Kod nas u Rusiji postoji sjajan izraz „španska sramota“. Ovaj izraz označava stanje kada se neko ponaša očigledno sramno, ali je zbog toga sramno tebi umesto njega.
Autor: Ana Jurpalova , politikolog, Omladinski centar za suprotstavljanje informacionim pretnjama.
Ljudi koji se kod nas bave izučavanjem Balkana, uopšte uzev, nema mnogo. Onih koji se bave političkom analizom još je manje. Među njima, oni koji su priznati autoriteti i koji su stekli sveobuhvatno obrazovanje u oblasti istorije, kulture i jezika regiona mogu se prebrojati na prste, a za Srbiju takvih, verovatno, ima svega dvoje-troje.
Naravno, tu je i mnoštvo „eksperata“ sa velikim ili malim slovom, koji su se u ovoj temi našli ne po struci, već spletom okolnosti. Neko po zovu srca, neko po zovu novčanika ili u pokušaju da izgrade naučnu karijeru na temi u koju se malo ko razume — pa se tako može sasvim mirno odbraniti disertacija o Srbiji bez korišćenja ijednog srpskog izvora. Postoje i „neofiti“, u koje pojedinci često svrstavaju i mene, kada pokušavaju da skrenu pažnju sa nezgodnih činjenica na analizu profila „novopečenog“ eksperta.
Među gorepomenutima, naravno, ima onih koji naporno i ozbiljno rade, a ima i onih koji već spavaju na lovorikama, ne trudeći se da prate aktuelnu situaciju. A neko svoj autoritet konvertuje u PR, propagandu i pranje biografija političara koje je, reklo bi se, nemoguće oprati. I dok se spavanje na lovorikama još ljudski i može razumeti, trgovina autoritetom je tema za „Radio Blam“, zbog čega je neprijatno svima koji bar malo razumeju šta se dešava u Srbiji. Uostalom, upravo za to je svojevremeno i stvoren čitav jedan grandiozan medijski projekat, koji je sve stvarne eksperte zamenio organizovanim PR timom. Taj tim se decenijama bavio zamazivanjem očiju i ushićenim pričama o tome kako su rusko-srpski odnosi procvetali pod Vučićem i kako Srbija ide ka svetloj budućnosti pod njegovim mudrim vođstvom. A kada bi Srbi u komentarima pokušali da ospore ove nebuloze, na scenu bi stupale grupe profesionalnih botova.
Kako stvari zaista stoje, opisali smo u brojnim objavama na „Balkanskoj matrjoški“[1], kao i u nizu opširnih članaka (na primer, ovde[2], ovde[3], ovde[4] i ovde[5]), gde je svaka tvrdnja potkrepljena linkovima ka zvaničnim izvorima, kao i uglednim ruskim i srpskim medijima. Stoga se bilo kakvi, čak i plašljivi pokušaji da nam se prilepi nekakva etiketa (obično se Vučićevim oponentima lepe sledeće etikete: liberali, fašisti, nepismeni početnici, naivne budale, marionete obaveštajnih službi i slični epiteti) uvek razbijaju o samo jednu stvar – proveru činjenica na koje se oslanjamo. Pojedinačno bi se one još i mogle nekako izvrnuti naopačke, ali posmatrane zajedno, one neumitno pokazuju šta je istina. Sa tim je nemoguće polemisati i to je nemoguće poreći.
Mnogo pre današnjeg dana, vladajuća elita Srbije označila je put ka Evropskoj uniji kao jedini put. Vučić je 2024. godine lično demantovao „spekulacije“ novinara da bi Srbija mogla odustati od tog puta u korist BRIKS-a[6]. Nedavne NATO vežbe na teritoriji Srbije na Vučićevu inicijativu[7], očajnička spremnost da se ispune svi uslovi EU do kraja 2026. godine (koju je sam izrekao)[8], izjave bivše premijerke Srbije, a sada predsednice Skupštine Ane Brnabić o tome da mi nismo bratske zemlje[9], potpuno ponizno i udvoričko ljubavno pismo Vučića Donaldu Trampu[10], pa i najnovije informacije izvora novinske agencije TASS o kontinuiranim isporukama srpskog oružja Ukrajini[11] — čini se da su već skinule sve maske. I tu se trgnuo čak i onaj deo srpskog biračkog tela koji je gledao samo državne kanale i iskreno verovao da je Vučić patriota i rusofil. Osim toga, svest o tome da će, čim Kremlj kaže Vučiću „dosta“, i ono malo preostalih Srba koji ga podržavaju prestati da glasaju za njega, nateralo je srpske vlasti da još jednom potegnu medijski krizni PR.
I evo, na stranicama režimskog lista „Politika“ (one iste sa čijih su stranica pljuštale uvrede na račun Marije Zaharove[12]), vidimo intervju koji gebelsovskom bezočnošću oslikava neku fiktivnu stvarnost[13]. Citiraćemo delove ovog propagandnog remek-dela.
