po Kopaoniku pešačili po 15 kilometara. U osmom razredu sam otkrila i počela da sviram klavijature. Otac mi ih je kupio i sa sestrom koja je tada pevala imam prvu svirku u restoranu „Obala” u Šumaricama. Sa svirkama i nastupima nastavljam i kroz celu srednju školu.

***

I tada kreću 90.-te i svo ono ludilo koje se dogodilo kod nas. Kriza, haos, nema ništa nigde da se kupi. Čekali smo u redovima satima za litar mleka. Bukvalno smo delili jednu cigaru svi na odmoru. Mi, sad to pamtimo kao „eto, nonšalantno” ili „pa, pretekli smo” ali kad ozbiljnije „vratim film” i shvatim da sam danas ja roditelj i da sam u toj situaciji ne znam šta i kako bi to „uradila” i podnela. Pitam se da li su naši roditelji bili mnogo kul, super sposobni ili su se jednostavno navikli na sve i oguglali. Ili, nisu imali izbora. Ali, izbor, po meni, uvek postoji. Ne odričem se toga.

***

Tako da smo i mi, tada mladi ljudi, tinejdžeri bili bukvano osuđeni na loše odluke ali ne samo visoke politike nego i naših roditelja, njihovog (ne)ngažovanja. Ipak, odnos moje generacije prema „bavljenju politikom” kolektivno se menja odlaskom na fakultet. Počinjem da studiram 1995. godine, taman posle DEPOS-a a pre Kolaicije Zajedno. Prva godina studija je bila strašna, lonci sarme se vuku autobusom za Beograd. I sve ostalo. Nema se.

***

Opet sa sestrom, koja je to radila mnogo duže i preko cele godine, leti počinjem da pevam u Budvi, sa bendom u „Rondu”. Krećem da pevam i u Beogradu, restoran „Pikaso”, Klub N na Banovom brdu i na Kalemegdanskoj terasi kad se otvorila. Postaje nekako nenrmalno, da ja bez ijednog narodnjaka na repertoaru počinjem da kući dolazim sa brdom para i buketima cveća.

***

Zakuvalo se. Počinju protesti 1996/97. godine. Mi sa beogradske akademije smo se svi okupili u svečanoj sali i profesori nam kažu da „idemo svi na ulicu”. Nema predavanja i ispita. Odlazimo i svaki dan smo na ulici puna tri meseca. Hoću da kažem „već viđeno”. Sve se to, ovo danas, nama već (iz)dešavalo. Ali je poražavajuće da mi, danas, posle 30 godina to isto radimo samo sada sa svojom decom. Ništa nismo uspeli da uradimo. Opet su generacije i generacije – zatajile.

***

Ja i dalje pevam u Beogradu, sve do bombardovanja. U međuvremenu počinjem da radim u muzičkoj školi u Kragujevcu. Neprestano sam na putu, ovde radim a tamo živim. Kada kreće bombardovanje kao da imam „prekid filma”. Definitivno se vraćam kući. Počinje era podruma i skloništa. Živeli smo u naselju Aerodrom. Četvrti sprat. Nestaje struja. Ja na terasi pijem kafu i pušim. Bila je nestvarna mesečina i gledam ogroman trag na nebu. Naša pekinezerka počinje da se trese. Ništa ne shvatam. Kada je grunulo. Bila je to prva bomba koja je pala u Šumarice. E, isti osećaj sam imala prošle godine, 15. marta u Beogradu kada su na nama na prtotestu „isprobali” zvučni top. Isti osećaj nemoći i strašne uznemirenosti. Tada smo znali da je protiv nas 19 zemalja a sada je to naša sopstvena država.

***

Pre promena 5. oktobra, sa bendom 2000.-te nastupam na Budvanskom festivalu. Bili smo hit godine na crnogorskoj televiziji „Elmag”. To je bitan trenutak moje karijere jer shvatam da ta vrsta estrade nije za mene. Nije to moj svet i samo sam ga napustila. Nikada nisam pravila kompromise, pa nisam htela ni tada. Sada na to gledam kao sreću da u muzici radim ono što volim i sa ljudima koje volim.

***

Saša i ja se venčavamo četiri dana pre 5. oktobra. Na našoj svadbi je svirao Jovan Maljoković i bend je morao da krene ranije za Beograd jer su već svi putevi ka njemu bili već blokirani. Mislili smo „to je to” i nikada se više neće ponoviti. Kao, jesmo godine proveli na ulicama ali, isplatilo se… Završeno je. Naučili smo. Au, al’ smo se prevarili.

