Nekada su mladi želeli da budu doktori, advokati, sportisti… Danas, čini se, sve češće žele da njihov posao bude manje akademski, a više javni. Ali javni na malo drugačiji način. Influensing je danas zanimanje koje obećava dobru zaradu, besplatne poklone, putovanja, fleksibilno radno vreme, a sve to na platformama na kojima su oni odrasli, pa nije ni čudo da mnogi mladi upravo ovu formu zaposlenja sanjaju. Ono što jeste novo, međutim, nije sama želja, već način na koji joj pristupaju.
Influenser marketing danas spada među najbrže rastuće grane digitalne industrije, a kompanije u Srbiji i globalno ulažu sve više novca u taj kanal. Čak 74 odsto marketara planira povećanje budžeta za influensere, dok već 60 odsto brendova daje prednost manjim, profesionalno vođenim profilima u odnosu na velike naloge. Ovaj trend pokazuje da tržište više ne nagrađuje samo broj pratilaca, već kvalitet i profesionalni pristup. U takvom okruženju, profil, čak ni onaj sa manjim brojkama, više nije samo lični kanal, zato ne čudi što se menja i način na koji se tim profilima upravlja.
Upravo zbog toga, tržište influensinga postaje sve kompleksnije. Broj aktivnih influensera uključenih u profesionalne kampanje stalno raste, a konkurencija je sve jača. Zato nije iznenađujuće što mladi koji žele da se upuste u ovaj svet od samog početka traže neku vrstu sigurnosti da će njihovi napori zaista doneti rezultate.
U toj fazi često srećemo i situacije koje zvuče gotovo neverovatno – deca koja još nisu završila srednju školu već unajmljuju frilensere da im prerasporede fotografije i video-sadržaj na profilu. Deca biznismeni.
„Ko je jamio”
Dok su prve generacije influensera spontano dolazile do popularnosti, čestim objavama na tada dominantnoj platformi Jutjub, danas je sve malo drugačije. Nekada je sve bilo jednostavnije: dovoljno je bilo imati kameru i snimak “šta se nalazi u mojoj torbi” da bi profil stekao pažnju. Mreže nisu bile toliko zasićene, a tek retki su se usudili da oprobaju svet influensinga. Yasserstain, Zorannah, Lea Stanković, Muđa, Marija Žeželj samo su neki od pionira balkanskog influensinga – ko je tada jamio, jamio je. Njihovi profili i danas imaju publiku, a popularnost koju su stekli i dalje traje.
Danas mladi ne žive u tom svetu. Za razliku od svojih prethodnika, oni više ne mogu da čekaju organski rast i oslanjaju se na sreću – jer danas svako želi “parče kolača”. Stoga, umesto da čekaju organski rast u nadi da će ih algoritam magično progurati, mnogi već od prvog dana planiraju svoj profil i nastoje da ubrzaju vidljivost. Fotografije se biraju po estetici, video se montira prema pravilima koja “rade”, objave se tempiraju. Drugim rečima, njihova karijera počinje pre nego što zapravo počne.
U tom prezasićenom prostoru, sve je manje prostora za lutanje. Mnogi već u ranoj fazi angažuju ljude koji će im pomoći da ubrzaju rast – od montažera i snimatelja, do onih koji vode profil. Ne zato što ne znaju sami, već zato što ne žele da izgube vreme u pokušajima i greškama. Jer vremena, zapravo, nema mnogo. Konkurencija je ogromna, a pažnja publike ograničena. Zato mladi sve češće biraju prečicu. Ili preciznije – optimizovanu verziju puta.
Kako za NIN govori Nemanja Lukić, marketinški stručnjak, neki bi influensere okarakterisali kao “besposličare” koji samo upale kameru i objave sadržaj. Drugi bi rekli da je to zapravo rudarski posao – istina je, naglašava on, negde između, ali sve više naginje ovoj drugoj strani.
“Danas je evidentno da sve više mladih želi da izgradi lični brend i živi od društvenih mreža. Međutim, kreiranje sadržaja više nije samo snimanje videa – to je čitav proces koji podrazumeva ideju, produkciju, montažu, analitiku i plasiranje sadržaja u pravom trenutku”, kaže on.
Lice i naličje
Lukić navodi da i kako profil raste, rastu i ambicije. Dolaze ozbiljniji projekti, sponzorstva, kampanje i saradnje. U tom trenutku jedna osoba jednostavno ne može sve da postigne sama. Snimanje, editovanje, komunikacija sa klijentima, praćenje trendova i algoritma – sve to oduzima ogromnu količinu vremena i energije.
