Najave predstavnika vlasti da će se u narednom periodu nastaviti sa značajnim ulaganjem u nabavku vojne opreme dobija konkretnije obrise. Govoreći na prikazu naoružanja, predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je kupovinu kineskog PVO sistema HQ-9, ali i nabavku dodatnih vojnih aviona bez preciziranja sa kojom zemljom bi bio napravljen taj aranžman. Ove najave otvaraju pitanje da li se saradnja Srbije i Kine produbljuje u oblasti odbrane, te kakve bi bile spoljnopolitičke implikacije takvog strateškog zaokreta?
Tokom prikaza naoružanja na vojnom aerodromu „Pukovnik-pilot Milenko Pavlović“ najviše pažnje su privukli modernizovani avioni MIG-29. Ipak, svakome iole upućenom bilo je jasno da posmatra labudovu pesmu. I pored modernizacije, MIG-ovi 29 će u narednih nekoliko godina jedan po jedan izlaziti iz upotrebe, a biće u upotrebi taman do trenutka kada na njihovo mesto treba da dođu francuski rafali. Ipak, Srbija, sudeći prema izjavama Aleksandra Vučića, ne namerava da stane tu.
On je tokom prikaza vojne opreme, kako u Batajnici, tako i na Pasuljanskim livadama u više navrata najavio da će nakon rafala nabavljati još vojnih aviona.
„Pomenuo sam rafale i nove vazduhoplove. Doći će uskoro posle rafala i novi vazduhoplovi, biće i lovaca i školskih aviona. Biće nam potrebno još mnogo pilota“, kazao je Vučić. Drugom prilikom je rekao da će osim PVO sistema iz Kine „nabavljati i još nešto“ o čemu nije mogao da govori.
Petar Vojinović, urednik specijalizovanog portala Tango Six da je već nekoliko godina jasno da je nabavka druge eskadrile želja vojnog i državnog vrha.
„U tom smislu, najava kupovine dodatnih borbenih aviona nakon rafala nije novost. Istu stvar je pre par meseci izjavio i načelnik Generalštaba Vojske Srbije. Novost jeste izjava predsednika Srbije da će biti nabavljen PVO sistem HQ-9, ali kada je govorio o avionima nije precizirao koje bi bilo njihovo poreklo“, kaže Vojinović.
Unutar stručnih krugova, najčešći model aviona koji se u kontekstu druge eskadrile spominje je kineski J-10. Nabavkom ovog aviona, Srbija bi postala prva evropska zemlja koja koristi borbene avione kineske proizvodnje. Ta verzija je dobila na popularnosti kada je objavljena fotografija gde se na modernizovanim MIG-ovima nalazila supersonična raketa kineske proizvodnje CM-400. Kako su MIG-ovi pri kraju životnog veka, a rafali dolaze sa sopstvenim naoružanjem, supersonične rakete su se tumačile kao svojevrsna uvertira u produbljivanje vojne saradnje sa Kinom.
Vojinović ističe da bi nabavka kineskih aviona dozvolila oružanim snagama veću fleksibilnost u korišćenju opreme, uz ogradu da trenutno ne postoji zvanična potvrda da će zemlja porekla biti baš Kina.
„Modernizacijom su MIG-ovi postali vrlo kvalitetni višenamenski borbeni avioni. Kao što smo mogli da vidimo oni svašta mogu da isporuče, ali stoji taj problem da imaju ograničen vek upotrebe. Država neće moći da bude u tolikoj meri flaksibilna kada dođu rafali, jer oni imaju sopstveno naoružanje. Međutim, ukoliko bi došlo do nabavke J-10 to bi donelo dodatnu fleksibilnost, pa i mogućnost upotrebe tih raketa vazduh-vazduh. To bi u spekulativnim kontekstima opravdalo takvu kupovinu, pa samim tim ne bi postojalo ograničenje u ubojnim sredstvima koje bismo mogli da kupimo od Kine“, ističe Vojinović.
S druge strane, Nikola Lunić, konsultant za geopolitiku i bezbednost kaže za Insajder da bi nabavka složenih borbenih sistema iz Kine, u aktuelnom geopolitičkom okruženju, mogla imati ozbiljne strateške posledice.
„Multivektorska nabavka ima svoju logiku u mirnodopskim vremenima – ali geopolitičko okruženje se promenilo, i ono što je nekad bila fleksibilnost, danas je ranjivost. Sarađujući sa svima u sklopu virtuelne politike vojne neutralnosti, Srbija nije uspostavila strateške odnose ni sa jednim moćnim geopolitičkim faktorom u svetu“, kaže Lunić.
Prema njegovim rečima, nabavka vojne opreme generalno ima dalekosežne implikacije na bilateralne odnose između zemalja koje u toj trgovini učestvuju.
„Nabavka ne podrazumeva samo kupovinu operativnog sistema, već i dugogodišnju obuku, održavanje, remont, a na kraju krajeva i nabavku prateće opreme koja ide uz određeni sistem“, ističe Lunić.
Kako dodaje, nabavka vojnih sistema sa različitih adresa otvara, osim geopolitičkih, i niz tehničkih poteškoća.
„Kada se nabavljaju vojni sistemi od različitih proizvođača, umanjuje se mogućnost njihove integracije. Uklapanje različitih sistema nije samo logistički zahtevno – ono je i pitanje stava zemalja koje tu opremu proizvode i prodaju. Turska je imala ozbiljne probleme kada je nabavila S-400, jer SAD i NATO nisu dozvoljavali integraciju ruskih sistema. Isto možemo očekivati i kod nas: malo je verovatno da će Francuzi dozvoliti da njihovi Rafali nose kineske rakete. Ovakvom politikom nabavki u oblasti odbrane neminovno se otvara pitanje kako integrisati svu tu opremu u jedan sistem interoperabilan sa susedstvom i EU na koju smo prirodno usmereni. Interoperabilnost nije samo tehnički standard – ona je politički iskaz o tome kome pripadaš“, zaključuje Lunić.
Najzad, nezavisno od toga da li će se oprema kupovati iz Kine ili neke druge zemlje, ono oko čega nema neizvesnosti je da će Srbija nastaviti da izdvaja značajnu količinu novca na vojnu opremu.
Primera radi, u aktuelnom budžetu Republike Srbije planirano je da se za investicije u domenu odbrane uloži 1,4 odsto BDP-a. Kako je konstatovao Fiskalni savet, investicije u odbranu su veće od ukupnih javnih investicija u zdravstvo, a dvostruko veći od ulaganja u izgradnju železničke infrastrukture.