Požar koji je zahvatio Deliblatsku peščaru ostaviće dugoročne posledice po pčele – i domaće, koje pčelari drže u košnicama, i divlje vrste kojima niko ne može pomoći. Dok se pčelari suočavaju sa gubitkom paše i troškovima selidbe košnica, stručnjaci upozoravaju da su čitave populacije divljih, za oprašivanje nezamenljivih vrsta pčela – verovatno nestale zauvek.
Rodoljub Živadinović, predsednik Saveza pčelarskih organizacija Srbije (SPOS) kaže da im u ovom trenutku niko nije prijavio da su gorele pčele.
Najrasprostranjenije drvo u Deliblatskoj peščari je jedno od omiljenih kod pčela. Radi se o bagremu koji je do požara činio najmanje trećinu zasada, a uz crni i beli bor – većinu drveća u Peščari.
Živadinović kaže da svaki požar daje kratkoročne i dugoročne negativne efekte. Kao kratkoročne, navodi da je avgust mesec kada se pčele spremaju za zimu i odgajaju takozvane dugoživeće – zimske pčele, koje treba da prezime zimu i da odgaje novu generaciju pčela.
„Međutim, sada, toga praktično nema. Pčelinjaci u okolini neće imati dovoljno polena. Samim tim pčela neće biti koliko bi trebalo. Živeće kraće, biće slabije i pitanje koliko će njih dočekati proleće. Ovi kratkotročni problemi imaju dugoročne efekte. Kada izgori bagrem, nekoliko godina neće biti nektara za pčele. Srećom, bagrem može da se relativno brzo obnovi iz korena, ali mora da protekne 7-8 godina. Što se tiče bora, koliko znam, tu je stvar teža, jer mora da se krene od semena“, kaže Živadinović.
Cveće i nisko rastinje će se, očekivano, brže obnavljati, a najlakše trava.
Selidba košnica i rastući troškovi
Pčelare u narednom periodu čeka seoba košnica na druga mesta za ispašu, što prema Živadinoviću, osim vremena u potrazi za novim livadama, podiže i troškove prevoza.
S obzirom na to da je požar posledica klimatskih promena, Živadinović podseća da je Savez pčelarskih organizacija Srbije, drugi u svetu objavio „Strategiju borbe protiv klimatskih promena„, koja može biti od pomoći u ovakvim i sličnim situacijama.
„Klimatske promene nisu samo požari, već i jake padavine koje su sve češće. Zbog toga neka najbolja mesta za pčele, kao što su pored potoka i reka, ne mogu da se iskoriste, jer postoji veliki rizik, ako krene velika kiša. Bujica može da odnese sve. Veliki problem su sve duži i češći toplotni talas i suše koje su duže nego ranije. Pčele tada ne misle o cveću, polenu, one gledaju da spasu svoju glavu”, ocenjuje Živadinović.
Najrazoroniji požari
Narazorniji požar u u 20. veku u Deliblatskoj peščari se, prema dostupnim podacima, desio u avgustu 1996. godine. Vatra je gorela punih 11 dana i uništila rekordnih 3.815 hektara površine, od čega preko 2.200 čiste šume.
Zatim, u julu i avgustu 2007. godine, ogroman požar opustošio je oko 3.000 hektara šume i vegetacije prema Beloj Crkvi. Tada su izgorele decenijama stare borove šume.
Divlje pčele nema ko da premesti
Dok pčelari imaju svoju muku sa izborom novih pašnjaka, troškovima za prevoz, docentkinja Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu Jovana Bila Dubaić ukazuje da osim medonosnih, u Deliblatskoj peščari ima jako puno vrsta pčela, a neke od njih žive samo tu.
„Zamislite šta je onda sa divljim pčelama, koje nema ko da premesti. O njima ljudi često i ne razmišljaju, odnosno ne znaju da u našoj zemlji živi jako veliki broj različitih vrsta pčela koje ne prave med, ne žive u košnicama, imaju potpuno drugačije životne cikluse“, kaže Bila Dubaić.
U Srbiji postoji 850 različitih vrsta što našu zemlju čini bogatom, a sama Deliblatska peščara je jedinstveno i važno životinjsko stanište.
Jovana Bila Dubaić objašnjava da kod nemedonosnih ili solitarnih pčela ne postoji matica, nema udruživanja. Svaka pčela za sebe pravi svoje malo gnezdo. One, u stvari, žive jako kratko. Ne prave med, zato što njima nije potrebna zimnica, pošto sve odrasle jedinike uginu pre početka zime, navodi naša sagovornica.
Ona ističe da u njihovom slučaju nije bila moguća pomoć, kao ni izmeriti štetu. Izvesno je da sve pčele koje imaju svoja staništa u zemlji, kao i njihove larve, nisu preživele.
„Možda su ptice odletele, ali pčele su uginule. One žive potpuno drugačije nego medonosne pčele. Kod medonosnih, ako preživi matica, ona će odleteti, pa će osnovati novu koloniju, što kod drugih nije slučaj. Ove pčele su nezamenljive, jer medonosne ne mogu da opraše sve biljke koje nas okružuju. To prolazi nekako neopaženo, a u stvar je jako važno“, ocenjuje Bila Dubaić.
Kopači tunela
U Deliblatskoj peščari postoji čitav niz vrsta pčela koje kopaju tunele u baš takvoj rastresitoj podlozi u pesku i tako prave gnezda. Iako je u pitanju pesak, ti tuneli se ne ruše.
„Oni imaju posebnu pljuvačku koju luče, koja kada se stvrdne, bude vezivni materijal. Pesak očvrsne, a ti tuneli tako se ne urušavaju“, kaže Bila Dubaić.
Oporavak je moguć, jedino…
Ona kaže da je u slučaju ovakvih katastrofalnih požara oporavak moguć jedino iz okolnih staništa.
„Kad imate ovakvu katastrofu, poremeti se ravnoteža i kreće se od nule. Ne znamo sa sigurnošću šta će sad tu da izraste, šta će da doleti od semenja, da li su okolne pčele koje su živele po obodima požara i dalje opstale, da li će se one proširiti. Vrlo moguće da hoće, ali to sad ne možemo da znamo. Lično, mislim da dugo vremena to neće izgledati onako kako je izgledalo“, smatra Bila Dubaić.
Ona kaže da je za obnovu neophodna ozbiljna procena stručnjaka, kako bi se utvrdilo šta je potrebno saditi, odnosno šta se može saditi.
„Potrebno je prići ovom problemu iz više uglova, a obični građani i pored dobre volje ne bi trebalo da rade na svoju ruku, kako ne bi više odmogli nego pomogli“, zaključuje Bila Dubaić.