Od referenduma u Švajcarskoj do zapaljenih kuća i automobila u Severnoj Irskoj, antiimigrantsko raspoloženje u Evropi sve češće izlazi iz okvira političke margine. Iako predlog da se broj stanovnika Švajcarske ograniči na deset miliona nije prošao, samo održavanje takvog referenduma pokazuje koliko je pitanje migracija postalo politički važno, dok neredi u Belfastu i antimigrantska retorika širom kontinenta otvaraju pitanje da li je desni populizam već postao evropski mejnstrim.
U Švajcarskoj se antiimigrantsko raspoloženje ispoljio kroz referendum o predlogu desničarske Švajcarske narodne partije da se broj stanovnika ograniči na deset miliona do 2050. godine. Inicijativa je odbijena, pošto je protiv glasalo oko 55 odsto birača, dok je oko 45 odsto podržalo predlog, uz izlaznost od 58,86 odsto.
Da je usvojena, mera bi obavezala vlasti da ograniče imigraciju, azil i dozvole boravka ukoliko broj stanovnika dostigne 9,5 miliona, a u slučaju prelaska granice od deset miliona mogla bi da dovede i do izlaska Švajcarske iz sporazuma o slobodnom kretanju ljudi sa Evropskom unijom.
U Severnoj Irskoj antiimigrantski protesti izbili su nakon što je tridesetogodišnji izbeglica iz Sudana optužen za pokušaj ubistva u vezi sa napadom nožem u severnom Belfastu, u kojem je jedan muškarac teško povređen.
Snimak napada izazvao je burne reakcije, a protesti su ubrzo prerasli u nasilje. Maskirani demonstranti palili su vozila i kuće, napadali objekte povezane sa migrantima i sukobili se sa policijom, dok su vlasti saopštile da su porodice evakuisane iz zapaljenih kuća. Tokom druge noći nereda policija je u Njutaunabiju, severno od Belfasta, upotrebila vodene topove pošto su demonstranti zapalili vozilo, podigli barikade i gađali policiju ciglama i Molotovljevim koktelima.
Pored Švajcarske i Severne Irske, antiimigrantsko raspoloženje ispoljilo se i u Italiji, gde je u Rimu održan skup podrške inicijativi „Remigracija i rekonkvista“, kojom se traži prinudni povratak neregularnih migranata u zemlje porekla. Na antiimigrantskom maršu učesnici su u više navrata podizali ruke u fašistički pozdrav i uzvikivali „Duče, Duče“, aludirajući na italijanskog fašističkog diktatora Benita Musolinija.
Kako je strah od migranata postao politički mejnstrim?
Jelena Vasiljević, viša naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, ocenjuje da je antiimigrantska politika u Evropi izašla iz okvira krajnje desnice i postala deo šireg političkog mejnstrima. Kako navodi, ekstremna desnica se sve više ukorenjuje među biračima, zbog čega se i politički centar pomera udesno, dok umerenije stranke preuzimaju deo tema krajnje desnice kako bi zadržale relevantnost i podršku birača.
„Čini mi se da je antiimigrantska retorika toliko postala popularna da sada nijedna stranka ne može da joj odoli, odnosno ne želi da se stavi u potpunosti na suprotan tas iz straha da ne izgubi glasače. To se percipira kao dominantno raspoloženje među građanstvom i političke partije ne žele da izgube podršku glasača, pa povlađuju tim sentimentima“, smatra Vasiljević.
Ona dodaje da antiimigrantski sentiment nije nastao odjednom, već se gradio dugo i oslanjao na strah od drugačijih, ksenofobiju i nepoverenje prema ljudima koji dolaze spolja. Kako ukazuje, taj strah je postojao i ranije, ali se poslednjih godina dodatno pojačava.
„Vi imate objektivno veći priliv migracija u poslednjih deceniju ili dve, iz različitih razloga: zbog ratova i zbog ekonomske nesigurnosti u zemljama severne Afrike, generalno afričkog kontinenta, a o Bliskom istoku da ne govorimo. Dakle, imate pojačan priliv imigranata i jednu rastuću anksioznost evropskog stanovništva“, priča Vasiljević.
Vasiljević ukazuje i na snažno prisustvo islamofobne retorike, koja je, naročito posle 11. septembra, postala deo evropskog političkog mejnstrima. Prema njenoj oceni, takav narativ se vremenom ukorenio i u evropskoj politici i u javnom govoru.
„Sve je to nekako spojeno u čitav narativ o islamu koji ugrožava našu hrišćansku, belu civilizaciju. To je, nažalost, postalo veoma jako i snažno. Mnogi ga doživljavaju kao realnu pretnju. To se politički prevelo u čitave projekte, partije su to preuzele i sada je to jedna realnost. To se više ne dešava na marginama društva i politike, nego je, nažalost, postalo centralna tema“, navodi Vasiljević.
