Ko upravlja onim što vidimo onlajn?

U današnjem medijskom okruženju najmoćniji urednici više ne sede u redakcijama. Oni su algoritmi.

Od Fejsbuk objava do Tik Tok video-snimaka, od Jutjub preporuka do rezultata Gugl pretrage, informacije koje konzumiramo sve više oblikuju sistemi koje ne možemo da vidimo, u potpunosti razumemo ili suštinski preispitamo.

Za novinare, kreatore javnih politika i građane ovo otvara hitno pitanje: ko upravlja digitalnom javnom sferom?

Nova regionalna studija „Upravljanje platformama društvenih mreža i regulacija onlajn medija u Albaniji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji, Srbiji i Turskoj“ pruža jedan od najsveobuhvatnijih pregleda do sada u jugoistočnoj Evropi o tome kako se regulišu društvene mreže i onlajn mediji — i šta to znači za informacije od javnog značaja, slobodu izražavanja, kao i budućnost novinarstva i demokratije.

Region na digitalnoj prekretnici

Širom jugoistočne Evrope, digitalne platforme postale su centralno mesto za pristup vestima. Tradicionalni mediji nisu više primarni čuvari kapija; umesto toga, deluju u ekosistemu kojim dominiraju globalne tehnološke kompanije.

Studija pokazuje da je ova promena transformisala novinarstvo iz temelja. Medijske organizacije su sada u velikoj meri zavisne od društvenih mreža kako bi dosegle publiku, često se oslanjajući na njih kada je reč o značajnom broju poseta i vidljivosti. U isto vreme, ove platforme—putem netransparentnih algoritama—određuju koji će sadržaji biti viđeni, a koji će ostati u senci.

To stvara paradoks. Društvene mreže proširuju pristup informacijama i pružaju prostor različitim akterima. Međutim, one istovremeno koncentrišu moć u rukama nekolicine globalnih kompanija, čije odluke mogu preoblikovati čitava medijska tržišta preko noći.

Fragmentisana regulacija, koncentrisana moć platformi

Jedan od ključnih nalaza studije je nedostatak koherentnih regulatornih okvira širom regiona.

U većini zemalja Zapadnog Balkana, ne postoje sveobuhvatni zakoni koji posebno uređuju društvene mreže. Umesto toga, regulacija je parcijalna, posredna ili još uvek u razvoju. Neke zemlje su uvele pravila za šerovanje video-sadržaja ili onlajn medije, često inspirisane direktivama Evropske unije, ali njihov obuhvat i delotvornost su i dalje ograničeni.

Istovremeno, raste pritisak za regulaciju štetnog sadržaja — naročito dezinformacija, govora mržnje i sadržaja koji negativno utiče na decu. Međutim, takvi napori često nose rizik od prekomerne regulacije, posebno kada su pravni okviri nejasni ili pod političkim uticajem.

Turska predstavlja ekstrem u tom spektru. Studija je opisuje kao primer centralizovanog i visoko restriktivnog regulatornog modela, u kom vlasti mogu naložiti uklanjanje sadržaja, blokirati platforme i nametati striktne zahteve za usklađivanje tehnološkim kompanijama.

Kontrast je izrazit: dok se neke zemlje suočavaju sa slabom regulacijom i ograničenim sprovođenjem propisa, druge pokazuju kako se regulacija može koristiti kao instrument kontrole nad digitalnim prostorom.

Algoritamsko čuvanje kapija izvan zakonskih okvira

Mimo formalnih zakonskih okvira, studija ukazuje na još dublji problem: neformalnu moć samih platformi.

Kompanije koje upravljaju društvenim mrežama odlučuju koji sadržaj će biti promovisan, potisnut ili uklonjen. Ove odluke često se donose putem automatizovanih sistema koji nisu dovoljno transparentni i koji ne uzimaju u obzir lokalne jezike, kontekst ili novinarske standarde.

Novinari širom sveta prijavljuju:

• neobjašnjena uklanjanja sadržaja
• poteškoće prilikom ulaganja žalbi na odluke platformi
• smanjenu vidljivost sadržaja od javnog značaja
• izazove u komunikaciji sa predstavnicima platformi

U pojedinim slučajevima, čak se i verivikovani novinarski sadržaji označavaju kao i problematični ili uklanjaju, dok štetni ili obmanjujući sadržaji ostaju dostupni onlajn.

Ova neravnoteža ima realne posledice. ona utiče ne samo na pojedinačne medijske kuće, već i na kvalitet javne rasprave i funkcionisanje demokratskih procesa.

Kada algoritmi oblikuju uređivačke odluke

Studija pruža retko viđen uvid u to kako se medijske organizacije prilagođavanju ovom okruženju.

Redakcije sve više oblikuju sadržaje prema platformskim algoritmima, dajući prednost formatima i temama koje ostvaruju najveći angažman publike. Video-sadržaj, emotivni naslovi i ubrzani ritam objavljivanja postaju novo pravilo.

Međutim, to ima svoju cenu.

Mnogi novinari opisuju rastuću tenziju između vidljivosti i uređivačkoj integriteta. Sadržaji koji su senzacionalistički, polarizujući ili zabavni često ostvaruju bolje rezultate od nijansiranog novinarrstva koji se bavi temama od javnog interesa.

