Može li NATO biti spašen?
Ovo pitanje se sve češće postavlja otkako predsednik SAD Donald Tramp počinje da uporno omalovažava savez, a zatim i da preti povlačenjem iz njega, piše Ivo Dalder, bivši američki ambasador pri NATO-u za Politico.
Moj odgovor? Da. Ali ne isti NATO kakav smo poznavali poslednjih 77 godina. Da bi preživeo talas američkih kritika, moraće da nastane veoma drugačiji savez i to uskoro.
Deo neprijateljstva američkog predsednika bio je očekivan. Tramp već decenijama kritikuje američke bezbednosne saveze, još od poznatog intervjua za Playboy 1990. godine, kada je rekao da saveznici treba da plaćaju SAD za bezbednost koju im pruža. Kao nekadašnji biznismen iz sektora nekretnina, smatrao je da teret saveznika nadmašuje korist, i taj stav je zadržao i kao predsednik.
Godine 2017. ušao je u Belu kuću tvrdeći da je NATO „zastareo“. Kasnije ga je nazivao „papirnim tigrom“, „beskorisnim“, a nakon što saveznici nisu podržali njegove poteze prema Iranu, otišao je i dalje.
Za Trampa je rat u Iranu bio test NATO-a, i po njegovom mišljenju savez je pao. „Pamtićemo“, rekao je, tvrdeći da će SAD „spašavati njih, ali oni nikada nas“. Na pitanje o mogućem povlačenju iz saveza rekao je da je to „izvan razmatranja“.
Ipak, mnogi smatraju da predsednik ne može jednostrano da napusti NATO bez odobrenja Kongresa. Zakon iz 2023. godine to zabranjuje bez dvotrećinske većine u Senatu ili novog zakona. Ali ustavna validnost tog zakona je sporna, jer su predsednici ranije povlačili SAD iz međunarodnih sporazuma bez Kongresa.
Čak i bez formalnog povlačenja, Tramp može značajno da oslabi NATO iznutra: smanjenjem američkih trupa u Evropi, povlačenjem iz komandne strukture ili odbijanjem učešća u zajedničkom odlučivanju.
Član 5 NATO-a, koji definiše da se napad na jednu članicu smatra napadom na sve, ostavlja državama slobodu da same odluče kako će reagovati – čak i simbolična podrška bi tehnički ispunjavala obavezu.
To je realnost koja stoji pred saveznicima Amerike.
Pokušali su da pomognu Trampu da razume zašto je NATO važan ne samo za njih, već i za SAD. Pokušavali su kroz laskanje, povećanje vojne potrošnje, česte pozive i posete… Ništa od toga nije uspelo.
Tri opcije
To znači da saveznici sada imaju jasan skup izbora: prvo, mogu pokušati da „prežive“ Trampa u nadi da će sledeći predsednik ponovo učvrstiti američko vođstvo i posvećenost NATO-u. To je uspelo tokom njegovog prvog mandata, ali nije jasno da li bi uspelo ponovo. Nešto suštinsko je narušeno, a evropsko poverenje u Ameriku je deo toga.
Druga opcija je oslanjanje na sopstvene snage i stvaranje istinski evropskog odbrambenog i odvraćajućeg sistema izvan NATO-a, kako bi se obezbedila strateška nezavisnost od SAD.
Ali to bi bio uzaludan poduhvat. Nijedna postojeća ili nova isključivo evropska struktura ne bi imala operativno, logističko ili institucionalno znanje potrebno za organizovanje kolektivne odbrane.
Što ostavlja treću opciju: NATO – savez koji vodi evropsku kolektivnu odbranu od 1950. godine – ali, kako sam rekao, NATO koji bi bio veoma drugačiji.
Savez koji se razvijao poslednjih 75 godina nije samo pod američkim vođstvom, već je i američki centriran. Američki vojni, obaveštajni i diplomatski doprinos predstavlja „kičmeni stub“ koji ga drži uspravnim i operativnim.
Zamena tog američkog jezgra neće biti laka. Ali nije ni nemoguća.
Evropa i Kanada imaju zajedničke resurse, vojno iskustvo, proizvodne kapacitete, tehničke mogućnosti i sve više političku odlučnost potrebnu da zamene SAD u središtu saveza.
Zemlje NATO-a su se obavezale da povećaju vojnu potrošnju na nivoe bliske onima iz Hladnog rata. Uvode različite oblike vojnog roka kako bi povećale broj vojnika i ubrzavaju proizvodnju odbrane brzinom kakva nije viđena poslednjih 40 godina.
Iako zaostaju za SAD u inovacijama i tehnologiji, sustižu ih – delimično kroz saradnju sa ukrajinskim firmama koje su nadmašile globalni prosek u vojnoj inovaciji i proizvodnji.
Takođe su pokrenuli zajedničke projekte van NATO-a, ali komplementarne njemu – poput britanske Zajedničke ekspedicionarne sile, programa EU „Security Action for Europe“ koji podstiče zajedničku nabavku evropske opreme, i francuskih bilateralnih razgovora o proširenju nuklearnog odvraćanja na evropske saveznike.
Ono što je saveznicima NATO-a sada potrebno jeste vreme da pretvore odlučnost i resurse u stvarne vojne kapacitete. Problem je što se to vreme meri godinama – možda pet ili više – a ne mesecima.
Takođe, brzina uspešne transformacije zavisi od nivoa američke saradnje. Više saradnje znači brže promene, i obrnuto.
Ipak, više evropski NATO je odavno potreban. Žalosno je što je upravo prvi američki predsednik koji je kritičan prema NATO-u pokrenuo ovu transformaciju. Ali na kraju, i Evropa i NATO će iz toga izaći jači.