Ipak, Vasiljević ocenjuje da takvi narativi nisu bez otpora. Kao primer navodi upravo Švajcarsku, gde referendum o ograničenju broja stanovnika nije prošao, što, prema njenim rečima, pokazuje da i dalje postoji prostor za kritiku antiimigrantske politike. Istovremeno ukazuje i na ekonomski razlog zbog kojeg evropska društva ne mogu jednostavno da zatvore vrata migrantima.
Ni u Severnoj Irskoj antiimigrantski protesti nisu ostali bez odgovora. Nakon višednevnih nereda i napada na ljude, kuće, firme i vozila, hiljade građana okupile su se u Belfastu na antirasističkom skupu pod sloganom „Zajedno protiv mržnje“. Među demonstrantima su bili predstavnici političkih stranaka i sindikata, a nošeni su transparenti sa porukama „Izbeglice su dobrodošle“ i „Neredi ne govore u ime Belfasta“.
„Naravno, postoji i jedan ekonomski realizam: mnoga evropska društva zaista trebaju radnu snagu. Prosto će ekonomski propasti ukoliko ne dođe imigrantska radna snaga“, kaže Vasiljević.
Govoreći o Švajcarskoj, ona ističe da postojanje referenduma i drugih mehanizama neposredne demokratije ne znači da je takvo društvo imuno na jačanje desnih i konzervativnih ideja. Naprotiv, kako ocenjuje, demokratski mehanizmi i restriktivni odnos prema migrantima mogu postojati istovremeno.
„Možete imati formalno institucionalizovane mehanizme koji uključuju građanstvo u većoj meri, kao što je mehanizam referenduma u Švajcarskoj, a da istovremeno imate i bujanje konzervativnih desnih ideja. To nije paradoks, to može da ide ruku pod ruku“, navodi Vasiljević.
Prema njenoj oceni, u takvim društvima često se razvija ideja da se demokratski principi, stabilnost i inkluzija čuvaju samo za one koji se već smatraju delom zajednice, dok se ljudi koji dolaze spolja vide kao pretnja tom poretku.
„To je ideja: mi negujemo demokratske principe, negujemo inkluziju, ali za nas. Mi negujemo neke progresivne demokratske principe, ali samo za nas“, kaže Vasiljević.
Evropska politika sve više zaustavlja migrante pre granica EU
Radoš Đurović, predsednik Upravnog odbora Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila, ocenjuje da se evropska politika prema migrantima sve više menja u pravcu zaustavljanja ljudi pre nego što uopšte dođu do granica Evropske unije. Kako navodi, takav pristup podrazumeva da se problem migracija sve više izmešta van teritorije EU, dok se migracije tretiraju pre svega kao bezbednosno pitanje.
„Politika Evrope se menja i usmerena je na to da migraciju zaustavlja pre ulaska, odnosno pre prelaska granica Evropske unije. U tom smislu, tu politiku odlikuje eksternalizacija problema migracije, ali i sekuritizacija odnosa prema migraciji“, kaže Đurović.
U tom kontekstu, dodaje, treba posmatrati i novi Pakt o azilu i migraciji, koji je počeo da se primenjuje 12. juna, ali i pojedinačne politike evropskih država. Prema njegovoj oceni, cilj takvog zaokreta jeste da se ne ponovi izbeglička kriza iz 2015. godine, kada je više od milion ljudi stiglo do Evrope, ali i da se odgovori na pritisak krajnje desnice koja na pitanju migracija dobija političke poene.
„Sa druge strane, to je i odgovor na sve češću retoriku radikalnih ili ekstremno desnih partija i činilaca širom Evrope, koji na pitanju migracije dobijaju političke poene. Da li će takva politika uroditi plodom, ostaje veliko pitanje“, navodi Đurović.
On, međutim, upozorava da se migracije ne mogu zaustaviti ogradama i restriktivnim merama, jer je reč o globalnom i stalnom fenomenu. Upitnim smatra i očekivanje da će pooštravanje politike prema migrantima umanjiti podršku desno orijentisanim strankama.
„Migracija jeste globalni i sveprisutan fenomen, koji putem ograda i zaustavljanja teško može da prestane da postoji. Ljudi migriraju oduvek. Upitno je i razmišljanje da se restriktivnijom politikom migracije mogu zadovoljiti ljudi koji podržavaju desno orijentisane stranke i da će na taj način te desne stranke izgubiti podršku. Ta veza je upitna“, kaže Đurović.
Prema njegovom mišljenju, promena evropske politike povezana je i sa neuspehom integracije stranaca koji su već došli i žive u evropskim državama, uključujući i izbeglice. Đurović ocenjuje da se socijalni, bezbednosni i integracioni problemi koriste za izazivanje straha i predrasuda, na čemu političke partije potom grade svoje programe.
„Iz moje perspektive, ova politika se menja i zbog toga što je Evropa pala na pitanju integracije stranaca koji dolaze i žive u njoj, između ostalog i onih koji dolaze kao izbeglice“, navodi Đurović.