Mi smo preskočili razvoj građanske klase. Miloš nam je dao zemlju pre nego što smo naučili šta znači biti građanin, a komunizam nam je dao sigurnost pre nego što smo naučili šta znači biti slobodan
Da je Karl Marks ikada svratio na šumadijsku rakiju sredinom 19. veka, verovatno bi zbunjeno češao bradu. Njegova teorija bila je jasna: istorija je voz koji ide od feudalizma, preko surovog kapitalizma, do trijumfa proleterijata. Ali voz za Srbiju i pravoslavni Istok nije pratio taj red vožnje. Dok je Engleska stvarala dimnjake i mizeriju radničke klase, Srbija je 1833. godine, pod knezom Milošem Obrenovićem, uradila nešto nezamislivo za ostatak Evrope, ukinula je feudalizam jednim potezom pera i podelila zemlju seljacima.
Tako smo dobili unikatnu figuru: slobodnog seljaka. Ali, kako to biva na Balkanu, svaka sloboda ima svoju cenu. Taj seljak nije postao „građanin“ (citoyen), već vlasnik male parcele koji ne veruje nikome osim svojoj porodici i Bogu, a državu doživljava kao nužno zlo koje samo uzima porez.
Pravoslavni kulturni krug nikada nije u potpunosti „svario“ rimsko pravo. Kod nas se zakon poštuje kad je pravedan; na Zapadu je pravedan jer se poštuje. Ta glad za supstancijalnom pravdom, onom koja ispravlja nepravde „iz stomaka“, postala je savršeno gorivo za komunizam.
Kada su komunisti 1945. godine ušetali u Beograd, oni nisu doneli komplikovane ekonomske grafikone. Doneli su obećanje o apsolutnoj pravdi. Za nepismenog ili polupismenog seljaka, koji je generacijama bio „čist list papira“ bez alata kritičkog mišljenja, komunistička partija je postala nova Saborna crkva. Ideologija je zamenila liturgiju, a harizmatični vođa je seo na upražnjeno mesto „Baćuške“ cara ili kralja.
Jugoslovenska varijanta komunizma bila je specifičan „bućkuriš“. Bili smo dovoljno otvoreni da vidimo Trst i farmerke, ali dovoljno zatvoreni da ne izgradimo institucije. Taj „meki“ socijalizam stvorio je opasnu iluziju: mislili smo da imamo zapadni standard, a zadržali smo istočnjačku nesklonost prema odgovornosti pojedinca i vladavini prava.
U tom sistemu, „pravo“ je i dalje bilo fusnota, a „pravda“ (odnosno ono što Partija kaže da je pravda) bila je naslovna strana. Rezultat? Dobili smo hibridnog čoveka koji uživa u plodovima potrošačkog društva, ali i dalje čezne za čvrstom rukom koja će „udariti šakom o sto“ i podeliti pravdu mimo dosadnih zakona i sudova.
Zato naša tranzicija traje decenijama i deluje kao da se vrtimo u krug. Mi nismo prešli iz komunizma u kapitalizam; mi smo pokušali da pređemo iz stanja „slobodnog seljaka“ (koji čeka da mu država reši sve) u „slobodnog građanina“ (koji sam preuzima odgovornost). Taj prelaz je bolan jer institucije sistema, sudovi, mediji, parlament, zahtevaju hladno pravo, dok naše srce i dalje kuca u ritmu Miloševe 1833. godine i potrage za „narodnim tribunom“.
Kada nemaš izgrađeno kritičko mišljenje, ideologija se ne dekonstruiše, ona se samo presvlači. Juče je bila crvena, danas je možda neka druga, ali suština ostaje ista: vera u vođu umesto vere u proceduru. Ne verujemo institucijama, pa stalno biramo ljude koji ih zamenjuju.
