Kako je rat na Bliskom istoku odmicao, bio privremeno zaustavljen, a zatim ponovo rasplamsan, pažnja svetske javnosti gotovo potpuno se premestila na Ormuski moreuz, napade na vojne baze i opasnost od poremećaja u snabdevanju naftom. U drugi plan potisnuto je pitanje koje je predstavljalo jedan od glavnih povoda za sukob – iranski nuklearni program i namera Sjedinjenih Američkih Država i Izraela da spreče Teheran da napravi nuklearno oružje.
Posle višestrukih udara na Fordo, Natanz, Isfahan i druge objekte, američki predsednik Donald Tramp tvrdio je da je iranski nuklearni program uništen. Ipak, nekoliko meseci kasnije i sam ponovo preti napadom na duboko ukopani kompleks kod Natanza, poznat kao planina Pijuk ili „Pickaxe Mountain“. Istovremeno, nema pouzdanog odgovora na pitanje gde se nalazi približno 440 kilograma uranijuma koji je Iran obogatio do 60 odsto, niti šta je ostalo od centrifuga i druge opreme koja je pre napada mogla da bude premeštena.
Poslednji podatak Međunarodne agencije za atomsku energiju bio je da Iran raspolaže sa oko 440 kilograma uranijuma obogaćenog do 60 odsto. To nije isto što i deset ili 11 gotovih nuklearnih bojevih glava, ali se procenjuje da bi ta količina, ukoliko bi bila dodatno obogaćena do nivoa pogodnog za vojnu upotrebu, mogla da obezbedi fisijski materijal za približno deset nuklearnih naprava. Problem je što IAEA, zbog ograničenog pristupa postrojenjima, više nema neprekinut uvid u stanje zaliha i aktivnosti iranskog programa. IAEA je u februarskom izveštaju navela 440,9 kilograma uranijuma obogaćenog do 60 odsto.
Bogdan Stojanović iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu, koji je doktorirao na temi „Ekološka bezbednost kao razlog odustajanja država od programa nuklearnog naoružanja“, smatra da već nove američke pretnje pokazuju koliko je teško održiva tvrdnja da je iranski program prethodno potpuno uništen.
„Tu dolazimo do jedne vrste logičkog paradoksa: ako je nešto uništeno, zašto biste ga onda uništavali više od jednog puta? Tramp je pompezno izašao sa pričom da je uspeo da uništi iranski nuklearni program, iako nisu postojale nikakve proverene informacije da se to zaista dogodilo“, kaže Stojanović.
Materijal dovoljan za desetak bombi, ali ne i gotove bojeve glave
Kako napominje Stojanović, najveća nepoznanica nije samo u kakvom su stanju postrojenja, već gde se nalazi obogaćeni uranijum. Američki i izraelski udari mogli su da unište centrifuge, napajanje, ventilaciju i ulaze u podzemne komplekse, ali to samo po sebi ne dokazuje da je uništen i materijal koji je ranije proizveden.
„Druga stvar je što zapravo imamo manjak informacija o tome dokle je uopšte stigao iranski nuklearni program. Poslednja zvanična i proverena informacija bila je da je Iran uspeo da napravi 440 kilograma uranijuma obogaćenog do 60 odsto. Svako ko se bavi ovom temom reći će vam da je to kao kada se penjete na desetospratnicu i stignete do devetog sprata“, kaže Stojanović
On ukazuje da od poslednje verifikacije nije poznato da li je deo materijala dodatno obogaćen, da li je ostao na ranijim lokacijama ili je premešten pre napada. Obogaćivanje do 60 odsto još nije nivo koji se uobičajeno smatra vojnim, ali je tehnički put od 60 do oko 90 odsto znatno kraći od početnog procesa obogaćivanja prirodnog uranijuma.
„Od tada do danas ne znamo šta se zaista dogodilo i da li su otišli na obogaćivanje do 90 odsto. Čak i sa uranijumom obogaćenim do 60 odsto teoretski možete da napravite nuklearno oružje, samo vam je potrebno nešto više materijala. Otprilike 42 kilograma uranijuma obogaćenog do 60 odsto teoretski je dovoljno za jedno nuklearno oružje. Ako su imali 440 kilograma, to je dovoljno za desetak nuklearnih bojevih glava“, objašnjava Stojanović.
Ukazuje da je Iran i pre udara najosetljivije delove programa smeštao duboko pod zemlju. Međutim, stvarna dubina pojedinih postrojenja, stepen njihovog oštećenja i mogućnost ponovnog otvaranja tunela nisu pouzdano utvrđeni.
„Iran je centrifuge koje su služile za obogaćivanje uranijuma svakako držao duboko pod zemljom. Amerikanci su pokušali da ih unište penetracionim bombama GBU-57, koje u idealnim uslovima mogu da prodru do 60 metara. Da li je postrojenje bilo dublje, ponovo je upitno jer imamo manjak informacija“, kaže Stojanović.
