Odavno nije bilo manjeg zakona koji je proizveo veću reakciju u zemlji i van nje. Poslednja reforma pravosudnog sistema jedva da je na snazi tri meseca, a već se licitira datumom kada bi izmene koje bi trebalo da anuliraju posledice Mrdićevih zakona mogle da budu usvojene u Skupštini. A iako se kratak životni vek kontroverznih pravosudnih zakona bliži kraju, pitanja ostaju – zbog čega su doneti Mrdićevi zakoni, šta je njima vladajuća većina želela da postigne i zašto je reakcija Evropske komisije bila tako direktna?
Piše: Vuk Jeremić
Da bi se razumeo pun efekat Mrdićevih zakona potrebno je vratiti se nekoliko godina unazad. U januaru 2022. godine održan je referendum o izmenama Ustava Srbije u oblasti pravosuđa. U uslovima niske izlaznosti, opcija ZA je pobedila sa malo manje od 60 odsto glasova, otvarajući put za izmenu najvišeg pravnog akta.
Izmenjeno je dvadesetak ustavnih odredbi koje su se ticale pozicije pravosudne grane vlasti, a zajednički cilj im je bio da se osnaži depolitizacija pravosuđa. U skladu sa tim, Narodna skupština je izbačena iz procesa izbora sudija i tužilaca, a znatno veća ovlašćenja data su pravosudnim savetima – Visokom savetu sudstva i Visokom savetu tužilaštva.
Do emancipacije pravosuđa nije došlo od sebe – u pitanju je bila obaveza Srbije iz pristupnih pregovora sa EU. A iako su autori izmena bili iz Srbije, svaka odredba je morala da ima prelaznu ocenu Venecijanske komisije.
Posle formalne izmene Ustava, usledio je višegodišnji proces usvajanja niza pravosudnih zakona u kojima su razrađivane nove ustavne odredbe. Ipak, u toku celog tog perioda, utisak je bio da su promene izvršene samo na papiru, sa malo uticaja na stvarnu poziciju sudova i tužilaštava.
Tokom poslednjih petnaestak godina tužilaštvo je steklo status inertne i neefikasne organizacije. Jeste se hapsilo, pokretane su istrage i podizane optužnice, ali je uporno izostajalo procesuiranje visoke političke korupcije. Afera za aferom prolazila je bez ikakve reakcije tužilaštva, jačajući utisak u javnosti da je tužilaštvo pod punom kontrolom nosilaca političke vlasti.
Čitav ovaj period, tužilaštvom je rukovodila Zagorka Dolovac, najpre kao Republička, a posle izmena Ustava kao Vrhovna javna tužiteljka. Njeno oklevanje da se oglašava u javnosti, ostavilo je prostor predstavnicima izvršne vlasti, najpre predsedniku Srbije, da iznosi detalje iz istraga i govori o daljim koracima tužilaštva.
Pukotine u odnosu
Da na relaciji između vrha vlasti i vrha tužilaštva postoje šumovi postalo je jasno polovinom prošle godine. Kao i kod većine drugih društvenih procesa, prve naznake pukotine bile su vidljive na stranicama medija bliskih vlasti. Negativni tekstovi u kojima se cilja ka glavnom tužiocu Javnog tužilaštva za organizovani kriminal Mladenu Nenadiću postajali su sve češći. Ubrzo se na medijske napise naslonila serija izjava visokih državnih zvaničnika koji su, sve manje biranim rečima, govorili o radu Nenadića, ali i vrhovne tužiteljke Zagorke Dolovac. Upravo u tom periodu, u medijima je sve ćešće počinjalo da se pojavljuje ime poslanika SNS-a Uglješe Mrdića.
Početkom avgusta je policija, po nalogu TOK-a uhapsila bivšeg ministra Tomislava Momirovića i izdala nalog za privođenjem drugog nekadašnjeg člana Vlade Gorana Vesića. Oni su bili obuhvaćeni istragom u predmetu „Nadstrešnica“ koji se bavio finansijskim malverzacijama u sklopu projekta modernizacije istrage.
U naredbi za sporovođenje istrage apostrofiran je aneks ugovora sa kineskim izvođačem, kompanijom „CRIC-CCCC“ kojim je, kako tužilaštvo sumnja, oštećen budžet Srbije za više od 115 miliona dolara. Ova naredba označila je prvu istragu jednog tužilaštva koja se fokusirala na visoku političku korupciju, ciljajući dvojicu bivših ministara građevine. Ubrzo je usledio odgovor vlasti.