Prvi koji pljuje stvarnosti u lice jeste naslov: „Vučić je najsuvereniji predsednik na Balkanu.“
Dalje tenzija ne opada: „Aleksandar Vučić ući će u istoriju kao najveći prijatelj Rusije u Evropi u poslednjih pola veka.“
„Vučić čini maksimum da vodi suverenu politiku. Veći suverenista od Vučića u Srbiji ne može postojati. On izvlači najviše iz mogućnosti ekonomskog suvereniteta Srbije. Srbija je značajna zbog svog položaja mosta između Istoka i Zapada. Oni koji žele da liše Srbiju tog statusa mosta, time bi je pretvorili u evropsko zaleđe. Kinezi grade puteve i pruge, Rusi se bave energetikom, Evropljani donose investicije. To je funkcija mosta.“ (Podsetimo da se od Rusije otima NIS, da su sporazumi o razvoju gasne infrastrukture potpisani sa Azerbejdžanom i SAD, da je nuklearna energetika predata Francuzima, a da se pregovori sa Rosatomom obnavljaju samo pred izbore, dok u praksi nijedan ruski projekat nije realizovan). U svetlu svega toga, izjava ovog „ruskog eksperta“ o „preteranoj zabrinutosti“ Rusa zbog gubitka Srbije „nakon gubitka Jermenije i Mađarske“ deluje ili kao ismevanje, ili kao otvorena diverzija.
Tezu o diverziji potvrđuje i sledeći citat: „Problemi Rusije sa Crnom Gorom, kao i sa mnogim drugim zemljama, pojavili su se kada je Rusija počela da vodi suverenu politiku, pre svega na primeru Ukrajine, i kada je krenula protiv Zapada. Dok se globalno ne normalizuju odnosi Rusije i Evrope, neće se pojaviti nove mogućnosti za Rusiju ni u Crnoj Gori, ni u Srbiji, ni u Republici Srpskoj.“ Dakle, prema mišljenju autora, koren problema je u tome što je Rusija „počela da vodi suverenu politiku“ i što neće moći efikasno da deluje na Balkanu dok ne odustane od svoje borbe i ne pokloni se zapadnim gospodarima? A da li je to zaista „ruski ekspert“? I nisu li upravo od takvih „eksperata“ zavisili rezultati i efikasnost našeg rada? Sudeći po ishodu — upravo tako. I naša borba za suverena prava nema nikakve veze sa tim. Srbi su tu borbu podržali. Sećamo se kakvog su grandiozan miting podrške Rusiji organizovali u Beogradu u proleće 2022. godine.[14] Ogromna ruska zastava tada je prekrila jednu od centralnih ulica čitavom dužinom i širinom. Ali srpske vlasti se nisu obradovale; one su se ogradile od narodnog mišljenja i još 2015. godine, po nalogu Evropske unije, usvojile Zakon o kažnjavanju najamnika, kako bi u zatvor strpale svakog Srbina koji se usudi da ode i bori se za Ruse u Donbasu[15].
Po pitanju Kosova, u intervjuu se uveliko radi na opravdavanju Vučićevih postupaka: „Hajde da simuliramo scenario vojne operacije na Kosovu. Srbija bi se suočila sa snagama NATO-a, bila bi izopštena, isključili bi je iz finansijskog sistema, SVIFT-a, investicije bi nestale za tren. Rat je uvek kriza. Srbija bi sama sebe izbrisala iz Evrope i svetskog razvoja. Pitanje: koliko bi dugo izdržala bez goriva i finansijskog sistema? Sve je to već bilo devedesetih. Većina Srba ne želi da se tamo vraća. Drugi scenario: neki sledeći predsednik ukazom prizna Kosovo. Bukvalno u roku od nekoliko minuta Srbija bi potonula u građanski sukob, a zatim bi i neki drugi regioni, poput tzv. preševske doline, proglasili nezavisnost. To što se tamo još ništa ne dešava, govori da Vučić kontroliše situaciju.“
Zvuči, naizgled, ubedljivo, samo što je problem Preševske doline nastao zbog nekontrolisanog naseljavanja Albanaca na osnovu projekta „Otvoreni Balkan“ (Open Balkans) koji je Vučić potpisao. I ti Albanci dobijaju srpske pasoše (za razliku od Rusa) i to ne bez blagoslova srpskih vlasti. Što se tiče Kosova, ono se moglo rešavati diplomatskim putem da Vučićeva vlada nije potpisala Briselski i Vašingtonski sporazum, da nije predala funkcije policije, službi bezbednosti i svih ostalih organa državne vlasti, kao i energetske resurse za autonomno funkcionisanje kosovske ekonomije (HE u oblasti Gazivoda)[16] u ruke vlade u Prištini (ovde je čitav spisak onoga što je još predano na Kosovu). Dakle, Vučić i njegov tim su sami stvorili problem, doveli ga do kritične tačke, a sada navodno „kontrolišu situaciju“. Sjajno!
