Apelacioni sud u Novom Sadu svojim rešenjem donetim 15. juna prihvatio je žalbu višeg javnog tužioca na odluku Višeg suda kojom je obustavljen postupak protiv bivšeg ministra Gorana Vesića, v.d. direktorke Infrastrukture železnice Srbije Jelene Tanasković, bivše pomoćnice ministra Anite Dimoski, kao i protiv profesora Građevinskog fakulteta u Beogradu Milana Spremića i predstavnika stručnog nadzora na projektu rekonstrukcije pruge do Mađarske Marine Gavrilović i Dejana Todorović.
Kako je sud obrazložio svoju odluku u rešenju napisanom na 31 strani, a u koje je Forbes Srbija imao uvid, Viši sud je izveo pogrešan zaključak da nema mesta optužbi protiv šestoro okrivljenih.
Uvid u rešenje Apelacionog suda potvrđuje i da su svih šestoro optuženih upućeni u kućni pritvor u kojem neće moći da koriste telefon i internet niti će moći da primaju druga lica. A sve zbog uznemirenja javnosti i omogućavanja nesmetanog vođenja krivičnog postupka.
S druge strane, žalbe branilaca Nebojše Šurlana i ostalih optuženih su odbijene.
Obrazloženje suda
Apelacioni sud je u obrazloženju odluke naveo da se kod pitanja dovoljnosti dokaza „ne ceni pitanje krivice već opravdanost sumnje za iznošenje stvari pred sud, a ta sumnja treba da bude potkrepljena konkretnim činjenicama“.
Kako se navodi, osnovi sumnje koji postoje prilikom pokretanja istrage moraju biti u toku istrage potkrepljeni određenim dokazima.
„Veće koje ispituje optužnicu nije ovlašćeno da ceni da li činjenice i okolnosti na kojima se optužnica zasniva pružaju pouzdan dokaz da je okrivljeni učinio krivično delo niti da li su ispunjeni uslovi da bude oglašen krivim, jer to za optužnicu nije potrebno. Za opstanak optužnice je dovoljno da se iz pribavljenih dokaza može zaključiti da je okrivljeni opravdano sumnjiv da je učinio krivično delo“, navodi Apelacioni sud tumačeći postupanje Višeg suda u Novom Sadu na koje se viši javni tužilac žalio i čija je žalba sada usvojena.
Dodaje se da ispitivanje optužnice nije postupak po pravnom leku protiv sudske odluke već postupak u kome se proverava postojanje dovoljno osnova za izvođenje okrivljenog pred sud. „Veće koje odlučuje o optužnici ne upušta se u psihološku analizu raznih dokaza niti u ocenu protivrečnih dokaza… Ceni se samo da li ima dokaza i da li su ti dokazi podobni da potvrde zaključak da je okrivljeni opravdano sumnjiv da je izvršio krivično delo“, dalje objašnjava Apelacioni sad u čemu je bila „greška“ u postupanju Višeg suda.
„Zaključak prvostepenog suda da nema dovoljno dokaza smatra se pogrešnim s obzirom na vrstu i brojnost dokaza“.
Tanasković, Vesić, Dimoski
Apelacioni sud smatra da je Viši sud pogrešno insistira, kada je reč o Tanasković, Vesiću i Dimoski, da je u slučaju njihovog krivičnog dela neophodno da izvršilac ne postupa po propisima isključivo iz oblasti mera zaštite. Za krivično delo koje im se stavlja na teret, karakteristično je to što se sastoji u nečinjenju, smatra Apelacioni sud. To može biti bilo koje nepostupanje po propisima i tehničkim pravilima o merama zaštite koje je podobno da izazove posledicu – opasnost za život i telo ljudi ili imovinu većeg obima. Ovo delo može da izvrši samo službeno ili odgovorno lice tj. lice koje u ovom slučaju prema propisima ima položaj garanta i dužno je da preduzme određeno činjenje.
„Dovoljno je da ima svojstvo službenog ili odgovornog lica i da nije postupilo po bilo kom propisu, a da je to za posledicu imalo izazivanje opasnosti za život ili telo ljudi“, smatra sud. Uz to, treba imati u vidu da im se na teret stavlja i kršenje Zakona o bezbednosti u železničkom saobraćaju kojim se predviđa da prostori za putnike moraju da budu uređeni tako da garantuju bezbednost putnika.
Apelacioni sud smatra da je Viši sud pogrešno insistira, kada je reč o Tanasković, Vesiću i Dimoski, da je u slučaju njihovog krivičnog dela neophodno da izvršilac ne postupa po propisima isključivo iz oblasti mera zaštite. Za krivično delo koje im se stavlja na teret, karakteristično je to što se sastoji u nečinjenju, smatra Apelacioni sud. To može biti bilo koje nepostupanje po propisima i tehničkim pravilima o merama zaštite koje je podobno da izazove posledicu – opasnost za život i telo ljudi ili imovinu većeg obima. Ovo delo može da izvrši samo službeno ili odgovorno lice tj. lice koje u ovom slučaju prema propisima ima položaj garanta i dužno je da preduzme određeno činjenje.
„Dovoljno je da ima svojstvo službenog ili odgovornog lica i da nije postupilo po bilo kom propisu, a da je to za posledicu imalo izazivanje opasnosti za život ili telo ljudi“, smatra sud. Uz to, treba imati u vidu da im se na teret stavlja i kršenje Zakona o bezbednosti u železničkom saobraćaju kojim se predviđa da prostori za putnike moraju da budu uređeni tako da garantuju bezbednost putnika.
Tanasković
Kada je reč o Jeleni Tanasković, sud zaključuje da je pogrešan stav Višeg suda o nedovoljnosti dokaza protiv Tanasković. Ocenjuje se da u momentu puštanja u upotrebu vestibila odnosno krila B stanične zgrade nisu bili ispunjeni zakonski uslovi s obzirom na to da radovi i dalje nisu bili završeni, da je predmetni objekat predstavljao gradilište, da nije izvršen tehnički pregled i izdata upotrebna dozvola sa čime je okrivljena s obzirom na svojstvo v.d. direktora IŽS bila upoznata u trenutku kada je učestvovala na svečanosti povodom otvaranja dana 5. jula 2024, smatra Apelacioni sud.
„Zbog čega se kao pogrešan pokazuje zaključak prvostepenog suda da Tanasković nije imala svest da nepostupanjem po propisima može izazvati opštu opasnost za ljude“, dodaje se u rešenju.
NASTAVITE SA ČITANJEM OVDE