Dramatični snimci hiljada migranata koji su prošlog četvrtka ušli u špansku severnoafričku enklavu Seutu izazvali su pravu buru na internetu među krajnjom desnicom.
Alarmantna retorika bila je prisutna i u evropskom političkom mejnstrimu, pošto liderima EU nije trebalo mnogo vremena da haotične scene pripišu liberalnoj imigracionoj politici Španije, ukazuje Eogan Gilmartin, nezavisni novinar koji je izveštavao o španskoj politici za časopise i medije Jacobin Magazine, Tribune, Novara Media i OpenDemocracy, u kolumni za Gardijan.
U pismu koje su organizovale Italija i Danska, a koje su potpisala 22 šefa vlada država članica EU, činilo se da su krizu povezali sa nedavnim programom španskog premijera Pedra Sančeza za legalizaciju nedokumentovanih migranata, za koji je podneto više od milion zahteva.
Oni su tvrdili da Evropa mora da „razmotri sve politike koje mogu delovati kao faktori privlačenja“.
Ovakva reakcija pokazala je zapanjujući nedostatak solidarnosti prema državi članici EU.
U ljutitom odgovoru, Sančez je kritikovao „predrasude, dezinformacije i napade“ mnogih svojih kolega. Ipak, njegov prkos, kao i kasniji pokušaji Brisela da prikaže jedinstveni front, nisu uspeli da izbrišu sliku izolacije njegove vlade tokom ozbiljne krize na južnoj granici zemlje.
Španski premijer je možda tokom poslednje godine zauzeo istaknutiju ulogu na svetskoj sceni, pre svega zbog protivljenja američkom ratu protiv Irana, ali kriza u Seuti takođe ukazuje na sužavanje prostora za njegovu vrstu progresivne spoljne politike.
U stvarnosti, Sančezovo nastojanje da postigne kompromis sa represivnom monarhijom Maroka – naročito u vezi sa marokanskom okupacijom sporne teritorije Zapadne Sahare – u suprotnosti je sa njegovom inače principijelnom politikom prema Palestini, Ukrajini i Iranu.
A Seuta se nalazi u samom središtu tog ustupka kada je reč o vrednostima.
Iako je po obimu bez presedana, ovo nije prvi put da se sličan incident dogodio na visoko militarizovanoj granici koja razdvaja Maroko od ove španske enklave.
Reakcija EU na poslednji masovni upad 2021. godine bila je znatno drugačija.
Tada je, nakon što je za 48 sati pristiglo 10.000 uglavnom marokanskih državljana, Evropski parlament stao uz Španiju i usvojio rezoluciju u kojoj je optužio Maroko da ugrožava njihove živote kako bi izvršio „politički pritisak na Španiju“.
Čini se da nema mnogo sumnje da su i događaji prošle nedelje, koji predstavljaju humanitarnu tragediju u kojoj je poginula najmanje 141 osoba, takođe nosili obeležja takve prinudne diplomatije.
Izveštaji da su marokanske granične snage pružile mali otpor tokom priliva migranata, pa čak i ohrabrivale ljude da pređu granicu, uklapaju se u već poznati obrazac.
Tokom poslednje decenije, marokanska vlada je povremeno ublažavala kontrolu granice u trenucima diplomatskih tenzija sa Španijom, izazivajući masovne prelaske kao sredstvo vršenja pritiska.
Pre pet godina, Evropa je prepoznala takvu dinamiku. Ovoga puta, veliki deo političke rasprave umesto toga bio je usmeren na političko poentiranje protiv španske vlade levog centra.
Za Sančeza je to bilo snažno podsećanje da je pomeranje Evropske unije udesno dovelo do toga da on deluje kao progresivni izuzetak.
Italijanska premijerka Đorđa Meloni nije jedina liderka koja je ovu krizu posmatrala kao priliku da se založi za stroži pristup migracijama.
Oni koji podstiču unutrašnje podele u EU samo su dodatno naglasili slabost Evrope kao geopolitičkog aktera: kada se suočila sa očiglednim hibridnim napadom na jednu državu članicu, nije bila u stanju da koordinira zajednički odgovor.
Činjenica da je Sančezova vlada bila zatečena takođe ukazuje na određenu dozu samozadovoljstva u vezi sa mogućim posledicama njene odluke da tokom rata u Iranu ne dozvoli SAD pristup svojim vazdušnim bazama.
U mesecima pre velikog priliva migranata na granici, istaknuti republikanci već su pozivali Trampovu administraciju da uzvrati podrškom teritorijalnim zahtevima Maroka prema Seuti i drugoj španskoj severnoafričkoj enklavi, Melilji.
Kombinacija naglog pogoršanja odnosa između SAD i Španije, kao i sve veći značaj Maroka kao regionalnog partnera Trampove Bele kuće, možda je ohrabrila marokanski režim da ponovo izvrši pritisak preko granice.
