Autorski tekst ambasadora u penziji Slobodana Rakovića: Osovina na staklenim nogama – anatomija „pakta iz Meke“
Kada tri države Turska, Saudijska Arabija i Pakistan potpišu odbrambeni pakt u Meki, najsvetijem gradu islama, u Beogradu se ne pale analitičke lampe zbog nafte ili pakistanskog nuklearnog arsenala – već zbog znatno neposrednijeg pitanja: da li će saudijski novac preko Ankare stići na Balkan u obliku još više „Bajraktara“, vojnih savetnika i još većeg turskog apetita za ulogu regionalnog „šerifa“?
Upravo to pitanje čini „Sporazum iz Meke“ i srpskom, a ne samo bliskoistočnom temom. Dok svetski mediji slave „novi pustinjski NATO“ i nabrajaju impresivnu metriku trijade (Turska, Pakistan, Saudijska Arabija), za svakoga ko političku kartu čita iz Beograda reč je o nečemu sasvim konkretnom.
Svaki geopolitički uzlet Ankare na Bliskom istoku već sutra se preliva na Kosovo i Metohiju, Sandžak i Bosnu i Hercegovinu – po dobro poznatom obrascu: ekonomska saradnja i obećanja Beogradu, a istovremeno „Bajraktari“ i vojni savetnici u Prištini i Sarajevu.
Zato ono što sledi nije još jedna suvoparna geostrateška analiza. Sledi anatomska sonda – seciranje sloj po sloj, pukotina po pukotina – da vidimo koliko je telo ovog saveza zaista vitalno, a koliko je reč o vešto osvetljenoj sceni na kojoj svaki akter igra sopstvenu predstavu. Odgovor na to pitanje nije akademski luksuz: od njega zavisi da li pred sobom imamo stvarnu pretnju koja će se preliti I na Balkan, ili diplomatski signal koji će popustiti na prvom ozbiljnijem potresu.
Da bismo do tog odgovora došli, moramo skinuti ceremonijalni veo iz Meke i pogledati šta su mediji videli – a šta prevideli.
Šta su mediji videli, a šta prevideli
Vodeći svetski mediji i specijalizovani portali fokusirali su se na impresivnu metriku trijade: saudijski kapital, tursku namensku industriju i iskustvo druge najveće armije NATO-a, kao i na pakistansku živu silu i status jedine nuklearne sile u islamskom svetu. Pakt je oslikan kao dramatičan geopolitički zaokret – autohtona islamska osovina odvraćanja.
Međutim, retki stručni glasovi, poput analitičara iz britanskog instituta RUSI, odmah su ubacili zrno rezerve: pre je reč o mehanizmu političkog odvraćanja i bilateralnog brendiranja nego o operativno integrisanom vojnom savezu. Ta rezerva je više nego utemeljena. Kada se skine svečani veo, iza njega ne ostaje operativni monolit – već mozaik dubokih strukturalnih naprslina.
Anatomija saveza: Sedam pukotina
1. Transakciona matematika: novčanik, inflacija i dužnička omča. Suština pakta sledi suvu trgovačku logiku: novac na sunce, pa stiže oprema. Nema tu ideološkog bratstva – ima samo čistog posla. Turska, čija je makroekonomija pod teškim pritiskom i visokom inflacijom, ne ulazi u pakt iz altruizma, već da bi prodala dronove i raketne sisteme za čvrste petrodolare. Pakistan, zarobljen u dužničkoj krizi pod nadzorom MMF-a, u Meki kupuje pojas za spasavanje. Saudijska Arabija koristi kapital kao primarnu polugu. Ali ako cene nafte padnu ili Rijad preusmeri sredstva u unutrašnje projekte „Vizije 2030“, finansijski lepak koji drži ove tri ekonomije popustiće sam od sebe.
