Stručnjaci za ispitivanje tvrde da pogrešno tražimo fizičke znakove koji ukazuju na to da li neko laže. Mnogo više mogu da otkriju reči koje osoba koristi i način na koji odgovara na pitanja.
Da li neko češka nos, dodiruje uvo, trepće češće nego inače ili izbegava pogled? Ovakve znakove često povezujemo s tim da neko ne govori istinu, odnosno da laže, ali psiholozi upozoravaju da govor tela nije pouzdan način da otkrijemo da li neko govori istinu.
Mnogo više mogu da otkriju način na koji osoba odgovara na pitanja, piše Science Focus.
Najbolji lažovi, kažu stručnjaci, trude se da njihove priče budu jednostavne. Ipak, to nije tako lako kao što zvuči. Jedna laž često zahteva drugu, zatim još jednu. Potrebno je osmisliti čitavu priču, zapamtiti detalje i biti spreman da ih po potrebi ponoviš ili prilagodiš, u zavisnosti od pitanja koje sledi.
Zbog toga je laganje za mozak prilično zahtevan zadatak.
„Ako govorite laž koja nosi velike posledice, obično ste je prethodno uvežbali – razmišljali ste o njoj, pokušavate da zapamtite šta ste rekli kako biste mogli da ponovite istu priču ako vas ponovo pitaju“, objašnjava dr Šeron Leal, psihološkinja sa Univerziteta u Portsmutu.
Osoba koja laže istovremeno prati i sopstveno ponašanje, pokušava da ne izgleda nervozno i da sagovornika gleda direktno u oči. Uz to, posmatra reakciju osobe kojoj laže kako bi procenila da li joj priča prolazi.
Istraživanja pomoću magnetne rezonance pokazuju da se istina prvo pojavi u mozgu, a zatim mora biti potisnuta kako bi osoba mogla da izgovori neistinu. Sve to dodatno opterećuje kognitivne sposobnosti.
Moglo bi se očekivati da će se takav mentalni napor jasno videti kroz fizičke znakove. Međutim, istraživanja pokazuju da to nije baš tako.
Zaboravite na govor tela – slušajte šta osoba govori
Leal, koja se bavi proučavanjem znakova laganja, smatra da je vreme da promenimo način na koji pokušavamo da prepoznamo laž.
„Sada znamo da je verbalno otkrivanje laži mnogo bolje od neverbalnog, iako toliko slušamo o neverbalnim znakovima“, kaže ona.
Drugim rečima, češkanje, vrpoljenje, treptanje ili izbegavanje pogleda nisu pouzdani pokazatelji da neko laže. Zapravo, istraživanja ukazuju na suprotno – ljudi koji lažu ponekad postaju mirniji i manje se pomeraju kako bi delovali uverljivo.
Mnogo korisniji tragovi kriju se u onome što osoba govori – odnosno u tome šta kaže i na koji način to kaže.
Jednostavna pitanja mogu da budu veoma otkrivajuća
Stručnjaci za ispitivanje koriste različite tehnike kojima mogu da podstaknu osobu da sama otkrije nedoslednosti u svojoj priči.
Jedna od njih je takozvani strateški pristup korišćenju dokaza. Suština je u tome da ispitivač postavlja pitanja o određenom događaju, ali ne otkriva odmah informacije koje već poseduje.
Osoba koja govori istinu, a nema šta da krije, češće će spontano ponuditi detalje i slobodno pričati o događaju.
Onaj ko laže, s druge strane, može da negira da je uopšte bio prisutan, da izbegava konkretne detalje ili da pokušava da skrene razgovor u drugom pravcu.
Još jedan koristan pristup jeste da se od osobe traži da sama navede informacije koje bi mogle da potvrde njenu priču.
Istraživanja pokazuju da su ljudi koji govore istinu skloniji da spontano navedu takve detalje – na primer, da pomenu druge osobe koje su bile prisutne na događaju. Lažovi su mnogo ređe spremni da ponude informacije koje bi mogle nezavisno da provere njihovu priču.
Tražite da ispriča priču više puta
Postoji i tehnika poznata kao kognitivna procena verodostojnosti, u kojoj se od osobe traži da više puta ispriča svoju verziju događaja.
Istraživanja pokazuju da ljudi koji govore istinu tokom ponovljenog prepričavanja često dodaju nove detalje kojih se naknadno sete.
Lažovi, međutim, imaju tendenciju da se drže iste, jednostavne verzije priče. Što manje detalja dodaju, manji je rizik da će se zapetljati u sopstvene izmišljotine.
Još jedan zanimljiv način jeste da se osoba zamoli da ispriča događaj obrnutim redosledom.
Onome ko govori istinu to uglavnom predstavlja manji problem, jer se može osloniti na stvarno sećanje. Osoba koja izmišlja priču mora da se priseti niza konstruisanih događaja i obrne njihov redosled, što predstavlja dodatno kognitivno opterećenje i povećava mogućnost greške.
Neočekivana pitanja mogu da budu ključna
Sličan efekat imaju i neočekivana pitanja koja se odnose na glavni događaj, ali traže detalje o kojima osoba možda nije unapred razmišljala.
Na primer, ispitivač može da zatraži precizan opis prostorije u kojoj se događaj navodno odigrao ili da pita da li je tamo bila neka osoba čije prisustvo može naknadno da se proveri.
Takva pitanja mogu da izazovu oklevanje, kontradikcije ili greške u priči.
Zato, ako pokušavate da procenite da li neko govori istinu, možda nije najkorisnije da posmatrate da li dodiruje nos ili skreće pogled.
Mnogo bolji pristup je da pažljivo slušate priču, tražite konkretne detalje, postavljate neočekivana pitanja i proveravate da li se odgovori međusobno slažu.
Ipak, nijedna od ovih tehnika sama po sebi nije nepogrešiv dokaz da neko laže. Ljudi se razlikuju u načinu komunikacije, pamćenju i reakcijama pod pritiskom, pa je kontekst uvek važan.