Laž košta 800 evra # Maestralni demanti # Obuka za učešće u kampanji vrata do vrata # Punjene paprike i RIK # Opuštajuće iskustvo u „Dobar, loš, zao“ # Restartovanje države # Raduje me Leskovac
Petak, 11. septembar
Sastanak u advokatskoj kancelariji Ivana Ninića. Povod – laži koje je „Informer“ počeo da objavljuje o meni. Iskreno, tome nisam pridavao značaj, ko još uzima za ozbiljno izlučevine propagandnog centra SNS-a. Čak me je i nasmejala optužba da sam „poznati novosadski ekstremista“, jer sam se tim povodom setio avanture iz mladosti u kojoj je glavnu ulogu imao jedan od najboljih leskovačkih rok gitarista Joca Kriška. On je uvek bio izuzetno aktivan u ženskom društvu, ali kada smo pre tridesetak godina otišli u Novi Sad, na otvaranje kluba „Underground“, neočekivano je bio pasivan s obzirom na broj lepotica koji se te noći tu okupio. Samo je sedeo i razrogačenih očiju osluškivao okolinu. Na pitanja „Kriške, za koje ćutiš…? Ne li si bolan…? Će mož’ li da sviraš…?“ odgovorio je, ućutkujući nas, očigledno fasciniran lalinskim akcentom: „Ćuti, bre, slušaj devojke kako pričav, teči gi med iz usta!“
Ninić mi je objasnio da je jako važno pravovremeno reagovati na laži, da je „Informer“ do sada isplatio preko dva miliona evra (!!!) na ime presuda za objavljivanje neistina i da je pravna borba te vrste važna za budućnost medijskog prostora. Izuzetno me je uznemirila informacija da se kazna za medij koji, nprm, objavi laž da je neko ubio čoveka – maksimalno 800 evra! Kako smo stigli do ove tačke besmisla?
Zove me Nenad Kulačin, želi da budem gost u emisiji „Dobar, loš, zao“. U svakom drugom slučaju bih mu „na keca“ odgovorio pozitivno, ali u situaciji kada se nalazim na Studentskoj listi osećam obavezu da se konsultujem sa timom za odnose sa medijima. Ovakve situacije me ne vesele. Svako vezivanje za neku političku organizaciju me plaši, jer to neminovno amputira deo slobode. Ali, jedini strah koji ovih dana osećam jeste taj da nekom nesmotrenom izjavom ne ugrozim dvogodišnji napor studenata da probude ovo klonulo društvo.
Subota, 12. septembar
Odlazim u stan u kojem se nalazi pravni tim studentskog pokreta da formalizujem članstvo na njihovoj listi. U malom prostoru vri kao u košnici. Nema slobodnog ćoška, svuda su mladi ljudi sa računarima u krilu. Pre dve godine sam bio ubeđen da su oni izgubljena generacija, da su indiferentni u odnosu na društvenu stvarnost, da fakultet smatraju tek odskočnom daskom za odlazak u inostranstvo. Kako su me maestralno demantovali.
Odlazak kod zubara je za mene traumatičan ne zato što se plašim bola, već zato što svi moji zubari žele da razgovaraju sa mnom dok mi sređuju zube. Kako da pričam sa bušilicom u ustima?! A volim da pričam… Doktorka Jelena je uzbuđena, govori mi o velikom redu u kojem je toga dana bila, čekajući više od dva sata da podrži kandidaturu Studentske liste. Dolazi njena sestra, priča nam kako su neki ljudi odbili da izađu iz reda za potpisivanje čak i onda kada su im studenti rekli da neće stići da daju podršku, jer ih je mnogo, a imaju samo jednog notara. Kakav je kopernikanski obrt u ljudima načinila mladost ove zemlje. Nezaustavljiv!
Nedelja, 13. septembar
Mrzim gostovanja u jutarnjem programu. Posebno ako me u osam sati ujutru teraju da pričam o politici. O pozorištu bih još i mogao, čak i o ovom koje je u nestajanju. „Ali vi ste sada političar“, kaže voditelj. On je suštinski u pravu, a to što ja sebe ne doživljavam tako, to je moj problem. Jedno njegovo pitanje me je u deliću sekunde zbunilo – da li bih prihvatio da sedim u studiju i debatujem sa sagovornikom koji je na listi vladajuće stranke? Pa koliko ja znam, SNS je naložio bojkot Nove S. Šta će im dve kablovske televizije kad su se 24/7 intravenozno priključili na kanale sa nacionalnim frekvencijama?