2. Iluzija samodovoljnosti: tehnološki lanci pod tuđom kontrolom. Teza o vojnoj samodovoljnosti bloka pada na suverenitetu tehnoloških lanaca. Turska jeste razvila impresivne sisteme poput „Bajraktara“, ali složenije platforme i dalje zavise od zapadnih motora, optike i mikroelektronike – gde Vašington i Berlin imaju pravo veta. S druge strane, pakistanska vojna industrija u ključnim sektorima – poput lovaca JF-17 – zavisi od kineske tehnologije, a Peking neće dozvoliti mešanje svojih resursa sa NATO standardima niti njihovo prelivanje van sopstvene kontrole. Domet saradnje stoga ostaje skroman: turski dronovi, pakistanska pešadijska municija i ljudstvo. Ništa više od toga.
3. Tri rata, tri pravca, nula preseka. Klauzula o kolektivnoj odbrani zahteva identičnu percepciju pretnje, čega ovde nema. Turska motri na kurdsko pitanje, Kavkaz i istočni Mediteran. Saudijska Arabija je fokusirana na Teheran, Hute i bezbednost u Crvenom moru. Pakistan je egzistencijalno vezan za rivalstvo sa Indijom i granicu sa Avganistanom. Kolika je verovatnoća da će Turska slati trupe u jemenska brda i pesak, ili da će Saudijska Arabija žrtvovati ogromne ekonomske veze sa Nju Delhijem zarad Kašmira? Odgovor je jasan.
4. Sukob za dušu sunitskog sveta. Najdublja pukotina leži u teologiji i političkom modelu:
Politički islam naspram monarhijskog opstanka: Turska pod Erdoganom deluje kao zaštitnik Muslimanskog bratstva, čija ideologija – spajajući politički islam sa republikanskim elementima – za saudijsku dinastiju predstavlja egzistencijalnu pretnju.
Saudijski nacionalizam naspram turskog neoosmanizma: Pod Muhamedom bin Salmanom, Saudijska Arabija se ubrzano transformiše u sekularniji, agresivni saudijski nacionalizam koji ne trpi turski ideološki izvoz u Zaliv.
Pakistanski balans: Pakistan, sa preko 30 miliona šiita unutar svojih granica, ne sme dozvoliti da sporazum poprimi otvoreno sektaški karakter – cena bi bila unutrašnja eksplozija.
5. Izrael i Amerika: meta ili prećutni partner? Turska nastupa s oštrom antiizraelskom retorikom, tretirajući Tel Aviv kao protivnika. Međutim, ta pozicija ulazi u direktnu koliziju sa strateškom računicom Rijada. Saudijska Arabija decenijama vodi proračunatu igru: dok su joj Rusija, Kina, pa čak i Iran nudili nuklearnu tehnologiju, Rijad je svesno čekao Vašington. Za saudijsku dinastiju jedina stvarna premija bila je i ostala Amerika – njene bezbednosne garancije i nuklearni kišobran. Kada su SAD konačno sele za sto, uslov je bio jasan: normalizacija odnosa sa Izraelom kroz Abrahamov sporazum. Iako je taj proces trenutno usporen, Rijad od tog cilja nije odustao – i neće dozvoliti da ga Ankara uvuče u antiizraelski blok koji bi mu zatvorio vrata Bele kuće. Ova fundamentalna kolizija čini zajedničko operativno delovanje neizvodljivim.
6. Ahilova peta tri armije, tri različita neba. Ranjivost sporazuma razotkriva se na nivou satelitske navigacije. Turska i Saudijska Arabija primarno zavise od američkog GPS-a, dok je Pakistan integrisan u kineski sistem BeiDou-3. U uslovima rata visokog intenziteta, SAD mogu jednostrano uskratiti GPS signal nad zonom konflikta – čime turski i saudijski precizni sistemi preko noći postaju slepi. Tri saveznika koja ne dele isto nebo ne mogu deliti ni isto bojno polje
7. Test stresa: scenario koji sve razotkriva. Zamislite masovni udar na saudijska naftna postrojenja koji zahteva aktiviranje klauzule o kolektivnoj odbrani. Da li bi turski parlament izglasao slanje trupa u zalivski rat? Da li bi pakistanski generalštab pristao da oslabi indijsku granicu radi saudijskog fronta? Umesto sinhronizovanog odgovora, usledila bi lavina diplomatskih opravdanja. Upravo taj jaz – između svečane klauzule i operativne stvarnosti – najbolje oslikava pravu prirodu ovog akta.
