Početkom juna treći parlamentarni izbori u samo 18 meseci održani su na Kosovu. Usled nemogućnosti da stranke koje su dobile poverenje na izborima u februaru 2025. godine formiraju vladu, usledili su vanredni izbori u decembru iste godine. Izbori na kojima je pokret Samoopredeljenje Aljbina Kurtija odneo ubedljivu pobedu ostvarivši apsolutnu većinu glasova i mandata u kosovskoj skupštini.
Piše: Miloš Pavković
Međutim, iako je u februaru 2026. novi saziv skupštine konstituisan i izabrana vlada, već u martu usledio je nova politička podela pri izboru predsednika posle koje je tek izabrana vlada pala, a novi vanredni izbori raspisani za jun.
Rezultati junskih izbora nisu nijednom političkom akteru doneli preterano razloga za zadovoljstvo. Samoopredeljenje je izgubilo mali deo glasova, ali dovoljan da ostanu bez apsolutne većine. Ključne opozicione albanske stranke: Demokratski savez Kosova (DSK), Demokratska partija Kosova (DPK) i Alijansa za budućnost Kosova, ostvarile su zbirno nešto bolji rezultat, ali nedovoljan za formiranje stabilne vlade i izbor predsednika. Srpska lista (SL) je ostala ubedljiva, međutim nije uspela da obezbedi svih 10 mesta rezervisanih za srpsku zajednicu dok njen koalicioni potencijal ostaje veoma ograničen.
U tom kontekstu, formiranje buduće vlade u Prištini, kao i ko će biti novi predsednik ostaje najveća nepoznanica. Ono što je jasno je da će politički akteri morati da teže kompromisu i podeli vlasti ukoliko žele da Kosovo izvedu iz političke krize i navigiraju prema mirnijim političkim vodama. Alternativa je nova politička kriza uz prevremene izbore koji mogu, ali i ne moraju da pruže izlaz, već potencijalno potvrde cikličnost koja se sve češće u literaturi naziva “bugarski scenario”.
Scenario 1: Koaliciona vlada i podela vlasti
Na osnovu konačnih rezultata parlamentarnih izbora, Samoopredeljenje je osvojilo 53 mandata, dok je neophodna većina za konstituisanje skupštine i izbor vlade od 61 poslanika dostižna za Samoopredeljenje iz tradicionalnu podršku predstavnika nevećinskih zajednica (osim Srba).
Međutim, imajući u vidu da je za izbor predsednika potreban kvorum od 2/3 odnosno 80 poslanika, pored manjinskih partija Samoopredeljenju je potreba i podrška barem nekih od tradicionalnih stranaka kosovskih Albananaca. Racionalan scenario za izlaženje iz krize bio bi koaliciona vlada uz predsedničkog kandidata kog bi dala jedna od opozicionih stranaka. Velika koalicija između DPK i Samoopredeljenja deluje kao realan scenario.
Međutim, kako DSK nije ostvario zacrtani cilj da bude vodeća opoziciona stranka, stranka se nalazi u jeku podela i zahteva za smenu rukovodstva. Stoga, moguć je i scenario promene u vrhu ove stranke koji bi bio otvoren za kohabitaciju sa Kurtijem i Samoopredeljenjem.
Na kraju, Samoopredeljenje nema dovoljan broj mandata da sa Alijansom izabere stabilnu vladu i predsednika, međutim, uz potencijalno dodatno “preletanje” poslanika izabranih na listama DSK i DPK i ovakav scenario za izlazak iz krize je u teoriji moguć, međutim u realnosti malo verovatan.
Scenario 2: Anti-Kurti koalicija
Tokom godina vlasti, trenutni v.d. predsednika vlade Kurti je značajno antagonizovao opozicione lidere i proizveo veliki jaz i razmimoilaženje sa njima. Pokazao je da nije čovek kompromisa, da ne želi da deli vlast, odnosno da radije upravlja vladom centralistički nego u koaliciji.
Takvo držanje prirodno vodi ka stvaranju zajedničkog fronta opozicije prema Kurtiju i spremnosti i želji na saradnju u cilju njegove smene. Scenario tzv. “anti-Kurti” koalicije u koje bi ušle sve albanske opozicione partije uz podršku pojedinih poslanika iz nevećinskih zajednica nije nezamisliv.
Međutim, brojke nisu na strani ovih stranaka, jer čak i ujedinjene, ne bi imale dovoljno mandata za izbor vlade, a pitanje izbora predsednika vrlo lako bi srušilo takvu nestabilnu vladu. Čak i uz podršku Srpske liste, što je gotovo nemoguće, jer bi to bio presedan u kosovskom političkom životu, ova koalicija prosto ne bi imala dovoljan broj poslaničkih mandata da opstane.
Scenario 3: Produžena politička kriza
Konačni rezultati izbora su nešto više od mesec dana nakon održavanja potvrđeni. To znači da su ustavni rokovi počeli da teku. Izabrani poslanici imaju 30 dana da konstituišu skupštinu biranjem predsednika i pet potpredsednika. Ukoliko se taj rok propusti, skupština se raspušta i automatski se ide na nove izbore.
Ukoliko do konstituisanja dođe, predsednik daje mandat pobedniku izbora (stranci koja je osvojila najviše glasova) da formira vladu u roku do 15 dana. Ukoliko se taj rok propusti, druga najjača politička opcija dobija mandat za sastav vlade sa istim rokom. Nakon predviđenih rokova, u slučaju nemogućnosti izbora vlade, ide se na vanredne parlamentarne izbore.
Međutim, čak i da vlada bude izabrana, prva naredna stavka na dnevnom redu skupštine biće izbor predsednika sa najjačim potencijalom da obori vladu. Dakle, jasno je da postoji nekoliko ustavnih prepreka i mogućnosti da Kosovo upadne u novu političku krizu. Scenario koji ne bi trebalo zanemariti imajući u vidu istoriju (ne)saradnje Samoopredeljenja i tradicionalnih političkih stranaka na Kosovu.
Kosovo se nalazi u nezavidnoj političkoj situaciji iz koje može izaći samo uz političku zrelost lidera stranaka. Vlada u dugoročnom v.d. stanju ne doprinosi stabilnosti i normalizaciji odnosa sa Beogradom, dok reforme i EU integracije stoje dok se sredstva iz pretpristupnih fondova, uključujući i Plan rasta, gube. Dosadašnja taktika rizika i odlaska u nepoznato nije se isplatila nijednoj stranci, a tvrdoglavo opredeljivanje za tu strategiju rizikuje prolongiranje i produbljivanje postojeće političke krize.