Problem Srbije nije u tome što nismo „evropski“. Problem je u tom istorijskom raskoraku. Mi smo preskočili razvoj građanske klase. Miloš nam je dao zemlju pre nego što smo naučili šta znači biti građanin, a komunizam nam je dao sigurnost pre nego što smo naučili šta znači biti slobodan. Nismo preskočili samo kapitalizam, preskočili smo učenje šta znači biti građanin.
Danas živimo posledice tog „bućkuriša“. Tranzicija će se završiti tek onda kada shvatimo da je Pravo jedini garant da će Pravda ikada biti dostižna. Dokle god tražimo prečice do pravde mimo zakona, ostaćemo slobodni seljaci na sopstvenoj zemlji, ali zarobljenici u sopstvenoj državi.
Ali, upravo kada se činilo da je „bućkuriš“ istorije postao naša sudbina, dogodio se neočekivani obrt. Pojavila se generacija koja nije postrojena u partijske ćelije niti je uspavana lažnim obećanjima o pravdi. To su deca koja su odrasla u globalnim turbulencijama, od kovida koji je srušio privid granica, do surovog saznanja o „prokletstvu ekonomske emigracije“.
Ti mladi ljudi su intuitivno osetili veliku prevaru: shvatili su da fakultetska diploma ne treba da bude „karta u jednom pravcu“ za Zapad, gde bi postali građani drugog reda, već alat za izgradnju sopstvene kuće. Shvatili su duboku, arhetipsku istinu one narodne izreke da je „prase najjače na svom koritu“. Ali, za razliku od prethodnih generacija, oni to „korito“ više ne vide kao kaljugu egalitarizma, već kao suvereni prostor koji se brani znanjem i integritetom.
Aktuelna vlast se ne plaši opozicije u klasičnom smislu; ona se plaši ovog intuitivnog bunta. Plaši se onih koji su dovoljno obrazovani da dekonstruišu ideologiju, a dovoljno emotivno vezani za zemlju da ne žele da je napuste. To je generacija koja je „ukapirala“ igru. Oni vide da je represija samo maska za nesigurnost, a krađa samo poslednji pokušaj onih koji znaju da im vreme ističe.
Ti studenti ne traže „novu pravdu“ od novog vođe. Oni traže Sistem. Traže da njihovo znanje vredi ovde, a ne u nekom predgrađu Frankfurta. To je taj prelomni momenat, prelazak sa „slobodnog seljaka“ na slobodnog, obrazovanog građanina koji više ne čeka milostinju od države, već zahteva da država služi njemu.
Mi, koji smo gledali kako se istorija ponavlja kao farsa, sada imamo samo jedan zadatak: da im budemo vetar u leđa. Primer Mađarske i njihove referendumske atmosfere pokazuje kako se sistem, ma koliko delovao monolitno, urušava onog trenutka kada kritična masa kaže „dosta“.
Što pre vladajuće strukture shvate da se ovaj proces ne može zaustaviti pendrekom niti kupljenim glasom, to će tranzicija biti bezbolnija. Ovi mladi ljudi nisu došli da sruše državu, oni su došli da je naprave, jer su shvatili da je jedina prava sloboda ona koja se gradi na sopstvenom pragu.
Krug se zatvara. Od Miloša koji je seljaku dao zemlju, stigli smo do studenata koji toj zemlji daju dostojanstvo institucija. Tranzicija se ne završava potpisom u Briselu ili Vašingtonu; ona se završava u glavi onog mladog čoveka koji odluči da svoju pamet investira u Srbiju, uprkos svemu. To je taj „iskričavi“ trenutak u kojem pravda konačno susreće pravo, a mi, „matori“, možemo samo da budemo ponosni što smo dočekali generaciju koja je pametnija od naših zabluda.
Ovo je gruba slika, ali ponekad grube slike bolje otkrivaju obrazac nego precizni detalji. U ovom tekstu se Zapad uzima kao primer ne zato što je „bolji“, već zato što je prošao drugačiji put.