***

Godinu dana kasnije sam rodila stariju ćerku Minu, a 2006. mlađu Katarinu. Radim u školi i krećem da pevam sa „Riheb” bendom – direktna asocijacija na Ejmi Vajnhaus. U Kragujevcu nastupamo u „Tvistu”, takvo mesto danas više ne postoji a mnogo smo i putovali. Jednog meseca, 2012. godine smo imali čak 25 svirki. Kreće saradnja sa „Smakom” i upoznajem Borisa Aranđlovića koga sam kao Kragujevčanka do tada samo znala iz priča.

***

Dogovaramo se oko koncerta u Areni. Kreću probe, naravno, prvo u Domu omladine. Koncert je bio velilanstven. Moj kolega Dragoslav Tanasković Trnda i ja smo ga, pevajući prateće vkale, bukvalno preplakali na bini Arene koliko je sve bilo emotivno. Sa Smakom nastupamo u našem gradu – „Smak” se vraća kući na Arsenal festu. Ponovo imamo koncertu u Beogradu na Ušću 2015. godine, posle kojeg je Boris preminuo u Holandiji. Njegova smrt nam je svima izuzetno teško pala. Bio je najlepše biće koje sam ikada upoznala. Posebno smo bili vezani nas dvoje jer je on imao veliko povrenje u moj glas.

***

Bubnjar „Smaka” Slobodan Stojanović Kepa dolazi na ideju da napravimo bend „Kepa & free spirits” u kome ću ja da pevam njihove odabrane pesme. Krećemo sa svirkama po čitavoj bivšoj Jugoslaviji, na svim mogućim festivalima i klubovima od Skoplja do Pule. Izuzetan nastup smo imali u Sava centru kada je rađen dokumentarni film o klavijaturisti Lazi Ristovskom i u emisji „Tri boje zvuka”. Jedan od boljih nastupa je bio i u našem kragujevačkom Teatru. Snimili smo album „Zaveštanje” za PGP RTS.

***

Na početku „spiritsa” sam bila pomalo zatečena situacijom da trebam da pevam toliko poznate pesme i hitove ali na svoj način… da ljudi to možda neće prihvatiti ali Kepa nije imao dilemu i izgurali smo to uz najpozitivnije reakcije publike. Tek tada sam na tim koncertima shvatila kolike su zvezde „smakovci” bili na prostorima nekadašnje SFRJ. I, koliko ljudi i danas vole njihovu muziku.

***

Kreće korona i sve svirke i nastupi prestaju. Između prvog i drugog talasa pademije ispraćamo stariju ćerku na studije u Španiju. tamo je zatiču protivepidemiološke mere, lokaduni… Sama je u nepoznatoj zemlji. Ona ne može da dođe ovde a tek mi tamo da odemo nikako. Shvatiš da mi više nismo ni zemlja „trećeg sveta”. Da smo „svrstani” u rang nekih državica za koje nisu čuli ni bolji poznavaoci geografije. Toliki smo ti mi „ekonmski tigar”. Taj osećaj koji ima roditelj kada ispraća svoje dete u nepoznato nikadaneću i ne mogu da oprstim našim vlastodršcima koji su nas dotle doveli i koji bahato, zarad svojih ličnih interesa, kroje naše sudbine. I, naše dece. Tada, tu na aerodromu sam osedela. Bukvalno.

***

Kod nas užas nikad ne staje. Samo jedan smenjuje drugi. Najveći je pre dve godine, pad nadstrešnice u Novom Sadu koja odnosi 16 nevinih žrtava. Šta god da smo mislili da smo do tada preživeli ovaj zločin je najveći i najstrašniji. Jeziv. Opet smo na ulicama, sa najopravdanijim revoltom ikada. Naravno da kao roditelj stajem, ne samo uz svoju, već svu decu. Kao prosvetni radnik i majka uvek sam uz njih, naročito kada su u pitanju učenici i maturanti moje škole. U tome nisam bila usamljena. Na početku nas je u kletivu bilo, sa istim razmišljanjem, više nego pola. Kako je vreme odmicalo i dešavale su sve groznije i groznije stvari, ljudi su se verovatno obeshrabrili.

