Otvaranje kancelarije Privredne komore Izraela u Banjaluci pre nekoliko dana predstavlja „ekonomski i kulturni korak i most za investicije i saradnju“, zvaničan je stav te komore, piše Dojče Vele.
Ipak, otvaranje kancelarije ne može da se posmatra kao izolovan slučaj, jer je u razmaku od samo nekoliko dana Ljubljana dobila prvu rezidentnu ambasadu Izraela, nakon obnavljanja diplomatskih odnosa s vladom Janeza Janše.
U tim potezima prepliće se još jedan sloj političkih odnosa. Odnos Izraela sa Srbijom, a sve u širem kontekstu američke politike prema regionu.
Srbija kao partner s najvećim kapacitetom
Srbija je za Izrael u poslednjih nekoliko godina postala više od usputne evropske adrese. Sporazumi o razmjeni obaveštajnih podataka, saradnja u oblasti bespilotnih letelica i ugovori sa kompanijom Elbit, učinili su Beograd jednim od najvažnijih izraelskih partnera na Zapadnom Balkanu.
Ta saradnja ima više nivoa. Srbija Izraelu nudi politički prostor, industrijsku bazu i bezbednosnu saradnju, dok Srbija kroz odnose sa Izraelom dobija pristup tehnologiji i partneru koji ima snažne veze sa Sjedinjenim Državama. Zbog toga se odnos dveju zemalja ne može svesti samo na trgovinu oružjem ili bilateralnu diplomatiju.
Istovremeno, saradnja se odvija u osetljivom trenutku. Deo zapadnih vlada, pod pritiskom zbog rata u Gazi, nastoji da ograniči odnose sa Izraelom u oblasti odbrane.
Srbija se u takvom okruženju pojavljuje kao partner koji nije član EU i koji ima veću slobodu da razvija vojno-tehničke veze sa Izraelom, ali i kao država čiji odnosi sa Izraelom imaju sopstvenu političku i ekonomsku logiku.
Stvarni interes
Međutim, postavlja se pitanje šta je stvarni interes Izraela na Zapadnom Balkanu u ovakvim odnosima.
Predavač spoljne politike i velike strategije na Odeljenju za ratne studije Kraljevskog koledža u Londonu, Vuk Vuksanović, smatra da se spoljna politika Izraela vrti oko dve teme.
Prva je pokušaj uticaja na poziciju EU prema palestinskom pitanju preko uvećanja uticaja među istočnoevropskim članicama EU ili državama kandidatima. Druga se odnosi na promene u izraelskoj doktrini nacionalne bezbednosti.
„Izrael pokušava da proširi svoju periferiju i uspostavi diplomatska i bezbednosna partnerstva sa novim regionima i zemljama. Balkan se nalazi na tom spisku kao evropski region geografski najbliži Bliskom istoku i Severnoj Africi. Takođe, Izrael pokušava svojim prisustvom da delimično parira uticaju Turske i Irana“, kaže Vuksanović za DW.
U tom kontekstu, uloga Turske nije zanemarljiva. Ankara već godinama gradi vojnu i političku projekciju moći na Zapadnom Balkanu, od saradnje u oblasti odbrambene industrije do intenzivnih diplomatskih inicijativa.
Istovremeno, Izrael je dodatno učvrstio svoj položaj u istočnom Mediteranu kroz nove vojne sporazume sa Kiprom i Grčkom, što stvara trostranu osovinu koja balansira turski uticaj u regionu.
Da pristup Izraela Zapadnom Balkanu nije izolovana politika, već deo šire, rekalibrisane strategije nacionalne bezbednosti, smatra i Kobi Mikael, viši naučni saradnik na Institutu za studije nacionalne bezbednosti (INSS) u Tel Avivu i Institutu Misgav u Jerusalimu.
„Događaji od 7. oktobra i rat koji je usledio naglasili su ključnu lekciju za Tel Aviv: hitnu potrebu za diversifikacijom lanaca snabdevanja odbranom i smanjenjem oslanjanja na tradicionalne rute nabavke koje mogu biti podložne političkim restrikcijama.“
„U tom kontekstu, Zapadni Balkan, a posebno Srbija, nametnuli su se kao suštinski partneri“, kaže Mikael za DW. Ističe i da važnost Srbije za Izrael proizilazi iz tri glavna pokretača. Prva dva su dvosmerno odbrambeno i industrijsko partnerstvo, te strateška autonomija.
„Treći odnos potkrepljen je dubokim istorijskim odjekom koji proizilazi iz zajedničkog stradanja tokom Drugog svetskog rata, što podstiče snažno međusobno poverenje, kako na političkom, tako i na društvenom nivou“.
Težina odnosa
Republika Srpska u toj računici nema ekonomsku ili bezbednosnu težinu kakvu ima Srbija. Njena vrednost je pre svega simbolička i politička. Banjaluka predstavlja prostor u kojem je moguće javno pokazati bliskost sa Izraelom u trenutku kada bi isti gest u Sarajevu ili u velikom delu Evrope bio politički mnogo teža zbog snažnih propalestinskih raspoloženja.
Ipak, Vuksanović podseća na činjenicu da je Izrael već skoro petnaest godina jedan od glavnih diplomatskih zaštitnika Republike Srpske. Banjaluka u Izraelu vidi način da ojača svoju pregovaračku poziciju naspram centralne vlade u Sarajevu, kao i naspram Zapada.
