„Svojevrsno bogoborstvo u pojedinim medijima potiče od intelektualne elite“ O poklanjanju Pojasu Presvete Bogorodice: Srpsko društvo se nalazi u višedecenijskoj kolektivnoj traumi (VIDEO)

„Ono što je imperativ da se razume je da je bilo kakvo omalovažavanje ljudi koji satima stoje u redovima nedopustimo. Ono svedoči o jednom društvo koje je nezrelo za stvarni pluralitet i multikultiralnost. I nažalost to svojevrsno bogoborstvo, koje se može videti u pojedinim medijima, potiče od predstavnika intelektualne elite koji bi trebalo da budu perjanice pluraliteta i razmevanja drugih i dopuštanja svakome da izrazi svoje versko ili bilo kakvo uverenje“, ističe Pavićević.

Ona ističe da je u pitanju višeslojan fenomen koji se mora posmatrati sa istorijske, antropološke, sociološke i teološke dimenzije, ali i sa aspekta vernika i učesnika.

„Kult Bogorodice je jedan od najznačajnih u hrišćanskom svetu. Za nju se kaže da je četvrto lice svete trojice. O njenom značaju govori da u liturgiji, koja je središnji deo pravoslavnog služenja, za sve njene praznike koji su brojni u crkvi, kao i praznike koji su posvećeni Isusu Hristu, peva posebna pesma koja se zove irmos i koja je zapravo pohvala Bogorodici“, kaže Pavićević.

Naučna saradnica Etnografskog instituta SANU napominje da nije iznenađena brojnošću ljudi koji su prethodnih dana išli u Hram Svetog Save, napominjući da ne vidi ni zbog čega bi iko u crkvi bio iznenađen.

„Mi svakodnevno imamo više hiljada poklonika u manastiru Tumane koji se poklanjaju moštima Svetog Zosima i Svetog Jakova. Imamo primere tih masovnih pokloništva u čitavoj istoriji pravoslavnog sveta. Primera radi, 1993. godine je kopija ikone Trojeručice stigla u Solun i oko milion ljudi je došlo da se pokloni. A imamo i primer sahrane patrijarha Pavla kada je veliki broj ljudi danima stajao u redovima i čekao da se pokloni“, navodi.

Ona ističe da je pitanje zbog čega Pojas Presvete Bogorodice ostaje toliko kratko u Beogradu.

„To moglo da bude malo drugačije organizovano. Ali sa druge strane, mislim da masovnost ovog fenomena svedoči da se srpsko društvo nalazi u višedecenijskoj kolektivnoj traumi, počev od raspada zemlje, ratova, društvenih nemira, survavanja sistema vrednosti, pa sve do masakra u Ribnikaru, Duboni i Orašju“, ističe Pavićević.

Kako dodaje, svako ko se odluči da se pokloni Pojasu Bogorodice u tom činu pronalazi nešto za sebe.

„U svesti vernika, verom se mogu pomerati brda. I mislim da se niko ne odriće lekarskog lečenja zato što se oslanja isključivo na veru. Prvenstveno se odriče medicinske nege jer ne može da dođe do adekvatnog tretmana. Mislim da svako ko je u tom redu za sebe pronalazi utehu ili zahvalnost za neko dobro. Ovo je svojevrsno masovno pokloničko putovanje, kakva postoje i recimo u manastiru Ostrog. Tim pre što se radi o Bogorodici. Podsećam na fenomen gospe iz Međugorja iz osamdesetih godina kada je dubrovački aerodrom bio prepun poklonika iz celog sveta“, kaže Pavićević.

Povodom ove teme Pavićević ističe da može da postavi i jedno antropopolitičko pitanje, a to je – zašto sada?

„Mislim da je savremeni trenutak toliko kritičan da čak i oni na vlasti posežu za simboličkim kapitalom svetinje da bi na neki način dobili političke poene učešćem u procesu donošenja tog Pojasa Svete Bogorodice. Ni to nije bez presedana, a svojevremeno je 1997. godine prilikom dočeka ikone u prisustvu predstavnika tadašnje vlasti organizovana liturgija na samom aerodromu. Ljudi na vlasti uvek posežu za tim simboličkim kapitalom. Taj pojas je mogao da dođe i pre deset i pre dvadeset godina, i sutra i prekosutra“, zaključuje Pavićević.