Pored Trampovih pretnji da će prekinuti trgovinske odnose sa Španijom, njegova administracija se poslednjih meseci direktnije umešala i u špansku unutrašnju politiku.
Samo nekoliko nedelja nakon što je Sančez zauzeo stav o Iranu, američko Ministarstvo za unutrašnju bezbednost dostavilo je španskim istražiteljima korupcije poruke sa kloniranog telefona koje su navodno ukazivale na to da je bivši socijalistički premijer Hoze Luis Rodrigez Zapatero lobirao za pandemijski kredit namenjen španskoj avio-kompaniji povezanoj sa Venecuelom.
Malo ko u Madridu sumnja u političku motivaciju za ovu obaveštajnu razmenu, a politička oluja koja je usledila ugasila je veliki deo zamaha koji je Sančez stekao svojim popularnim antiratnim stavom — pošto je Sapatero, njegov ključni saveznik, postao predmet zvanične istrage.
Koordinisani napadi Trampa i šireg Maga pokreta povodom krize u Seuti takođe otvaraju mogućnost za nove pokušaje Vašingtona da politički oslabi Sančeza uoči španskih opštih izbora sledeće godine.
Takvi napori bi u Španiji pronašli spremnog domaćeg partnera u stranci Voks, koja se izdvaja od velikog dela evropske populističke desnice po tome što ostaje bezrezervno privržena Trampu, čak i tokom rata u Iranu.
Voks je najbrže rastuća stranka u Španiji od opštih izbora 2023. godine, prema anketama ima podršku u višim tinejdžerskim procentima i igraće ključnu ulogu u svakoj budućoj desničarskoj alternativi Sančezovoj vladi.
Uz tu pretnju koja se nadvija u pozadini, španski premijer takođe mora da upravlja odnosima sa Marokom nakon njegovog poslednjeg čina pritiska.
Umesto da javno uđe u sukob sa Rabatom, Sančez je dao prednost obnovi saradnje i brzom smirivanju krize, pri čemu je velika većina od procenjenih 72.000 pristiglih migranata vraćena u Maroko u roku od 24 sata.
Ipak, ovakav pragmatizam nosi očigledne rizike. Poslednji veliki sukob Španije sa Marokom 2021–2022. godine završen je istorijskim ustupkom, kada je Sančez napustio decenije španske neutralnosti po pitanju Zapadne Sahare i podržao plan Maroka da bivšu špansku koloniju uključi kao autonomni region u okviru marokanske države.
Događaji prošle nedelje pokazuju da ova strategija popuštanja nije donela dugoročnu stabilnost u odnosima koju je Madrid očekivao.
Sančezov levi koalicioni partner, stranka Sumar, sada zahteva oštriji pristup – uključujući i zahtev da Španija odbije da bude domaćin Svetskog prvenstva u fudbalu 2030. zajedno sa Marokom.
Tačni motivi Maroka za sadašnje postupke i dalje su predmet rasprave. Najverovatnije objašnjenje leži u Sančezovoj poseti Alžiru deset dana ranije, tokom koje je potvrđeno približavanje Španije njenom ključnom dobavljaču gasa, Alžiru, koji je istovremeno glavni rival Maroka u sporu oko Zapadne Sahare.
Kriza u Seuti je verovatno bila poruka marokanskog režima da su svi pokušaji Madrida da ponovo uspostavi ravnotežu u svojoj politici prema severnoj Africi i dalje podložni uticaju Rabata nad migrantskim tokovima.
Ona takođe verovatno odražava dugoročnu ambiciju Maroka da unapredi svoje zahteve prema Seuti i Melilji, u trenutku kada kontrola pomorskih prolaza poput Gibraltarskog moreuza dobija novi geopolitički značaj.
Na vrhuncu krize, borbeni španski ministar saobraćaja Oskar Puente objavio je na društvenim mrežama da želi „da Španija bude suverena država u međusobno povezanom svetu, a ne podređeni partner Trampa ili Netanjahua“.
Dok veliki deo evropske političke klase nemo posmatra Trampa, Sančez je bio najglasniji zapadni lider spreman da izazove Vašington – ne samo po pitanju Irana, već i odbijanjem cilja od pet odsto izdvajanja za odbranu, zalaganjem da EU okonča sporazum o pridruživanju sa Izraelom i uspostavljanjem bližih odnosa sa Kinom i državama globalnog juga.
To nije toliko pokazatelj Sančezovog radikalizma, koliko njegova procena da Španija ima više koristi od prilagođavanja novoj geografiji globalne ekonomske moći nego od držanja za stari atlantski poredak.
Međutim, Seuta je podsetnik da takva opklada nosi ozbiljne rizike.