Uvod u zakone
Uglješa Mrdić je na mestu predsednika skupštinskog Odbora za pravosuđe nasledio Vladimira Đukanovića. U fokus javnosti došao je u novembru prošle godine kada je otpočeo štrajk glađu ispred Narodne skupštine. On se na ovaj drastičan korak odlučio kako bi uticao na tužilaštvo da postupa po krivičnoj prijavi koju je podneo protiv Nebojše Bojovića, predsednika Skupštine akcionara Infrastrukture Železnice i Milutina Miloševića, bivšeg direktora u istom preduzeću. Ipak, kako je Mrdićev štrajk glađu uveliko bio zasenjen istim činom majke jedne od žrtava pada nadstrešnice Dijane Hrke, narodni poslanik je posle devet dana odustao od ovog vida protesta. Nakon toga, počele su prve naznake onoga što će kasnije postati Mrdićevi zakoni.
Ubrzo po okončanju štrajka, Uglješa Mrdić je u medijima najavljivao pisanje zakona kojima bi se reformisalo pravosuđe. Među rešenjima o kojima se spekulisalno, najviše pažnje privuklo je ono kojim bi TOK, koji ima status tužilaštva posebne nadležnosti, bio sveden na odeljenje Višeg tužilaštva u Beogradu.
Sama naznaka rasformiranja TOK-a naišla je na oštru reakciju kako stručne, tako i šire javnosti, a negativnih komentara bilo je i iz evropskih institucija. Ipak, kada se početkom godine izmena pet pravosudnih zakona sa potpisom Uglješe Mrdića pojavila u skupštinskoj proceduri, TOK se nigde jednom rečju nije spominjao.
Izmene pravosudnih zakona, kolokvijalno oslovljavani Mrdićevi zakoni, odnosili su se na različite aspekte funkcionisanja tužilaštva i sudova, a povezuje ih namera da anuliraju neke od mera koje su uvedene posle izmena Ustava.
Šta piše u Mrdićevim zakonima
Poenta ustavnih amandmana je bila da se politika udalji od pravosuđa, posebno od najosetljivih procesa izbora i napredovanja sudija i tužilaca. Dodatno, cilj je bio oslabiti hijerarhiju u tužilaštvima i sudovima, jer je ocenjeno da su glavni tužioci i predsednici sudova potencijalna poluga političkog uticaja. U tu svrhu, doneto je više zakonskih odredbi, od toga da predsednici sudova ne mogu da budu reizabrani, do skraćivanja perioda u kojem glavni tužioci mogu da budu u v. f. statusu. Paralelno, formirana je komisija koja će odlučivati o obaveznim prigovorima, umesto da to rade glavni tužioci, direktno nadređeni onima koji su obavezna uputstva i izdavali.
Mrdićevi zakoni su se fokusirali ne sve ove odredbe sa ciljem da se ponovo ojača hijerarhija u sudovima i tužilaštvima. Paralelno, zakoni su predvideli i da se Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal svede na odeljenje Višeg tužilaštva u Beogradu, ali i da se postojeći Treći osnovni sud u Beogradu, razdvoji na Treći i Četvrti, kako bi opština Surčin, u kojoj se organizuje izložba Ekspo, potpala pod nadležnost novog suda.
Osim sadržine koja je pokušala da ublaži ustavne amandmane, problematična je bila i forma. Naime, pošto je zakone predložio narodni poslanik Mrdić, a ne Vlada Srbije, nije postojala zakonska obaveza da se organizuje javna rasprava.
To znači da su kritike stučne javnosti ostale u medijima, bez čak i formalne mogućnosti da utiču na sadržaj zakona.
Kada su se predlozi zakona našli pred poslanicima, zakon je obogaćen i jednim amandmanom vladajuće stranke. Iako se ni u njemu nije spomenulo Tužilaštvo za organizovani kriminal, iz sadržaja je bilo jasno da će ova odredba najviše da se oseti u toj instituciji.
Povratak privremeno upućenih
Taj amandman se naslonio na jedinu odredbu Mrdićevih zakona koju je čak i domaća stručna javnost pohvalila. Naime, kada u nekom tužilaštvu nastane urgentna potreba za tužiocima i nema vreme da se čeka procedura izbora, postoji mogućnost privremenog upućivanja tužilaca iz jednog tužilaštva u drugo. O ovom upućivanju odlučivala je vrhovna tužiteljka Zagorka Dolovac, što je bio mehanizam koji je jačao njen uticaj. Naime, upućeni tužilac je mogao u svakom trenutku da bude vraćen odlukom vrhovne tužiteljke.
Mrdićevi zakoni su ovu nadležnost preselili u Visoki savet tužilaštva, kolektivno telo koje štiti samostalnost tužilaštva. Ipak, naknadno dodati amandman je tu emancipatorsku odredbu pretvorio u svoju suprotnost, ugrožavajući funkcionsanje TOK-a.
