Od svih podvala kojim režim pokušava da anestezira pobunjeno društvo, najbolje mu sve ovo vreme ide izazivanje sukoba i nereda. Pesnica u glavu! I zato je jasno da od toga neće odustati do „poslednjeg daha“, kako već ide ona pesma.
Piše: Aleksandar Latas
Mogu da se pišu deklaracije o jedinstvu ili separatizmu, da se pune šatre i okreću volovi, da se svake nedelje usvoji po jedan proevropski zakon, izmisli novi Đura ili kupi i poslednji nezavisni medij u ovom delu sveta, ali svako je na kraju ono što jeste. Tačnije, režim radi sa onim što ima. A to je sila.
Od pretučenih studenata FDU na jednoj beogradskoj raskrnici pre skoro dve godine pa do zaletanja automobilom u kolonu demonstranata u Bačkoj Palanci minulog vikenda.
Konture na sceni za ovo što živimo poslagane su već krajem novembra 2024. godine kada se nokautirani režim polako počeo hvatati za konopce. Koliko sa jedne strane nisu razumeli i na vreme reagovali na blokade fakulteta, misleći da ih to neće puno koštati, a ispalo je sve suprotno i studenti su ih u godinu dana razvlastili i razgaćili, toliko su na dešavanja na ulici odgovarali agilno i spremno.
Uspostavljena je danonoćna dreka, linija komunikacije sa svih mogućih režimskih glasila, kako su svi protivnici „the porodice i partije“ – ustaše. Najtragičnije mesto i događaj u istoriji ovog naroda tako je bezobzirno zlupotrebljeno u jeftina politička bljutavljenja. Tragedija jednog moralnog i društvenog propadanja. Kao potomak Save Stanisavljevića Čaruge, slavonskog seljaka ubijenog u Jasenovcu 1942. godine, na ovom mestu moram da zabeležim kako se nadam, da ljudi koji izgovaraju ove užase, nikada, ali nikada više neće imati priliku da se poklone žrtvama na Kamenom cvetu.
Iako je cena u raspadanju društvenog tkiva bila velika, mete su na ovaj način ipak legitimizovane, a zarobljene i zloupotrebljene institucije, te mahnita pomilovanja predsednika, zaokružile su stvar. Gazi i tuci!
Valja se ovde podsetiti i na Damira Zobenicu, nekada prvog čoveka SNS-a u Vojvodini čiji je snimak komandovanja u razbijanju blokada iscureo u javnost.
„Imamo zadatak da na svim ovim lokacijama, sem Železničke stanice, obezbedimo ljude koji nisu prepoznatljivi, koji nisu funkcioneri, koji će doći da vređaju ove ljude i da se bune što se blokira“, raspoređivao je Zobenica svoje razbijačke brigade.
Ubrzo je ispario iz javnog prostora, kao da ga nikad bilo nije, a ljudima je ostao utisak da ih istih 200 ljudi – batinaša i bakica koje idu kod lekara, zamajava već 20 meseci.
Poslednji slučaj gde je vozač uleteo cik-cak u demonstrante i ovo mu je već četvrti incident, želeći da kako je vikao „ubija ustaše“, podseća koliko smo zapravo imali sreće što još niko nije pregažen na mrtvo ime. Ima jasno i do organizovanosti samih građana koji su svesni rizika, brzo naučili kako se obezbeđuju masovna dešavanja.
Sećam se kolone od par hiljada srednjoškolaca kako pešače novosadskim bulevarima i niti jednog jedinog policijskog vozila da ih zaštiti. Ali zato ih je ispred SNS prostorija dočekao tadašnji zamenik gradonačelnika koji im je vikao da su ustaše.
U Novom Sadu u probijanju blokada ubijena je Dona. Neka se naša tragedija i završi sa upokojenjem ovog nesrećnog gradskog psa.