„Izrael prvenstveno vidi Republiku Srpsku kao aktera preko kojeg može da utiče na politiku Sarajeva.
Taj odnos je začet 2012. godine kada je tadašnji izraelski ministar spoljnih poslova Avigdor Liberman bio gost Milorada Dodika, da bi potom Republika Srpska stavila veto na odluku Sarajeva i navela Bosnu i Hercegovinu da bude uzdržana u Ujedinjenim nacijama prilikom glasanja o članstvu Palestine“, podseća Vuksanović.
Slovenija: promena vlasti menja i odnos prema Izraelu
Ako je Republika Srpska primer manjeg aktera koji odnose sa Izraelom koristi kao političku polugu, Slovenija je nešto drugačiji slučaj. Ona pokazuje koliko promena vlasti može brzo da utiče na spoljnu politiku neke države.
Vlada Roberta Goloba bila je do prošle godine među najglasnijim kritičarima Izraela u Evropskoj uniji. Dolazak Janeza Janše na vlast promenio je takav pristup. Palestinska zastava skinuta je sa zgrade vlade, ukinuta je zabrana ulaska premijeru Izraela Benjaminu Netanjahuu, obnovljeni su direktni letovi Tel Aviv–Ljubljana, a embargo na oružje je ukinut.
Ove sedmice Izrael je u Ljubljani otvorio svoju prvu stalnu ambasadu, što je ispraćeno protestima građana.
Slovenački slučaj je važan zato što pokazuje da odnosi sa Izraelom mogu brzo da se promene kada se promeni politička većina. U tom smislu, Ljubljana predstavlja drugačiji tip partnerstva od Banjaluke i Beograda. Reč je o članici EU čiji potezi imaju neposrednu težinu u institucijama Unije.
Za profesora Mikaela, saradnja Izraela i Republike Srpske je „topla i pragmatična“.
„Dok Tel Aviv ceni čvrst proizraelski stav Milorada Dodika i zajedničku zabrinutost u vezi sa radikalnim islamizmom, Izrael ostaje svestan šire osetljivosti Zapada kada je reč o unutrašnjoj stabilnosti Bosne. S druge strane, Beograd je neprikosnoveni oslonac izraelske strategije na Balkanu. Izrael vidi Srbiju kao primarnu političku, ekonomsku i industrijsku silu u regionu“, zaključuje Mikael.
Šira slika izraelskog angažmana vidljiva je i na primeru Albanije i Severne Makedonije, gde su Izrael i Tirana, odnosno Skoplje, produbili bezbednosnu i tehnološku saradnju, uključujući razmenu obaveštajnih podataka i projekte u oblasti sajber-odbrane. Ti odnosi, iako manje medijski eksponirani od onih sa Srbijom ili Slovenijom, pokazuju da Izrael sistematski gradi mrežu partnera različite težine. Od velikih regionalnih aktera, do manjih, ali strateški pozicioniranih država.
Legitimacija koja se traži u Vašingtonu
Republika Srpska od bliskosti sa Izraelom ne traži primarno jerusalimsku, nego vašingtonsku legitimaciju, što je bilo vidljivo iz ovonedeljne posete Milorada Dodika Jerusalimu, povodom proslave 250 godina nezavisnosti Sjedinjenih Država.
Odnosi sa Izraelom za Banjaluku predstavljaju i kanal prema američkim političkim krugovima bliskim izraelskoj desnici, što ne kriju u Banjaluci.
To potvrđuje i Kurt Basuner, analitičar Centra za politiku demokratizacije (DPC) iz Berlina. Prema njegovim informacijama, u FARA-registrima nalaze se registrovani agenti koji imaju dugoročne veze sa Izraelom, uključujući kancelariju Republike Srpske u Vašingtonu.
„Ugovori objavljeni na sajtu FARA naveli su prioritete RS: ukidanje sankcija, smenu visokog predstavnika i reinterpretaciju Aneksa 10, te preispitivanje ustavnog uređenja – što očito teži ka nezavisnosti RS. S obzirom na otvorenu podršku vlade SAD ekstremno desničarskim političkim snagama u Evropi, paralele sa politikom koju vodi Netanjahuova vlada – nekada usmerena na Orbanovu Mađarsku, ali takođe obuhvatajući Srbiju i RS – a sada i Janšinu vladu u Sloveniji, postaju vidljive“, kaže Basuner.
Čini se, kaže Basuner, da izraelska vlada Balkan vidi kao relativno sigurno uporište za ulazak u sve kritičniju Evropu, pri čemu su „nacionalno-konzervativne“ i ekstremno desne snage saveznici.
EU kao odsutna strana
U svemu tome, Evropska unija deluje kao strana koja komentariše, a ne koja oblikuje ishod. Slovenija pokazuje da i članica Unije može da zauzme drugačiji kurs kada proceni da su joj odnosi sa Izraelom i Vašingtonom važniji od pune političke usklađenosti sa Briselom.
To ne znači da Beograd i Banjaluka imaju isti položaj kao Ljubljana. Slovenija deluje iz institucija EU, Srbija kao kandidat za članstvo, a Republika Srpska kao entitet unutar Bosne i Hercegovine. Njihove mogućnosti i ciljevi zato nisu isti, ali sva tri slučaja pokazuju da Izrael na Balkanu razvija odnose sa akterima različite političke težine i različitog međunarodnog statusa.