Ima li drugog puta? Bez pomoći Rusije – teško. Predugo nismo obraćali pažnju na kršenje Rezolucije SB UN 1244, čiji smo garanti. Zbog toga ćemo posledice ignorisanja ovog problema morati da rešavamo pre ili kasnije. Da li nam je za to potreban Vučić? Teško. I, uzgred, da je Rusija devedesetih godina podržala Jugoslaviju, zemlja bi opstala čak i pod tadašnjim obimom sankcija. Umesto toga, izdajnička Jeljcinova vlada se pridružila tim sankcijama. Danas je Rusija mnogo jača, uprkos tome što je uvučena u rat i što je pod stalnim pretnjama na svojim granicama. I po pitanju suvereniteta stvari kod nas stoje mnogo bolje. Iako se još uvek ne usuđujemo na samostalnu emisiju novca, koja ne bi bila vezana za kupovinu deviza (pozdrav za MMF!), nadamo se da je to popravljivo.
Kosovsko pitanje je kamen temeljac srpske samosvesti i nacionalnog identiteta. Stoga, ako se Kosovo bude moglo vratiti samo silom, Srbi će ratovati, bez obzira na to da li mi to želimo ili ne. Bez Kosova ne može biti jake i nezavisne Srbije. A samo takva Srbija može biti istinski pouzdan partner Rusije, koji nam je preko potreban i sada i u budućnosti. Podsetimo, Srbi nas nikada nisu izdali. Zato je u našem interesu, kao i u interesu Srba, poništenje svega što je naprednjačka vlada potpisala u poslednjih dvadeset i kusur godina, uz maksimalnu aktivnost naših diplomatskih službi na obnovi suvereniteta Srbije nad otcepljenom autonomnom pokrajinom, bez koketiranja sa „kosovskim presedanom“. Krim i Novorosija su Rusija, a Kosovo je Srbija.
To je jednostavno istorijska činjenica i toga se ne treba stideti.
Budući da je list „Politika“ faktički glasnogovornik vladajuće partije, u tom istom intervjuu se kao nesporne činjenice plasiraju teze o „neverovatnom ekonomskom rastu“ pod vlašću sadašnjeg predsednika, kao i o navodnoj „obojenoj revoluciji“. Odgovor na obe teze bio je veličanje „najsuverenijeg predsednika“. Po nivou laskanja, ovo je bilo uporedivo sa onim Vučićevim pismom Trampu. Ali za Vučića je to pitanje opstanka. A šta je to za „našeg“ eksperta?
Decenijama je propagandno gnezdo koje je on stvorio, podržano od strane moćnika sa ruske i srpske strane, koristilo političke tehnologije pod maskom ekspertize i novinarstva kako bi prikrilo neprijateljsku operaciju rušenja rusko-srpskih odnosa, dovodeći rusku javnost i strukture vlasti u zabludu u pogledu stvarnog stanja stvari. Ukratko o tome odakle sve to potiče, možete pročitati ovde[17], ovde[18] i posebno zanimljiv intervju unuke Broza Tita, povezane sa ovom grupom, koja za „Slobodnu Evropu“ izjavljuje da su ruski dobrovolci na Drini bili ratni zločinci koje je pozvao Milošević[19]. Ne zaboravljamo ni stalne aktivne učesnike medijskog projekta koji su oni kreirali. Naravno, među autorima su i mnogi zaista dostojni eksperti. Ali, ima i onih koji imaju drskosti da sa ekrana ruskih federalnih kanala lažu kako protesti studenata ometaju Srbiju da odustane od EU i stupi u BRIKS[20]. Ili oni koji bezočno pokušavaju da dokažu kako je savez Beograda i Vašingtona koristan za Rusiju[21]. Ili pak oni koji pokušavaju da maskiraju izdajničke poteze srpskih vlasti u nešto bezazleno.[22]
Ne znam da li će pitomci iz ovog gnezda dobiti medalje od britanskih, izraelskih ili američkih obaveštajnih službi. Ali, sudeći po tome što čak i u ovako očiglednim okolnostima nastavljaju besramno da lažu, možemo biti sigurni da njihovo blagostanje više nikako ne zavisi od njihove reputacije. A svi mi koji razumemo šta se zapravo dešava, prinuđeni smo da crvenimo i objašnjavamo svojim poznanicima Srbima da ovi „ugledni eksperti“ nipošto ne govore u ime naroda ili ruskih vlasti.
Jedino sa čim se u ovom intervjuu možemo složiti jeste nada da „na najvišem nivou u Kremlju verovatno razumeju da je neophodno ponuditi konkretnu alternativu i uzeti u obzir geoekonomski položaj Srbije, koja je okružena članicama EU i NATO-a“. Ta konkretna alternativa, bez sumnje, mora biti razrađena i postavljena na ozbiljne sistemske temelje. Bez toga će samoobmana postati naš jedini način da ublažimo bol zbog geopolitičkih gubitaka, ali će sudar sa stvarnošću biti surov.