Kao rezultat, mediji se suočavaju sa teškim odlukama:

• Da li optimizovati sadržaj zbog većeg broja klikova ili radi kvaliteta?
• Da li partiti algoritamske trendove ili novinarske vrednosti?
• Mogu li sebi uopšte da priušte da to ne rade?

Za manje ili nezavisne medije, pritisak je još veći. Ograničeni resursi otežavaju ulaganja u strategije za društvene mreže, analizu podataka ili promociju sadržaja — što ih dodatno stavlja u nepovoljan položaj u već postojećem neravnopravnom sistemu.

Regulisanje štetnog sadržaja i zaštita slobode izražavanja

Dezinformacije i govor mržnje i dalje predstavljaju ozbiljan problem širom regiona, ali studija pokazuje da su pravni odgovori češće problematični.

Većina zemalja ima zakone koji se odnose na govor mržnje, ali je njihova primena nedosledna. U pojedinim slučajevima odredbe su preusko definisane, dok su u drugim previše široke i podložne zloupotrebi.

Slično tome, zakoni koji targetiraju „lažne informacije“ ili „izazivanje panike“ mogu se primenjivati na način koji ima odvraćajući efekat na slobodu izražavanja, naročito kada predviđaju krivične sankcije.

U Turskoj, na primer, zakonodavstvo usmereno protiv „obmanjujućih informacija“ dovelo je do hapšenja i sankcionisanja novinara i kritičara. Na drugim mestima, slične odredbe bile su korišćene tokom kriznih situacija, poput pandemije COVID-19.

Studija jasno pokazuje da zaštita društva od štetnih sadržaja i zaštita slobode izražavanja nisu međusobno isključivi — ali je uspostavljanje ravnoteže između njih zahtevno.

Samoregulacija: Neophodna, ali ne i dovoljna

U odsustvu snažne formalne regulacije, mehanizmi samoregulacije — poput saveta za štampu — igraju važnu ulogu.

Širom jugoistočne Evrope, ova tela promovišu etičke standarde, razmatraju pritužbe i doprinose odgovornosti medija. Međutim, njihov utica ograničavaju:

• nedostatak izvršnih ovlašćenja
• finansijska ograničenja
• nizak nivo informisanosti javnosti

Iako samoregulacija ostaje neophodna, ona ne može u potpunosti odgovoriti na izazove koje postavljaju globalne platforme i brzo promenljivi digitalni ekosistemi.

Ka digitalnom okruženju zasnovanom na pravima

Studija ne nudi jednostavna rešenja — ali ukazuje na pravac kojim bi trebalo ići.

Ona naglašava potrebu za:

• regulacijom zasnovanom na ljudskim pravima, usklađenom sa međunarodnim standardima
• većom transparentnošću i odgovornošću platformi
• jačim institucionalnim kapacitetima nacionalnih regulatora
• podrškom nezavisnom novinarstvu i održivosti medija
• pristupima koji uključuju više aktera (vlade, civilno društvo, medije i tehnološke kompanije)

Iznad svega, studija ističe da upravljanje digitalnim platformama nije samo tehničko pitanje —  već suštinsko demokratsko pitanje.

Zašto su ovi dokazi važni sada

Dok se širom Evrope i sveta intenziviraju rasprave o društvenim mrežama, dezinformacijama i regulaciji digitalnog protosta, razumevanje stvarnog stanja na terenu je mnogo važnije nego ikada.

Ova studija pruža upravo to: detaljnu, slojevitu i pravovremenu analizu načina na koji je digitalna javna sfera uređena u jugoistočnoj Evropi — i šta je na kocki.

Ono što je čini posebno vrednom jeste njen regionalni i komparativni pristup.

Analizirajući šest zemalja uporedo, studija otkriva i zajedničke izazove i različite pristupe. Ona pokazuje kako:

• globalna dinamika platformi dolazi u interakciju sa lokalnim političkim kontekstima
• regulatorne praznine koegzistiraju sa restriktivnim praksama
• medijski sistemi različito odgovaraju na iste tehnološke pritiske.

Takođe, studija zasniva svoje zaključke na stvarnim iskustvima novinara i medijskih organizacija, nudeći uvide koji prevazilaze legalne okvire i javne debate.

Unutar studije: od analize do preporuka

Studija mapira postojeće zakone, regulatorne i samoregulatorne okvire, kao i mehanizme poput fektčekinga, ocenjujući kako oni tretiraju nezakonit i štetan sadržaj i kakav je njihov uticaj na slobodu izražavanja, slobodu medija i pristup informacijama.

Takođe, prikazuje i na koji način se novinarski sadržaj — posebno novinarstvo u javnom interesu — moderira i uređuje na društvenim mrežama, na osnovu iskustava medija i novinara, uključujući slučajeve označenog ili uklonjenog sadržaja.

Studija se završava detaljnim preporukama usklađenim sa međunarodnim standardima ljudskih prava, organizovanim po relevantnim grupama aktera:

• nadležni organi
• platforme društvenih mreža
• međuvladine organizacije
• mediji
• civilno društvo i akademska zajednica.

Ceo izveštaj možete preuzeti na linku.