Refleksija na Balkan: Turski neoosmanizam između Meke i Beograda
Za Srbiju i širi balkanski prostor „Sporazum iz Meke“ nije egzotična bliskoistočna vest – on je bezbednosni barometar čiji se pritisak očitava u Prištini, Sarajevu i Sandžaku. Turska u ovom paktu nastupa sa ambicijom regionalnog „šerifa“: nuklearno odvraćanje pozajmljuje od Pakistana, petrodolare od Saudijaca, a sopstvenu moć crpi iz NATO operative i propulzivne namenske industrije. To je formula u kojoj Ankara dobija finansijska pluća da na Balkanu nastupa još odlučnije – kroz nove isporuke dronova, vojnu obuku i političko mentorstvo.
Ipak, upravo tih sedam pukotina ograničavaju domet tog pritiska. Sporazum neće proizvesti jedinstvenu sunitsku armiju koja bi stala iza turskih balkanskih ambicija – neće, jer ne postoji zajedničko nebo, neprijatelj ni ideologija. Saudijska Arabija neće finansirati turske poduhvate na KiM koji ugrožavaju njene odnose sa Zapadom. Pakistan neće slati generale u Sandžak dok mu je Kašmir pod indijskom čizmom. To je suštinski dobra vest: pakt je lomljiv, a Turska u njemu ostaje usamljeni igrač – ojačan, ali ne i udvostručen.
Međutim, to ne znači da opasnosti nema. Ona je indirektna i dugoročnija. Svaki saudijski dolar koji uđe u tursku namensku industriju pretvara se u „Bajraktar“ u Prištini, u ekonomsku polugu kojom Ankara kupuje uticaj od Sarajeva do Novog Pazara. Sporazum iz Meke ne preti Srbiji kao vojni blok – on joj preti kao katalizator turskog jačanja, kap po kap, sve dok se balkanski geostrateški ambijent ne izokrene na našu štetu.
Odgovor Beograda ne treba da bude prekid ekonomske saradnje sa Ankarom – ona je racionalna i obostrano korisna. Ali ono što mora uslediti jeste ubrzano jačanje veza sa drugim centrima moći (NATO, EU) kojima je stalo do balkanske ravnoteže, uz trezveno čitanje strateške mape bez iluzija. Jer, Turska u ovom paktu ne sedi u Meki da bi se molila – ona sedi da bi kupila vreme, novac i saveznike za svoj dugi marš i na Balkan.
Šta ostaje od „pustinjskog NATO-a“
„Zajednički odbrambeni sporazum iz Meke“ jeste važan diplomatski i trgovinski manevar. Za Saudijsku Arabiju – poruka Vašingtonu da ima alternative dok čeka nuklearni dil sa Amerikom. Za Tursku – otvaranje bogatog tržišta i finansijska pluća za projekciju moći. Za Pakistan – pojas za spasavanje u dužničkoj krizi.
Ali od toga se ne prave funkcionalni vojni savezi. Unutrašnje ideološke protivrečnosti, tehnološka zavisnost od globalnih sila, nerazrešiva izraelska jednačina, navigaciona rascepljenost i oprečni strateški prioriteti – sve potvrđuje da je pred nama transakcioni pakt odvraćanja, a ne monolit. Na prvom ozbiljnijem potresu, ova osovina na staklenim nogama popustiće sama od sebe.
Zato je ona daleko zanimljivija kao diplomatski signal nego kao vojna pretnja. Ali za Srbiju – i to je dovoljno. Jer dok pakt stoji, makar i na staklenim nogama, Turska iz njega crpi novac, vreme i stratešku širinu. A na Beogradu je da, čitajući situaciju hladno i bez iluzija, sopstvenu kuću sazda pre nego što staklo počne da puca.
Autor je ambasador u penziji