Postoje navike koje uništavaju inteligenciju.
Živimo u možda kognitivno najstimulativnijem dobu u ljudskoj istoriji. Više informacija nam je dostupno tokom jednog popodneva nego što je većina ljudi susrela tokom čitavog života pre jednog veka.
Pa ipak, žalbe na loše pamćenje, poteškoće sa koncentracijom i mentalni umor nikada nisu bile češće. Ispostavlja se da objašnjenje možda manje leži u tome šta konzumiramo, a više u tome kako naše mozgove oblikuju navike koje okružuju tu konzumaciju.
Sve veći broj istraživanja iz kognitivne psihologije i neuronauke ukazuje na to da određeni svakodnevni mentalni obrasci, oni koji deluju potpuno uobičajeno, pa čak i produktivno možda zapravo narušavaju upravo sposobnosti od kojih najviše zavisimo. Evo tri najdokumentovanija primera.
Navike stalnog obavljanja više stvari odjednom
Postoji uporno i laskavo uverenje da je multitasking znak oštrog i efikasnog uma. Istraživanja, međutim, ukazuju na suprotno i to prilično jasno.
Najpre je važno razumeti šta se zapravo dešava kada „multitaskujemo“. Mozak ne obrađuje dva zahtevna zadatka istovremeno. On se brzo prebacuje sa jednog na drugi. Svako to prebacivanje ima svoju cenu u pažnji. Zadatak koji ste upravo napustili ostaje prisutan u pozadini vašeg uma i takmiči se sa onim na šta pokušavate sledeće da se fokusirate. Rezultat je neka vrsta stalnog mentalnog šuma.
U značajnom pregledu istraživanja iz 2018. godine, objavljenom u časopisu Proceedings of the National Academy of Sciences, istraživači sa Stenford univerziteta analizirali su više od decenije dokaza o multitaskingu sa medijima i kognitivnim performansama.
Multitasking i slabiji rezultati
Njihov zaključak bio je upečatljiv. Osobe koje češće praktikuju medijski multitasking dosledno su pokazivale slabije rezultate u više kognitivnih oblasti. Uključujući radnu memoriju i održavanje pažnje. Nijedna objavljena studija obuhvaćena njihovim pregledom nije pronašla značajnu pozitivnu vezu između intenzivnog medijskog multitaskinga i kapaciteta radne memorije.
Zanimljivo je da posledice prevazilaze samo uspešnost u obavljanju zadataka. Jedna studija iz 2014. otkrila je da osobe koje postižu više rezultate na skali medijskog multitaskinga imaju primetno manju gustinu sive mase u prednjem delu mozga ključnom za kognitivnu kontrolu, regulaciju pažnje i praćenje grešaka.
Istraživači su pažljivo naglasili da podaci pokazuju korelaciju, a ne uzročnost, ali je strukturna razlika bila nezavisna od osobina ličnosti, što ovo otkriće čini zaista upečatljivim.
Postoji i jedna posebno neprijatna činjenica. Ljudi koji često multitaskuju uglavnom nisu svesni pada sopstvenih sposobnosti. Oni imaju tendenciju da sebe procenjuju kao veoma efikasne, čak i kada kognitivni testovi pokazuju značajno slabljenje performansi. Čini se da je iluzija kompetentnosti zapravo deo samog problema.
Praktična pouka nije da težite životu bez ometanja, jer to nije ni realno ni neophodno. Suština je u tome da prepoznate da svaki put kada svesno odlučite da završite jednu stvar pre nego što započnete drugu, radite nešto što vašem mozgu zaista prija. Dubinska koncentracija je navika koja može da se razvija i trenira.
Navike pasivnog konzumiranja sadržaja
Postoji značajna razlika između toga da nešto pročitate i da to zaista obradite u mislima. Između gledanja nečega i razmišljanja o tome. Ta razlika je mnogo važnija nego što većina ljudi shvata.
Savremeno okruženje digitalnog sadržaja osmišljeno je za konzumaciju bez ikakvog napora. Automatsko puštanje sledećih videa, algoritamski optimizovani fidovi, unapred servirana mišljenja koja zahtevaju minimalan mentalni angažman. Rezultat je da možete provesti sate upijajući sadržaj, a da pritom gotovo uopšte ne razmišljate. Završite skrolovanje sa nejasnim osećajem da ste bili informisani, ali ne možete da se setite nijedne konkretne stvari koju ste videli.
Pregled istraživanja iz 2023. godine, objavljen u Frontiers in Cognition, analizirao je uticaj digitalne tehnologije i društvenih mreža na niz ključnih kognitivnih funkcija, uključujući pažnju, pamćenje i kritičko razmišljanje.