***

Ja, nisam. Naravno da sam bila na svakom većem protestu koji se dešavao bilo gde u Srbiji: Novi Sad, naravno sretenjski u svom gradu, Niš, Beograd, Novi Pazar, Kraljevo… U Kragujevcu smo pokrenuli blokadni hor i pevali na Sretenje. U aprilu smo pešačili na protest prosvetnih radnika u Čačku, gde su nas podržali studenti i poljoprivrednici. Deca su nam svima bili inspiracija i davala snagu. Šta god da može da pomogne u njihovoj borbi i može da dovede do promene spremna sam. I, radim. Kao čovek imam potrebu da stanem „na tu stranu”, na bilo koji način. Odnosno, na sve moguće načine koji od mene mogu da se očekuju. Ne pitam, već gledam i delam kako god mogu da dopriesem.

***

Odmah sam se prijavila na obuku za kontrolore na izborima. Idem gde bude trebalo. To je, mislm, najmanje što možemo da uradimo da podržimo studentsku borbu. Kada bi svako od nas to uradio celokupna situacija bi bila bolja. Drugačija. Sada je situacija takva kakva je. Ne deluje optimistički, ali baš ni malo. Ljudima se čini da ne vide način kako može ovo da se reši, da se izađe iz „ovog” na dobar i pozitivan način. Da se jednom, za svagda, oslobodimo i rešimo: laži, prevara, obmana… gluposti kojima nas „ubija” ova vlast i ovaj režim. Koje oni neprekidno, kao papagaji, izgovaraju i ljudima „pune glavu”. Ali, mi iz najboljih namera i najpoštenijih osnovnih ljudskih poriva moramo da im se svuda i na svakom mestu – suprostavljamo. Moramo da se borimo protiv ovog zla. I, izborimo.

***

Osnovni osećaj, koji preovladava u našoj zemlji, među svim onim ljudima koji su normalni je nemoć i nepravda. Koja se vrši nad svima nama. Ta, kako se čini bezizlaznost i svakodnevno „gutanje” svih tih negativnih emocija koje vlast i režim bude u nama. Ljudi se pitaju kako s tim da se izbore. E, tu negativnu energiju moramo da kanališemo i usmerimo u nešto pozitivno. U promene. Trudim se da ih „kanališem” sa ljudima koji slično misle. Lakše je kad znam da nisam sama, da nas ma više. Zato je to to, taj jako bitan osećaj kada smo na protestima. Da si deo, ne samo grupe istomišljenika već nečeg većeg i važnijeg od sebe. Deo nečeg pozitivnog.

***

Pre neki dan sam čula, i zamislila se nad tim, da smo svi mi umrli za vreme korone i sada smo u paklu. Mogu da se složima sa tom konstatcijom. Mi, kao da živimo u nekom nenormalnom, velikom eksperimentu. Ja, kao žena od punih 50 godina već više od tri i po decnije stalno gledamo i slušamo jedne iste ljude koji večito pokušavaju da nam nešto „objasne”, naravno, na našu štetu a njihovu ličnu korist. Ubeđuju nas, zabeđuju, zaluđuju… To mora jednom da stane, da prestane.

***

Znači, nema odustjanja od borbe. Naša deca, koja su sve ovo pokrenuli, stvarno nisu ništa kriva za sve ovo što smo im mi priredili. Jer, i to stalno ponavljam deca nikada nisu kriva. Zbog toga, ne da moramo da stojimo uz već – ispred njih. Naročito kada ih gaze, prebijaju, prate, hapse, ucenjuju… pokušavaju da ubiju njihovu borbu ili njih same. I, stajaćemo. Taj osećaj zajedništva koji nas i dalje nosi, možda se malo „uspavao”, ali je ipak i dalje prisutan. I, biće prisutan. Kad god zatreba.

O sagovornici

Profesorka klavira i pevačica Ana Popović (devojačko Ognjanović) rođena je u Kragujevcu 1976. godine. Osnovnu i srednju mizičku šoklu završila je u rodnom gradu a Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu – odsek klavir. Od svoje 16.-te gdina snima u studju prateće vokale, albume, džinglove i reaklame.

Već 27 godina predaje u Muzičkoj školi „Dr Miloje Milojević”. Kao solo pevčica nastupala je sa bendom „Rihab” i „Kepa & free spirits” a u kultnoj grupi „Smak” pevala je prateće vokale. Učestvovala je na Beoviziji.

Udata je za Sašu i majka dve punoletne, kako u šali „citira” čoveka koji je rođen na isti dan kao ona – „dva talibana”, ćerke Mine i Katarine.