Kako se višegodišnji proces potpune privatizacije „Energoprojekta“ (EP) privodi kraju, tu i tamo su se pojavljivali tekstovi i komentari koji su se nostalgično osvrtali na sudbinu nekada moćnog sistema koji je u svom sastavu imao gotovo sve vrste građevinskih delatnosti, gotovo sve projektantske delatnosti i moćan deo koji se bavio informacionim tehnologijama (iz koga sam i ja ponikao). S takvom vrstom nostalgičnog sećanja i socijalističke mitologije obračunava se gospodin Miša Brkić u svojoj kolumni u dnevniku Danas (ovde).

Za one koji idealizuju EP, g. Brkić nudi surovo otrežnjenje i kaže: „Prećutkuje se, ili je namerno zaboravljena, činjenica da je najveći deo tih grandioznih poslova za Energoprojekt ugovarao u direktnoj pogodbi i bez tendera predsednik Jugoslavije sa svojim prijateljima predsednicima afričkih, azijskih i latinoameričkih država iz Pokreta nesvrstanih.“

Pretpostavljam da se ovim htelo reći da EP nije dobijao poslove kvalitetom i konkurentnošću na tržištu, već zahvaljujući političkoj poziciji nesvrstane Jugoslavije. U tom kontekstu saznajemo i da je Tito bio glavni pregovarač i, verovatno, ekspert za međunarodne ugovore. U ovakvoj klasičnoj kafanskoj interpretaciji postoji nekoliko problema.

Međunarodne pogodbe

Titova politička zvezda se ugasila već početkom sedamdesetih godina prošlog veka, znatno pre njegove smrti . Uprkos tome, EP je nastavio da ugovara i dobija poslove. Poslovi su dobijani čak i u uslovima sankcija devedesetih godina prošlog veka. Uzgred, ako je politički uticaj bio presudan, kako to da nijedan drugi sličan privredni sistem bivše Jugoslavije nije zabeležio uspehe kakve je zabeležio EP?

Gospodin Brkić ne poznaje delatnost o kojoj tako autoritativno i grubo piše. Da poznaje, znao bi da se ogroman broj investicionih poslova koje u zemljama Trećeg sveta dobijaju „uzorne“ zapadne kompanije obezbeđuju ili direktnom pogodbom ili nameštenim tenderima koji su rezultat kartelisane podele tržišta.

Zapadne kompanije dobijaju poslove direktnom pogodbom onda kada njihove vlade ili banke finansiraju investicione radove po modelu po kome kineske kompanije rade u Srbiji npr. Nekada se poslovi dobijaju i grubim političkim pritiscima ili korupcijom.

Međunarodni tenderi se i nameštaju tako što su velike kompanije podelile tržišta. One ne samo da ne ugrožavaju jedna drugu, već se međusobno pomažu tzv. uslužnim ponudama kojima se simulira tržišna utakmica u korist poznatog izvođača. Ponegde, kada međunarodne finansijske institucije kreditiraju projekte, postoje i korektni tenderi i EP je i na njima dobijao poslove. Ali, kako god da ste posao dobili, morate ga završiti kvalitetno, u roku i pod uslovima pod kojima ste poslove ugovorili. Samo to omogućava da se na tržištu opstane.

Ovde neću elaborirati koliko je teško preduzećima iz finansijski nejakih država da se nose sa moćnom svetskom konkurencijom koja iza sebe ima ogromnu finansijsku i političku podršku i koja u toj borbi koristi sve trikove, uključujući i najprljavije.

Gospodin Brkić dalje piše: „U toj plačljivo nostalgičarskoj atmosferi ima smisla zapitati se šta će državi građevinska firma. Da širi javašluk i korupciju? Da zaobilazi javne nabavke? Da plaća najvišu cenu za najlošiji kvalitet izvedenih radova?“

Gospodin Brkić se ovde zbunio. Korupcija je u pravilu vezana za mito koje privatne kompanije (strane i domaće) daju lokalnim političarima. Dešava se i da državne kompanije podmićuju svoje političare, ali je to bilo ređe.

Gospodin Brkić bi se iznenadio brojem uspešnih državnih preduzeća koja funkcionišu i na Zapadu i na Istoku. Veliki je broj preduzeća i u građevinskom i projektantskom sektoru koja su ili pod državnom kontrolom ili pod delimičnom državnom kontrolom (kroz državne banke i državne fondove). Nažalost, to nisu informacije koje se rutinski dele po kafanama.

Problemi privatizacije

Na liniji prethodnih opštih mesta i improvizacija bez argumentacije je i ova: „Dokazano je da od monopola države (državne firme) nema goreg monopola. Kad državno preduzeće učestvuje na državnim tenderima i pobedi to je uvek najskuplja varijanta za poreske obveznike, odnosno daje loš odnos potrošenog novca i isporučenog kvaliteta.“

Koliko je meni poznato, niko i nigde nije dokazao to što gospodin Brkić tvrdi, osim ako se Fridmanove teze o „zlim“ državnim monopolima ne uzimaju kao dokaz. Sasvim suprotno. Postoje izuzetno loša iskustva sa privatnim monopolima i Ujedinjeno Kraljevstvo, na primer, je tu sjajan primer – vodovod koji opslužuje širu zonu Londona, britanske železnice, očajno loša iskustva sa javno-privatnim partnerstvom itd. Moguće je, naravno, da postoje neke empirijske analize na bazi kojih je gospodin Brkić izneo svoje tvrdnje, ali ako je tako, bilo bi korisno dati reference koje tome idu u prilog.

Mogu da razumem da je g. Brkić u nastupu neoliberalnog zanosa i neopterećen poznavanjem oblasti o kojoj piše izneo prethodne stavove. Više od toga, međutim, smetaju ovi iskazi:

„Problem Berze je što se na njoj ne trguje sećanjima, odnosno ne određuje vrednost akcija nekog preduzeća na osnovu uspomena. Berza ne uzima u obzir kakvo je preduzeće bilo pre 30, 40 ili 50 godina, nego kakva su očekivanja investitora (ulagača) za to preduzeće u budućnosti. Berza hoće jednostavno da kaže da se na njoj ne živi od stare slave.“

Ili: „Jedina preostala vrednost Energoprojekta su nepokretnosti – poslovni objekti i poneka građevinska parcela u Beogradu. One jesu razlog, ali ne i jedini, zašto većinski privatni vlasnik želi da zaokruži vlasništvo u toj kompaniji. Kao i svaki preduzetnik, gleda da ga ta ambicija što manje košta. Zato nije pre devet godina hteo da se zaleće i skupo plaća državne akcije nego je čekao da pojeftine i da ih sad jeftino pazari.“

Da li je moguće da g. Brkić ne zna kakve su sve zakonske kontroverze pratile privatizaciju EP od samog početka? Da li nas on to ubeđuje da je sve što je vezano za privatizaciju EP bilo nesporno i u skladu sa standardima tržišnog i berzanskog poslovanja? Kako je moguće, da kada je EP već dobio novog, privatnog vlasnika, ne samo da nije procvetao, već je pao na najniže grane u svojoj istoriji?

Ovde ću stati jer će se čitaoci možda setiti da sam o privatizaciji EP pisao pre nekih devet godina u tekstu „Energoprojekt i nacionalni interes“. Tu sam pokušao da ukažem na razloge zbog kojih je EP trebalo sačuvati i pomoći njegovu revitalizaciju.

Naslov i oprema teksta: Novi Standard