Pitam se da li bih imao snage da mirne glave i staloženo polemišem sa zastupnikom onih koji kažu da su mladi ljudi, među kojima su i moja deca, ustaše, teroristi, sledbenici Pola Pota, sa onima koji su naložili policiji da studenta u bukagijama vode na sahranu oca, sa onima koji su tražili da se prebijeni mladić lisicama vezuje za bolnički krevet, sa onima koji nazivaju herojima momke koji su studentkinji polomili vilicu bejzbol palicom, sa onima koji pozivaju na gaženje dece koja na ulicama odaju počast poginulima ispod nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu, koja je pala zbog korupcije i pohlepe, sa onima koji negiraju prebijanje petnaestogodišnjaka u Valjevu… Koliko toga čoveku prođe kroz glavu samo u jednom deliću sekunde. Odgovorio sam da bih, jer znam da tako mora.
Odlazim na obuku za učešće u kampanji vrata do vrata. Kada sam saznao koliko su domaćinstava studenti obišli u poslednjih godinu dana, ostao sam bez teksta. Na obuci su, s moje leve strane, konzervatorka i akademik, a sa desne kardiolog i profesor medicinskog fakulteta. Hvatamo beleške.
Ponedeljak, 14. septembar
Prepodne sam kuvao, a nakon toga sam otišao na predaju potpisa u RIK. Sa kolegom iz Narodnog pozorišta, Mikijem Jovanovićem, pridružio sam se ogromnoj koloni ljudi. Zovu me neke kolege sa liste i pitaju gde sam? Odgovaram im da ako nisam na pravom mestu, to je zato što ne znam gde sam od ovolikog broja ljudi. Nekako sam uspeo da dođem do studenata koji su nosili kutije sa potpisima i prilično veliku repliku Meštrovićevog Pobednika. Negde kod RIK-a, kada sam video te presrećne mlade ljude – koji su pre dve godine krenuli od nule, a sada izuzetno organizovano izlaze na republičke izbore – kako igraju kolo uz trubače, odlučujem da nema potrebe da ulazim sa njima na predaju potpisa. Oni su ih prikupili, njima pripada ta čast da ih predaju. Odlazim sa Mikijem na kafu. Dugo ćutimo, nas dvojica ponosnih očeva naše divne dece…
Uveče mi dolazi sin, na klopu. Radio je ceo dan. Sviđaju mu se moje punjene paprike.
Utorak, 15. septembar
Gostovanje u emisiji „Dobar, loš, zao“ je bilo opuštajuće iskustvo. Raspričao sam se, što mi nije teško palo. Žurim u Lazarevac, na okupljanje građana i predstavljanje tamošnjih kandidata sa studentske liste. Pijem kafu sa mojima iz lazarevačkog teatra. Sa smenjenom direktorkom Ivanom Nedeljković, hrabrom i odlučnom ženom, pričam o stanju u tamošnjem pozorištu. Oko šest nam se pridružuje Bogdan, pristojan i prilično povučen student.
Saopštava mi da će on prvi govoriti na skupu, nakon njega treba da govore dvojica radnika sa lazarevačkog kopa, a ja na kraju. Malo pre sedam stižemo na trg koji je prepun. Počinje program. Izlazi Bogdan. Dečko koji je do tada govorio samo onoliko koliko je bilo potrebno, na moje oči „izrasta“ u sjajnog govornika. Koliko će mi predivnih iznenađenja ovi mladi ljudi još priuštiti do kraja kampanje? Saopštio sam prisutnima deo programa Studentske liste. Građani su ga sa oduševljenjem pozdravili. Studentska lista ima ozbiljan politički program, to znaju čak i oni koji lažu da takav program ne postoji.
Posle okupljanja dugo sedim sa studentima u njihovim prostorijama na rubu grada. Negde iza ponoći stižem kući. Moj Anđeo spava. Čim sam je poljubio prenula se uz rečenicu „Stigao si“. Snaga moja…
Sreda, 16. septembar
Ćerka me čeka ispred auta. Vozim je na ispit. Celu noć je učila. Pita me da li je naduvena. Kažem joj da je lepa. Žurim nazad da dam izjavu povodom povlačenja iz izbornog procesa koalicije okupljene oko Mikija Aleksića. Odgovoran potez političara koji su poslušali stavove aktivista sa terena. Studenti nemaju nameru da „počiste“ partije sa političke scene. Cilj studenata je restartovanje države, obračun sa korupcijom i političkom mafijom, te stvaranje normalnih medijskih uslova u kojima bi sve političke partije imale prostora da saopšte svoje programe, za koje bi glasali informisani građani, po svojoj savesti. To što ovo nekome zvuči kao utopija ne znači da je nedostižno. Neophodno je za ozdravljenje društva.
Četvrtak, 17. septembar
Danas sa studentima dogovaram aktivnosti za sledećih deset dana. O detaljima ne bih javno, ali raduje me to što uskoro putujem u moj Leskovac.
Autor je dramaturg, kandidat pod rednim brojem tri na Studentskoj listi