Svi ljudi sveta, a posebno svi Srbi, moraju biti srećni što su savremenici tako velike ličnosti kao što je Aleksandar Vučić. Jer, Vučić je prvo bio najbolji đak u školi i na fakultetu.
Zatim je bio vođa navijača najvećeg fudbalskog tima u Srbiji i šire. Pa visoki funkcioner druge od najvećih političkih stranaka ikad – Srpske radikalne stranke. Pa ministar u vladi Slobodana Miloševića, tj. u vladi najveće balkanske države. Pa osnivač i potpredsednik prve najveće političke stranke ikad – Srpske napredne stranke.
Pa predsednik te stranke. Pa premijer najnaprednije od svih Srbija. Pa predsednik iste.
Da li je moguće da se tu završavaju ambicije Aleksandra Vučića? Sigurno nije. Možda će, kao njegov imenjak Aleksandar Karađorđević, kralj ujedinitelj, ponovo ujediniti balkanske slovenske zemlje u novu, još veću Jugoslaviju? Ali to je suviše mali zalogaj za njega. Možda će postati predsednik Ujedinjenih nacija, tj. predsednik sveta?
Pretendovao bi on na to, kad UN ne bi, u naše vreme, bila suviše slaba i klimava organizacija. Ako se Putin, Trump i Si Đinping dogovore i stvore Nove ujedinjene nacije – onda druga stvar; oni su već prilično stari i, sve i kada bi bili predsednici NUP-a jedan za drugim, brzo će otići s ovog sveta, i ko će ih zameniti? Najbolji kandidat je Aleksandar!
A postoji još jedna mogućnost za napredovanje. Kad gledamo Vučića sa rukama i prstima skrštenim kao za molitvu, lako ga možemo zamisliti kao patrijarha. I to ne samo patrijarha male Srbije – nego kao vaseljenskog patrijarha!
Šteta samo što to ne može biti u najbližoj budućnosti – ipak je tu potrebno još 15-20 godina da ostari i osedi, da pusti dugu prosedu bradu itd. Tako da ja i svi mi stariji od 60 godina verovatno nećemo biti te sreće da vidimo Vučića kao predsednika sveta ili vaseljenskog patrijarha (a najbolje i jedno i drugo istovremeno). Blago mlađima, u kako divnom svetu će oni živeti!
Andrija Lavrek, pisac i prevodilac