Umesto institucionalne zaštite, dobio je klasičan odgovor sistema, angažovanje podzemlja. Praćenje, pretnje smrću, planovi za prebijanje i poruke o groblju postale su njegova svakodnevica. Sve to samo zato što je povredio sujetu moćnika koji se uplašio gubitka fotelje.
A država? Država je izabrala slepilo. Tužilaštva ćute, policija se ne oglašava, ozbiljnog postupka nema. Planirani napad na čoveka koji je nosio dres sa državnim grbom tretira se kao saobraćajni prekršaj. Istovremeno, na listi za odstrel našli su se i njegovi saigrači i kumovi koji su odbili da okrenu glavu. Poruka sistema je jasna: pratite ih, pritisnite ih, slomite ih. Ovo nije incident, ovo je dijagnoza.
Pre dve i po hiljade godina, u čuvenom Meljskom dijalogu, moćni Atinjani su poručili slabijima: „Mi radimo ono što možemo, a vi trpite ono što morate.“ Vekovi su prošli, ali filozofija je ostala ista. Promenila se samo tehnologija. Koplja su zamenile Skaj prepiske, ofšor firme i političke igre u kojima se tabori menjaju zavisno od toga ko u tom trenutku nudi bolju zaštitu.
Dok se lokalni moćnik mirno sklanja preko granice da razvija biznis, institucije ovde glume amneziju. Najgora od svega je reakcija okoline. Većina je izabrala sigurnost kapitulacije pod izgovorom: „pametnije je ne mešati se“. Ta tišina nije neutralnost, to je saučesništvo.
Ova društvena bolest nije rezervisana samo za fudbalske terene. Slučaj iz Lučana dokazuje da sistem jednako gazi i na dnu piramide. Otac poginulog radnika namenske industrije godinama vodi usamljenu borbu za istinu o smrti svog sina. Umesto solidarnosti, ispred kuće je dobio istovareno stajsko đubrivo, primitivnu osvetu fabričke klike.
Kolege i sugrađani ga žigošu i izopštavaju jer im plata zavisi od iste kase, ubeđeni da se njima takva sudbina nikada neće desiti. U tom mikrokosmosu, ljudski život je potrošna roba, a otac koji traži pravdu postaje državni neprijatelj broj jedan.
Sramota za jedno društvo nije postojanje ovakvih patologija. Sramota je brzina kojom smo ih prihvatili kao normalnost. Dok god moćnik nekažnjeno angažuje bagru da ućutka boljeg od sebe, i dok god otac koji traži pravdu dobija otpad ispred kapije, mi nismo odmakli daleko od pećine. Samo smo je premestili u betonske zgrade, zaodenuli u algoritme i fabrike koje gutaju živote.
Zato ovi primeri bole više od samih pretnji. Oni ogoljavaju našu spremnost da žrtvujemo tuđe dostojanstvo zarad sopstvenog komfora. Kada sportska legenda mora sama da se brani od sistema kom je donosila slavu, a običan radnik biva uništen jer traži minimum pravde, to više nisu izolovani skandali. To je moralni bankrot.
Dokle god biramo ćutanje, dotle će jači vladati slabijima, a mi ćemo trpeti ono što moramo. Ipak, poneko odbije da trpi. Tek tada, u tom činu pobune, vidimo pravo lice sistema, ali i sopstveni odraz u ogledalu. To je najopasnija poruka od svih. I najtužnija.
Autor je predsednik Nacionalnog odbora IAESTE