“Pored toga, algoritmi danas zahtevaju konstantnost i brzinu – ko ne objavljuje redovno i kvalitetno, brzo ispada iz igre. Upravo tu dolazi potreba za stručnjacima – ljudima koji znaju kako funkcionišu mreže, kako se pravi strategija i kako se sadržaj pretvara u rezultate”, kaže Lukić i dodaje da upravo zbog toga mladi sve češće angažuju profesionalce – ne zato što ne znaju, već zato što žele da rastu brže, kvalitetnije i da se fokusiraju na ono što je najvažnije: “da budu lice i autentičan glas svog brenda, dok operativni deo prepuštaju stručnjacima”.
Trend da mladi prepuštaju vođenje profila drugima, navodi Lukić, zapravo je posledica profesionalizacije društvenih mreža. Ono što je nekada bio hobi, danas je ozbiljan posao koji zahteva znanje, strategiju i kontinuitet.
Lukić je mišljenja da je zbog prezasićenosti tržišta danas teže organski doći do popularnosti bez stručne pomoći.
“Nekada je bilo dovoljno da imaš dobru ideju i osnovnu kreativnost, danas to više nije dovoljno. Algoritmi favorizuju kontinuitet, format koji radi, zadržavanje pažnje i precizno targetiranje publike, što su već stvari koje traže znanje i iskustvo. Da bi neko za kratko vreme uspeo, mora da se ‘desi čudo’, toliko da bude drugačije i autentičnije da masa veruje. Da iskoči iz šablona. Danas postoji previše istog sadržaja, sve to ‘guši’ i to instant može verovatno biti uspešno u smislu nekoliko videa je viralno, ali publika danas nikad brže i lakše prepoznaje ‘pravu stvar’. Sve što je previše upeglano, do detalja, izveštačeno, neće proći”, kaže on.
Lukić nastavlja dodajući da je upravo tu jedan od glavnih problema.
“Ljudi sve manje veruju velikim influenserima jer su prodavali/reklamirali sve od igle do lokomotive, a mreže sve pamte. A ljudima više nego ikada treba ono prirodno da se poistovete sa njima”, kaže on. Zato organski rast i dalje postoji, ali više nije brz i lak.
“Bez razumevanja platformi lako se desi da kvalitetan sadržaj ne dobije vidljivost. A i oglašavanje više nije kao pre, za isti novac danas se dobija znatno slabiji rezultat”, kaže Lukić.
Prema njegovim rečima, mladi koji angažuju stručnjake za svoje profile dobijaju kompletnu podršku – od strategije i pozicioniranja, preko kreiranja, snimanja i montaže sadržaja, do vođenja komunikacije sa publikom. Uz to, stručnjaci prate analitiku, daju savete za veći doseg, pomažu oko brend saradnji i monetizacije, pa čak i pokreću plaćene kampanje za brži rast i vidljivost. Ukratko, ima posla ko hoće da radi.
Cene variraju od nekoliko desetina evra po videu za editovanje, do nekoliko stotina za snimanje, dok vođenje profila kod frilensera može da ide do oko 1.000 evra mesečno. Agencije su, prema Lukićevim rečima, značajno skuplje i neretko idu i do nekoliko puta viših iznosa, u zavisnosti od brenda i obima posla.
Naravno, postoji i mali paradoks u svemu tome. Autentičnost, koja se najviše ceni, sve češće dolazi uz dozu planiranja. Spontanost se pažljivo pakuje, a “prirodni trenuci” umeju da imaju više verzija pre nego što završe na profilu.
Upravo zato, i pored sve veće profesionalizacije, ono što zaista pravi razliku i dalje ne može u potpunosti da se isplanira. Ali to ne sprečava novu generaciju da pokuša. Pa ako već postoji šansa da se uspe – zašto to ne bi radili u “petoj brzini”. I tako danas imamo generaciju koja još nije završila fakultet, ali već ima kontent plan, ciljnu grupu i, neretko, osobu koja zna kada je najbolje vreme za objavu. Možda deluje preuranjeno. A možda je samo prilagođavanje pravilima igre u kojoj se kasni i pre nego što se zapravo krene.
PROČITAJ VIŠE SA IZVORA — nin.rs