Jedna od lokacija koja je sada u centru pažnje jeste planina Pijuk, kompleks u blizini Natanza za koji se procenjuje da je ukopan i do stotinak metara. Izraelski izvori tvrde da je Iran tamo premestio napredne centrifuge i deo obogaćenog uranijuma, ali te tvrdnje nisu nezavisno potvrđene. Satelitski snimci pokazuju kretanje vozila, radove u tunelima i utvrđivanje ulaza, ali ne mogu da pokažu šta se nalazi duboko u kompleksu.
„Jedna od spekulacija jeste i priča o planini Pijuk. Iran je tamo definitivno pravio novo postrojenje, za koje se tvrdi da se nalazi stotinak metara pod zemljom. Da li je materijal možda prenet tamo, ponovo je nagađanje. Međutim, ono što mogu sigurno da tvrdim jeste da nije uništen materijal dovoljan za, kao što sam rekao, desetak nuklearnih bojevih glava“, priča Stojanović.
Tramp je 13. jula izjavio da će SAD „uništiti planinu Pijuk“ i da Iranci treba da budu spremni. Rekao je i da Vašington prati objekat i da bi mogao da ga napadne „relativno uskoro“. Istovremeno je rekao da američka strana ne registruje aktivnosti na lokaciji, čime je ostalo nejasno na osnovu čega se priprema novi udar.
Iranski centralni štab Hatem el Anbija saopštio je da bi eventualni napad na nuklearne i druge osetljive objekte predstavljao proširenje rata na čitav region, zbog čega bi svi interesi SAD, njihovih saveznika i država koje ih podržavaju postali mete „snažnih napada iranskih oružanih snaga“.
Usporavanje programa nije isto što i njegovo uništenje
Stojanović smatra da su udari gotovo sigurno usporili pojedine operacije, oštetili postrojenja i primorali Iran da reorganizuje program. To, međutim, nije isto što i uklanjanje znanja, zaliha materijala i dugoročne sposobnosti države da obnovi postrojenja.
„Čak i ako je dalje obogaćivanje uranijuma možda zaustavljeno zbog ratnih dejstava i reorganizacije unutar iranskog rukovodstva, jer u ratnom stanju sredstva preusmeravate na odbranu zemlje, ‘nuklearni program’ je suviše opšti pojam. Ako pitate da li je nuklearni program zaustavljen, to se sigurno nije dogodilo“, objašnjava on.
Fordo je pogođen, a ulazi u postrojenje blokirani, ali nije poznato u kakvom su stanju dublji delovi kompleksa. Prema Stojanovićevom mišljenju, udari su mogli da uspore operativni rad, ali nisu nužno uklonili strateški potencijal Irana.
„Neke aktivnosti operativnog karaktera verovatno jesu usporene. Međutim, ako posmatramo strateški nivo nuklearnog programa i potencijal Irana da u kratkom roku dođe do nuklearnog oružja, njihov put ka tome sasvim sigurno nije prekinut”, kaže Stojanović.
Stojanović objašnjava da drugi deo problema predstavlja pretvaranje fisijskog materijala u funkcionalno oružje, dovoljno malo i pouzdano da može da se postavi na raketu. Iran već raspolaže različitim tipovima balističkih raketa, ali nema javno potvrđenih dokaza da je proizveo nuklearnu bojevu glavu koja može da bude postavljena na takav sistem.
„Kada govorimo o nuklearnom oružju, jedan segment je napraviti ga, a drugi isporučiti ga do mete. Kada je reč o sistemima isporuke, Iran definitivno raspolaže različitim balističkim raketama. Da li su uspeli da nuklearnu bombu inženjerski spakuju u efikasno oružje, ponovo je nagađanje. Ne znamo da li jesu, ali mogu to da urade. Najveći problem u pravljenju nuklearnog oružja jeste obezbediti dovoljno materijala koji može da se iskoristi za njegovu proizvodnju“, objašnjava on.
Teheran tvrdi da njegov program ima isključivo mirnodopsku namenu i da nuklearno oružje nema mesto u iranskoj vojnoj doktrini. Iranski zvaničnici istovremeno odbijaju mogućnost trajnog odricanja od obogaćivanja, pozivajući se na pravo zemlje na mirnodopsku nuklearnu tehnologiju. Stojanović, međutim, smatra da stepen do kojeg je Iran obogaćivao uranijum prevazilazi potrebe klasične komercijalne nuklearne energetike.
„Ako želite komercijalnu nuklearnu elektranu, nije vam potreban materijal obogaćen iznad 20 odsto. Komercijalni reaktori uglavnom rade na uranijum obogaćen od tri do pet odsto. Uranijum obogaćen do 20 ili 60 odsto nije vam potreban za proizvodnju električne energije. To nije taj put“, ističe Stojanović.