Kroz više različitih studija, izloženost algoritamski posluženom sadržaju povezivana je sa smanjenom sposobnošću kritičkog procenjivanja informacija i oslabljenim donošenjem odluka. Učesnici koji su bili izloženi obmanjujućim objavama na društvenim mrežama pokazali su merljiv pad sposobnosti da procene verodostojnost informacija sa kojima su se kasnije susretali.
Rasterećenje
Mehanizam koji ovde vredi razumeti jeste kognitivno rasterećenje. Odnosno sklonost da mentalni rad prepuštamo spoljnim alatima ili sistemima. Određeni stepen rasterećenja je prilagodljiv i neizbežan. Međutim, istraživanja o navikama zavisnosti od digitalnog pretraživanja sugerišu da, kada ono postane podrazumevani način funkcionisanja, sposobnost mozga za zadržavanje informacija i samostalno razmišljanje može vremenom da oslabi.
Takođe je važno napomenuti da pasivno konzumiranje ne troši samo vreme na „prazno“. Ono zamenjuje uslove koji omogućavaju pravo razmišljanje. To je ostajanje u neizvesnosti, formiranje sopstvenog stava pre nego što se potraži tuđe mišljenje, i rešavanje problema bez trenutnog odgovora. Upravo su to kognitivna iskustva koja su pasivni sadržajni tokovi dizajnirani da eliminišu.
Ključna promena ovde nije u tome koliko sadržaja konzumirate, već u kvalitetu vašeg odnosa prema njemu. Kratko zaustavljanje nakon pročitanog sadržaja, da biste sebi formulisali šta zapravo mislite pre nego što pređete na sledeću stavku mala je navika koja ima nesrazmerno veliki uticaj na to koliko duboko se informacije obrađuju i zadržavaju u mozgu.
Navike izbegavanja kognitivne neprijatnosti
Od sve tri navike koje se ovde razmatraju, ova je možda najkontraintuitivnija. Deluje razumno da se izabere najlakši put do razumevanja nečega. Kraći sažetak, jasnije objašnjenje ili odgovor generisan veštačkom inteligencijom deluju poželjnije od toga da sami prolazite kroz problem. Ali decenije istraživanja u oblasti učenja sugerišu da ova sklonost ka lakoći može tiho da narušava kvalitet našeg mišljenja.
Robert Bjork, kognitivni psiholog sa Univerziteta Kalifornija u Los Anđelesu, veći deo svoje karijere posvetio je proučavanju onoga što naziva „poželjnim teškoćama“ kontraintuitivnog nalaza da uslovi koji u trenutku učenja deluju teži zapravo dovode do znatno jačeg i trajnijeg znanja.
Tehnike poput aktivnog prisećanja, razmaknutog učenja i preplitanja gradiva zahtevaju više napora i manje su prijatne od pasivnog ponavljanja. Ipak, dosledno daju bolje rezultate u dugoročnom pamćenju i prenosu znanja.
Mehanizam učenja
Jednostavno rečeno, iskustvo mučenja sa nečim nije znak da učite loše. U mnogim slučajevima, to je upravo mehanizam kroz koji uopšte učite. Kada dosledno biramo put najmanjeg kognitivnog otpora, uskraćujemo mozgu upravo onu vrstu „trenja“ koja mu je potrebna da bi izgradio trajne sposobnosti.
Dnevna primena ovoga je pristupačnija nego što zvuči. To može značiti čitanje knjige koja vas izaziva, umesto one koja vas umiruje i potvrđuje vaše stavove.
Zadržavanje na problemu nekoliko minuta pre nego što posegnete za pretraživačem. Ozbiljno razmatranje perspektive sa kojom se u početku ne slažete, umesto da je jednostavno preskočite skrolovanjem. To nisu dramatične intervencije, ali kada se ponavljaju tokom vremena, predstavljaju nešto što neuronauka shvata ozbiljno: um koji aktivno gradi sopstvenu otpornost.
Važno je jasno reći šta ovo istraživanje sugeriše, a šta ne. Ove navike nisu znakovi nepovratnog oštećenja. Mozak je plastičan, i obrasci koji su naučeni mogu se i odvići. Ista neurološka fleksibilnost koja je omogućila da se ove navike formiraju jeste i mehanizam kroz koji se mogu promeniti.
Ono što dokazi zapravo sugerišu jeste da inteligencija nije fiksna količina koja se pasivno održava. Ona je nešto što se aktivno oblikuje kvalitetom pažnje koju svakodnevno vežbamo time da li radimo u skladu sa načinom na koji mozak zaista uči, ili se tome uporno suprotstavljamo.
Mark Travers, saradnik Forbes