Amandman je predivideo da se 30 dana od usvajanja zakona svi privremeno upućeni tužioci opozovu, i da VST ponovo odlučuje o njihovom upućivanju. To je značilo da će TOK privremeno ostati bez 11 tužilaca, više od polovine, koji su u ovoj instituciji radili kao upućeni tužioci. I pored kritika, vladajuća većina je brzopotezno usvojila Mrdićeve zakone, sve sa kontroverznim amandmanom.
Onog momenta kada je skupštinska većina glasala za zakon, počele su da dolaze kritike iz Evropske komisije. To je otvorilo pitanje da li će predsednik Srbije potpisati zakone ili ih vratiti Skupštini na ponovno odlučivanje. Ova nedoumica nije dugo trajala – Vučić je odmah po prijemu zakone potpisao, a stupili su na snagu 28. januara ove godine.
Reteriranje vladajuće većine
Kako su kritike Evropske komisije dobijale na učestalosti i intenzitetu, predstavnici vlasti su neposredno po stupanju na snagu Mrdićevih zakona, najavili da će oni biti poslati na ocenu Venecijanskoj komisiji, istoj onoj koja je analizirala i ustavne amandmane. Ovaj korak je privremeno zadovoljio evropske birokrate, ali je u naknadnim saopštenjima iz Brisela isticano da zakoni ne treba da se primenjuju pre nego što Venecijanska komisija da svoj sud. Međutim, najkontroverzija odreba Mrdićevih zakona je prva bila primenjena.
Visoki savet tužilaštva je, postupajući po odredbi o upućivanju tužilaca, organizovala sednicu na kojoj je odlučivala o 11 privremeno upućenih tužilaca TOK-a. Od jedanaest, doneta je odluka da sedam tužilaca nastavi da radi u TOK-u dok za četvoro nije bilo dovoljno glasova. Time je institucija koja je pokrenula istragu zloupotrebe državnog projekta modernizacije železnice ostao bez četvoro tužilaca. Pritom, deo neupućenih tužilaca je radio baš na predmetu „Nadstrešnica“.
Na ovu vest se uklopila i izjava Uglješe Mrdića koji je braneći zakone u jednom javnom nastupu naveo da je to zbog toga što „su počeli da hapse ministre iz SNS-a“.
Kritike iz Evropske komisije su se ubrzo pretvorile u nešto opipljivije. Naime, Srbiji je Planom rasta za Zapadni Balkan bilo određeno više od milijardu i po evra što grantova, što povoljnih kredita, za sprovođenje reformi. Nakon usvajanja Mrdićevih zakona doneta je odluka da će da se sprovodi revizija koja će utvrditi da li Srbija zavređuje isplatu daljih tranši iz plana rasta. Veliki deo te računice je postupanje Srbije nakon objavljivanja mišljenja Venecijanske komisije.
Očekivano mišljenje Venecijanske komisije
Kada je mišljenje Venecijanske komisije konačno i objavljeno, malo ko je bio iznenađen. Ukratko, najveći broj odredbi je označen crvenim, a zaključak je bio da je pravosudni sistem potrebno vratiti na stanje kakvo je bilo pre 28. januara.
Pritisnuta pretnjom obustavljanja finansija iz Plana rasta, Skupštna je hitro formirala radnu grupu za izmenu Mrdićevih zakona, a na tragu mišljenja Venecijanske komisije. U toj brzini, najavljen je početak javnog slušanja o zakonima, pre nego što su nacrti uopšte bili i objavljeni. Zbog ovoga je deo organizacija civilnog društva odbilo da učestvuje u raspravi.
Kada su zakoni objavljeni, vidljiva je bila namera vlasti da bar deo rešenja iz Mrdićevih zakona, ostane u pravnom poretku. To se posebno vidi u odredbama koje omogućavaju da glavni tužioci pod određenim okolnostima nastave da rade u v. f. statusu, kao i da predsednici sudova ostanu i drugi mandat na tom mestu. Za neka rešenja koja su takođe okarakterisana kao sporna ostavljeno je više alternativa.
Kako će na kraju izgledati zakoni koji treba da ponište Mrdićevu reformu pravosuđa zavisiće isključivo od poslanika vladajuće većine. Konačnu ocenu daće Evropska komisija, a odluka bi Srbiju mogla da košta do milijardu i po evra. A opet, sa druge strane, ministar finansija Siniša Mali je nedavno izjavio da je taj novac „budžetski neutralan“ za Srbiju, te da on na njega nije ni računao.