Zbog sposobnosti da relativno brzo napravi oružje ukoliko donese političku odluku, Stojanović Iran opisuje kao latentnu nuklearnu silu – državu koja možda nema operativnu bombu, ali poseduje najveći deo potrebne tehnologije, znanja i materijala.
„O tome sam pisao i u svojim naučnim radovima i Iran nazvao latentnom nuklearnom silom. To znači da možda nema gotovu nuklearnu bombu koja može da bude isporučena, ali ukoliko to želi, može da je ima u veoma kratkom roku. Nemam informacije na osnovu kojih bih mogao da kažem da li je Iran sada ima ili nema. Međutim, niko ne može sa sigurnošću da kaže da je nema.“
Znanje se ne može uništiti bombardovanjem
U napadima su ubijeni brojni naučnici i rukovodioci povezani sa iranskim nuklearnim i raketnim programom. Stojanović napominje da takvi udari mogu da poremete komandovanje, uspore projekte i zastraše stručnjake, ali ne mogu da izbrišu decenijama sticano institucionalno znanje.
„Ubijanje naučnika ne može da spreči Iran da dođe do nuklearnog oružja. Kada jednom osvojite neko znanje, ono ne može da bude uništeno. U Iranu su likvidirani ljudi koji su imali veliki uticaj i autoritet u naučnoj zajednici. Cilj Izraela bio je da unese strah među te ljude, a ne da na taj način zaustavi nuklearni program“, kaže Stojanović.
Kako kaže, Iran ima veliki broj fizičara, inženjera i stručnjaka koji mogu da nastave rad čak i posle gubitka vodećih ljudi. Upravo zbog toga fizičko uništavanje objekata može da kupi vreme, ali teško može trajno da ukloni sposobnost zemlje da obnovi program.
„Govorimo o ubistvu desetak naučnika, dok Iran, kao država sa toliko miliona stanovnika, ima stotine hiljada uspešnih fizičara i inženjera. To ne može da zaustavi ozbiljnu državu na nuklearnom putu ukoliko je odlučila da njime ide“, navodi Stojanović.
Bez inspektora nema pouzdanog odgovora
Stojanović kao najveću prepreku utvrđivanju stvarnog stanja vidi prekid kontinuiteta međunarodnog nadzora. Nuklearni sporazum iz 2015. godine predviđao je kamere, inspekcije i druge mehanizme kontrole, ali se sistem postepeno raspao nakon što su SAD 2018. istupile iz sporazuma i ponovo uvele sankcije. Iran je potom ograničavao nadzor, dok je posle napada pristup oštećenim lokacijama postao još teži.
„Trenutno ne postoji način da neko spolja pouzdano utvrdi šta Iran radi u okviru svog nuklearnog programa. Sporazum JCPOA, koji su Amerikanci napustili 2018. godine, predviđao je postavljanje kamera u iranska postrojenja, stalne nenajavljene inspekcije i druge mehanizme kontrole. Iran je potpisao taj sporazum i poštovao ga“, priča Stojanović.
Kako ukazuje Stojanović, satelitski snimci mogu da otkriju nove ulaze, iskopavanja, vozila, ventilacione sisteme ili posledice udara, ali ne i zalihe uranijuma skrivene desetinama metara ispod zemlje. Zbog toga se ne može nezavisno potvrditi ni američka tvrdnja da je program uništen, ni izraelska procena da su materijal i centrifuge preneti u planinu Pijuk.
„Satelit može nešto da registruje, ali su njegove mogućnosti veoma ograničene. Može da snimi postrojenje iz vazduha, da pokaže da li neko ulazi ili izlazi i da li se nešto gradi. Međutim, ne može da pokaže šta se događa unutar objekta, u njegovom podrumu ili 60, 70 ili 80 metara pod zemljom“, kaže Stojanović.
Prema njegovim rečima, upravo zato se stvarno stanje iranskog programa neće moći utvrditi samo satelitskim snimcima, obaveštajnim procenama ili analizom kratera. Za pouzdan odgovor potrebni su povratak inspektora, pristup postrojenjima, uzorkovanje i utvrđivanje gde se nalazi obogaćeni uranijum.
„Takve stvari mogu da se utvrde pomoću satelita. Međutim, nije moguće videti gde se krije 400 kilograma obogaćenog uranijuma. Po svojim gabaritima, tolika količina materijala može da stane u prostoriju od 50 kvadratnih metara“, kaže Stojanović.
Zbog toga trenutno nije moguće potvrditi da je Iran napravio nuklearnu bombu, ali ni da su njegov materijal, znanje i sposobnost da program obnovi uništeni. Izvesnije je da su udari iranski program usporili i gurnuli ga još dublje pod zemlju, dok je gubitak međunarodnog nadzora svet ostavio sa manje pouzdanih informacija nego pre početka rata.